Кључи и харачи господарства Србије

Све је теже сматрати Републику Србију државом српског народа. 

Кад је Карађорђе ударио темеље на којима ће Милош обновити српску државу, и кад су и за једним и за другим устале хорде сељака да свете стотине година зулума и харача, те да узму себи оно што је отето од њихових предака, и вође и народ из којег су поникли, уткали су и уградили себе у заједнички посјед преотет од Турака, из којег ће настати и расти држава Срба, кнежевина и краљевина Србија. Ако је унук свињарског трговца и хајдука могао постати краљ, једини сличног поријекла у Европи, несумњиво је да је власник те државе била елита уско везана за српски народ, произашла из народа, и да је тај народ с правом могао тврдити да је државотворан и да је Србија држава Срба, тј. да је ''држе'' Срби, да је њихова. Дакле, склопљен је својеврстан друштвени уговор између владара и субјеката по којем владајућа елита произлази из народа којим влада и обраћа му се као партнеру јер наступа у његовом интересу, тј. у њиховом заједничком интересу. Теоретски.

Као што је познато, та држава Срба је укинута 1918. године, кад је њен народ, онај унутар ње и онај који јој се надао, пристао да њен краљ престане бити дио свог народа и да завлада њоме као туђин, тј. да је дијели непријатељима и са непријатељима. Ту су Срби ''изгубили царство.'' 

Љета Господњег 2006. по грегоријанском календару, Србима, наоко, вратише ту ''државу,'' истина ојађену, измијењену, тешко обољелу, и патрљак онога што српски народ мишљаше да посједује. Унутар те државе остаде комад који Срби више не држаше, али га сматраше њиховим. Тај комад, крвави и свети, та држава, наоко, Срба, пожури да поклони окупаторима, убицама народа који јој је име дао и који је, ваљда, ''држи,'' и рушитељима светих мјеста тог народа. 

Како може, рекли би паметни, српска држава да се одрекне српске земље, српске историје, српског народа који на њој живи и посједа оних који су са њих прогнани? Они који се представљају као вође народа, а који у ко зна чије име управљају државом на тлу српске отаџбине, кажу да је Косово проблем који Србија мора ријешити, и да се тај проблем мора ријешити простом ампутацијом. Добро, не кажу све то, али да то чине, у то већ само притупав може да сумња.  Ако је Сјеверно-атлантска империја са својим турским клијентима и шиптарским топовским месом Косово и Метохију отела од Србије и ако јој, из неког разлога, треба међународна потврда легитимности те отимачине, која оштећена страна, у овом случају Србија, би била луда да завојевачу у томе помаже?

Једино логичко објашњење ове сулуде ситуације је да, у ствари, држава Србија, обновљена 2006., никад није ни постала власништво Срба, тј. не одлучују Срби ко ће у њихово име да тим њиховим власништвом управља, него да је ''држе'' снаге и структуре којима су српски народ и његова отаџбина сметње и које спроводе план уклањања тих сметњи из њиховог посједа званог Република Србија. Звучи блесаво, зар не? 

Да би се схватило о чему говорим, потребно је дефинисати саму природу државе у оквиру друштвеног уговора који је образовао, те односе унутар тог друштвеног уговора који одређују чија је у ствари држава која је из њих настала.

Држава је посјед, ништа више и ништа мање. И сам израз то говори. Посјед има власника, тј. онога који тим посједом управља и који би узео паре ако би тај посјед продао. У другим словенским језицима, држава се преводи као ''господарство,'' тј. основни ослонац јој је господар, онај који ''држи.'' Тај господар може бити и народ који насељава то господарство, али и не мора, и углавном није. 

Држава Србија се годинама продаје, и не само на Косову, а српски народ из године у годину све је сиромашнији. Мени то говори да друштвени уговор у чијем оквиру се управља Републиком Србије не укључује народ којим се управља као интересну групу, јер народ, као субјекат, нема ни утицаја ни користи од посједа који сматра својим, тј. од своје државе. Напротив, има само штету. 

Овдје се долази до двојбе: или је народу слагано да је чинилац у управљању том државом, тј. није власник посједа који зове државом, или власт коју му је речено да је изабрао уопште нема легитимитет у управљању његовом имовином, јер не управља њоме у корист народа-власника, тако да је треба рушити.

У било којој причи о легитимитету државне власти мора се расправљати о манифестованим вриједностима друштвеног уговора на којем почива и држава и власт у њој. Друштвени уговор између субјеката и оних који управљају њима и њиховом личном и заједничком својином, и својином на којој почива регенерација заједничког богатства, се на много начина ''глобализовао,'' тј. српски се не тиче само Срба, него се уклапа, по насталом аутоматизму, у опште односе између владара и субјеката у друштвима тзв. демократске управне праксе. 

По Џеферсоновој дефиницији легитимитета, из које је рођена Америчка револуција, субјекти имају право да збаце владаре који им ограничавају прохтјеве, укључујући различите видове слободе и економског напретка. Али Томас Џеферсон је био робовласник и припадник класе која је сматрала себе довољно ојачалом да преузме и ''држи'' власт и сама влада народом којег је с тим циљем напујдала у рат против дотадашњег краља, позивајући се баш на легитимитет порукама не толико различитим од ''Готов је!'' 
Било је ту говора и да се Џорџ Вашингтон прогласи краљем, што је одбијено, али сама чињеница да је било те приче у утицајним круговима говори да је Америчка револуција, у којој се управо манифестованим политичким вриједностима дошло главе усљед процјене о недостатку легитимитета, у ствари ништа друго до ''сјаши Курта да узјаше Мурта,'' те да је из ње такве настала демократска пракса на којој, између осталих почива и српски друштвени договор данас. 

Ово значи да народ, тј. поданици, могу преузети државу ослањањем на причу о легитимитету постојеће власти, али прије свега на своју физичку и духовну снагу из које се образују као интересна група спремна да влада. 

У тзв. демократској пракси, субјектима изнад које стоји елита, утицај на ту елиту је онолики колико се они за њега самоорганизовањем изборе, с тим што им је омогућено да значајније утичу изван контекста употребе силе која је до увођења демократске праксе била једини инструмент. Владајуће елите ће се смјењивати, али њихов легитимитет неће зависити од тога колико њихови субјекти сматрају да имају права да утичу на њих и мијешају се међу њих, него од тога колико добро се ти субјекти организују да то право остваре и одбране.

Оно што привидно ''држе'' Дачић, Вучић и Динкић, или ДВД влада, како волим да је зовем, јесте ''држава'' по свим мјерилима тзв. демократске праксе, уколико ту праксу не идеализујемо и не сматрамо да нешто што је било резултат атинског, или америчког, робовласничког друштва, није неприкосновено идеалан облик друштвене владавине. Уколико организоване интересне групе око, изнад и испод такве елите не оспоравају њено право на власт, она има легитимитет. Кад ове или оне интересне групе нападну поредак на којем њена моћ почива, аутоматски јој својом снагом оспоравају легитимитет и легитимна борба за посјед почиње.

Та држава ДВД владе је држава која је резултат постојећег односа њених субјеката и управитеља друштва чије су имовине ти субјекти власници. Она је слаба и не даје знаке да може да јача и да обезбјеђује безбједност и економски напредак субјектима, а то су два основна постулата било каквог друштвеног уговора, али легитимизована је тзв. демократском вољом оних које демократија позива да своје управитеље ''изаберу.'' Легитимитет владајуће елите се не може ни оспоравати без удара на поредак, тј. друштвени уговор усљед којег је таква елита остварила право да влада.

Намјерно сам раније искористио израз ''власници'' имовине, јер држава је онога који је власник онога што ''држи.'' 

И робови на америчком Југу су радили, добијали компензацију за тај рад у виду смјештаја, хране, одјеће, некад и новца. Кућни робови су имали боље услове живота, него пољски, али нису имали право да постављају питања легитимитета таквог стања, јер су обитавали на имовини коју су други стекли и јер су и сами били имовина. Данас Срби, а и многи други народи, такође посједују све мање права да се позивају на легитимитет јер су пристали на друштвени уговор у којем нису власници државе, тј. ништа не ''држе.'' 

Џеферсон и његова робовласничко-банкарско-трговачка елита је била власник имовине коју је уложила у расправу о легитимитету, док субјекти у тзв. демократском друштвеном уговору унутар међународно дефинисаног система управних јединица, од којих је једна и Србија, нису сачували опипљиво право на позивање на легитимитет власти у држави коју сматрају својом, јер не посједују у њој много више од онога што је посједовао Чича Тома. Значи, није довољно само насељавати плантажу да би је сматрао својим власништвом.

Да би се расправљало о легитимитету, најприје се треба јасно рећи која интересна група или групе - јер динамика глобалних односа је динамика односа интересних група које у свијету саобраћају, сарађују и ратују - ''држе'' Србију.

Пошто је српски народ немогуће окарактерисати као интересну групу јер он не посједује ни јасно дефинисан интерес, ни одговорност према било каквом интересу, ни минималан степен организованости у интересне токове кроз установе, не може се о њему говорити ни као субјекту који има шта уложити у значајну расправу о легитимитету. Једине значајне установе у српском друштву у којима народ на строго контролисан начин учествује су политичке странке.  

Партократска полиархија је поредак на који је народ пристао и којем не оспорава легитимитет. ДВД влада, као и Тадићева власт прије ње, почива на том систему.

Легитимитет је ствар власништва, а власник Србина као друштвене јединке је онај који му може одузети запослење, стан под кредитом, ауто, који га може раздвојити од породице, тј. одвести или одмамити му дјецу преко границе или океана, да постану пољски или кућни робови ближе газди, и сл. Партократска полиархија из које долази ДВД влада има легитимитет јер јој га је дао власник Србије, онај који је изградио или наметнуо поредак у којем се ДВД влада или Тадић испну на владајући положај, а нико унутар класе субјеката не спори том власнику право на власништво. Да ико спори, постoјао би степен организованости унутар политичких заједница који би, на примјер, образовао субјекте у овом смислу, те их учио како да силом или вјештином преузму власништво над оним што мисле да треба да им припада по природи ствари. 

Али пошто Срби уредно плаћају рате кредита власницима својих кућа, станова, аута, шаљу им своју дјецу, уредно бирају њихове управнике плантажа, нема се шта расправљати о легитимитету Дачића, кад Дачић није власник, него само намјесник, тј. управник плантаже. 


Да закључим: српски народ можда има право на посједовање Србије, укључујући Косово и Метохију, али га не користи и не тежи да оствари то право против других интересних група које користе Србију и сам српски народ као своје власништво из којег подржавају своје финансијске, привредне или војностратегијске потребе. Ко је сад ту власник? Па, онај који користи посјед као свој, а не онај који претендује на њега, а не ''држи'' га. 

Србија треба да припада српском народу, али у пракси то није тако. Легитимитет власти се тиче само оних који се поставе као интересни чинилац и милом или силом потегну да уреде друштвени уговор у којем политички и економски живе у своју корист. Сама жеља или пасивни став српског народа да је Србија његова нису довољни. Нико пуком жељом и прокламовањем права није ни заузео ни одржао посјед.

Кад је Моша под Дурмитор доша'

Кад је Моша ''под Дурмитор доша','' с прољећа 1941., његов задатак је био јасан: замути извор српске физичке обнове, побиј мудре, заведи младе, збуни срчане, посиј сјеме зла.

Опстанак сваког народа зависи умногоме од његове способности самообнове, регенерације, од снаге националног језгра које рађа нову енергију, обнавља идеје, њедри нове вође... Србима то језгро није Београд, није Нови Сад, није чак ни Бања Лука; сва три су само тачке претакања сирове снаге у култивисану. Косово је то у неком другом, духовнијем облику.

Није Броз изабрао да се ломата источном Босном и западном Србијом само због тешког терена. Има тешког терена и по Западној Херцеговини. Није послао Чича Јанка и Ђида у Херцеговачка Брда да чувају овце, него да загаде извор са којег орлови пију воду.

Једна од највећих трагедија српског народа у 20. вијеку, која ће наш коштати још неколико генерација, је управо загађивање тог извора снаге српског народа, чупање коријена жилавог горштачког духа из којег је исходила свјежа, сирова енергија која је обнављала и давала подстицај остатку народа, однесеном и удаљеном друштвеним развојем од самог извора.

Карађорђе, Ненадовићи, Чупић, Вук Караџић, поп Лука, Милан Обреновић и већина осталих великих личности из Првог и Другог српског устанка блиско поријекло су вукли из динарских гудура и краса Херцеговине, Црне Горе, Брда и Рашке. У каснијим генерацијама ту су били Мишић, Бојовић, у науци Цвијић, и Тесла, и многи други, више или мање познати, да не набрајам. Да хоћу да набрајам оне који основаше српску Спарту, ''олтар прави на камен крвави,'' истинско извориште српске државности која је укинута 1918. и још није обновљена, поменуо бих Требињца Саву Владиславића, Његуша Данила Шћепчевића и његов читав род, устанике, хајдуке, поп-војводе, борбени дух који је одржао Српство на голом кршу, пркосећи завојевачу кад год је смогао снаге и тиме чувајући тај вјечни плам зубље. Да хоћу да приближим младим генерацијама то о чему говорим, поменуо бих Пријепољца Владу Дивца, Требињца Дејана Бодирогу, Далматинце браћу Грбић, Новака Ђоковића из Никшићке жупе...

Није ово прича о Црној Гори, Херцеговини, него о горштачкој борбеној вољи којом је Змај од Ноћаја задојен у Пиви, војвода Бојовић под Златаром, а Чича Дража недалеко од њега, под Голијом. Јер истим млијеком, напослетку, бијаху задојени и они који стријељаше Дражу и старог војводу претукоше на смрт, отимајући му дом. Исто млијеко задоји и Крцуна и Владу Шипчића, и Владу Шегрта и Милорада Поповића, и иста енергија их носише, али у крвави судар завађене браће.
И Слободан Милошевић и Аркан и Шешељ и Драшковић и Борис Тадић и Александар Вучић и... да не набрајам.

Од црних тројки преко пасјих гробаља до Црвеног терора, комунистички идеолози су знали шта раде. Знали су гдје Српству задати смртне ударце. Знали су да срце није на Теразијама, него у кршу под Дурмитором, одакле се добро виде и добро се могу тући сва гнијезда из којих се вијековима легу орлушићи и соколићи. Није Броз послао Саву Ковачевића на Вучево да се пробије, него да погине. Није генерал Арсо Јовановић смио жив преко границе. Нису се партизани удружили са усташама на Лијевчу Пољу 1945. да бране револуцију, него да побију Ђуришиће, Поповиће, Перишиће... Није смио претећи и умаћи тај борбени дух, нити је смио измаћи контроли.

Знао је Чича Јанко шта ради, а Ђидо, као и сви издајници, је био потребан ради кредибилитета, а нема побједе без издајника. Побити највиђеније, старе комите и хајдуке, јуришнике на Скадар и на Бојину Њиву кроз два метра снијега, синове јунака са Вучијег Дола, да нема ко да научи и упозори младе лавове... Онда регрутовати младе чобане у силовите и срчане јуришнике чији су ђедови знали Вијенац напамет, завадити их са браћом чобанима као класним непријатељем, и напујдати их једне на друге. Кад пролијеш братску крви, назад нема, и то је Чича Јанко одлично знао. Ко није залијепио на Вучеву, Игману, Неретви, тај је послат да ускаче у челичне њемачке ровове по западним странама. Ко и то преживи, тај заврши на Голом отоку, ако је шта лануо, или му се поклони швапска кућа у Бачкој, ако се баш клео у револуцију, а ако се баш истакао као крволочан и безобзиран братоубица и борац против класног непријатеља, показана му је кућа осамдесетседмогодишњег војводе Петра Бојовића, да са њим чине што им је воља. Ловити Владу Шипчића и Божу Бјелицу су могли само вукови горске нарави који су се смјели завлачити по шкрипама и вукојебинама. Кад је и та потреба пресушила, братоубицама је подијељено ордење и споменице, њиховим синовима ударничке значке, а подрепаши, позадинци, Словенци, Хрвати, су заузели њихова мјеста у јуришним редовима револуције, довршавајући кидање Српства које је Чича Јанко тако добро започео са Дурмитора.

Револуција је створила Одсрбе од оних Срба којима је било намијењено да наставе обогаћивати и обнављати национално биће кроз генерације. Данас њихови синови, омекшалих дланова и тананих гласних жица, сеире по Београду, пљујући на оно млијеко од којег су њихове очеве Јеврејин Моша и Загорац Броз одлучили позивом на јуриш за вратове браће, отаца, ђедова... Позивом да матер за сису уједу.

Није снага јеврејског народа у атомској бомби, Анти-дефамационој лиги, Свјетском Конгресу, него у Хасидима који по читав дан уче Талмуд и Тору, рађају дјецу убијеђену у судбину ''изабраности'' и свиклу на духовни живот и одрицање, па их такве шаљу у свијет омекшао у својој култивисаности и толеранцији, гдје енергија, оштрина те ошишане дјеце просто ломи све препреке.

Није снага америчког народа на Вол Стриту, мада му Вол Стрит јесте исисао снагу, него у ''црвеновратим'' дјечацима са прашњавих gridiron борилишта од којих постају генерали, па сенатори и предсједници. Снага америчке империје је у опадању управо зато што у њиховом Конгресу сједи мање бивших војних старјешина него икада у њиховој историји.
Снага српског народа се чувала у динарском кршу, у сировом, примитивном, чобанском, у борби са вуковима, у пјешачењу до школе кроз километре шуме и сметове снијега. Из таквог живота су излазили Спартанци и сатирали ''култивисане'' потомке истих таквих горштака, који су прије њих сатирали неке друге мекушце на исти начин. Култивишући се и сами, јачали су својом животном енергијом заједнице у које су улазили, те укупну народну вољу за напретком.

Кад је Моша под Дурмитор доша', сила те природе се преусмјерила, несмањеном жестином, на саму себе, на свој рођени дух, да се скрши и самоистријеби.

Још трпимо, а на дугорочне политичке посљедице које су изникле из пасјих гробаља Моша Пијаде само може задовољно да трља руке, а владика Раде и Марко Миљанов да се преврћу у гробу.

Недостојни Месије

Срби су одавно постали народ који чека некога да га извуче из кризе, да га национално ослободи, а углавном да му удијели...

Ова појава је присутна унутар свих међусобно на крв и нож завађених скупина на спектру српског политичког дјеловања и недјеловања. Једни са заносом и пријетњом у очима чекају Русију; други неког новог Црног Ђорђија да кубуром ријеши српске проблеме; трећи контају да би реинкарнација кнеза Милоша и његове памети сељака деспота била повољније рјешење; четврти, који жале за Брозовом диктатуром, халапљиво и зилотски, исплажених језика и стакластих погледа упиљених ка Западу, очекују спас путем капитулације пред империјалном Европском Унијом; има и оних који само призивају помоћ од Бога... 

Отупио од политике, а неразборит и нестрпљив по навици, склон фаворизовању брзих рјешења, кратких поступака, пријеких судова и других ниских политичких страсти, српски народ, несловесан и ојађен политиком коју трпи деценијама, не би знао препознати ни Карађорђа, ни Милоша. Брозовско потомство му се и даље без потешкоћа намеће и влада њиме, а начела на којим почива Европска Унија су му представљена у виду јефтиним и циљно обликованих крилатица, у које углавном не вјерује, али не залази у њих толико дубоко да их и темељно схвати и одбаци. Навијајући за и против личности и њихових дружина, не вага њихове идеје и начела, па ни конкретна дјела и недјела, него, као урличуће масе римског Колосеума, опредјељује се углавном по ad digitum принципу. Вишедеценијство одсуство темељне политичке расправе о бити националног удруживања око примарних циљева, а и разбијање свијести о заједничком интересу, довело је до сасвим приземног, личног, тј. уситњеног и поједностављеног поимања спектра политичких опција, без осврта на шире интересе заједнице, на подробнију анализу могућег и понуђеног, а поготово без претензије на усаглашавање око општих мјеста приче о српском националном пропадању. Простијим језиком речено, Србин је навикао да не трага за заједничким добром и да га не вреднује. 
Како онда да га препозна кад му га неко предложи или понуди?

Ево свјежег примјера.
Кад је омладинска организација Двери Српске прерасла у политички покрет и кренула у изборну кампању прошле зиме, њихов политички програм, сам за себе, дјеловао је обичном српском родољубу, који не дугује оданост ни једној политичкој опцији и има права да процјењује сваку објективно - мојој маленкости, на примјер - као помало идеалистичан и одвише романтичарски у контексту глобално могућег, али ван тог контекста и идеалан и у складу са свим националним потреба и српског, а и сваког другог народа који тежи да се ослободи спрега зависности и да закочи на путу у понор. У сваком случају, далеко озбиљнији и искренији него ишта друго на српском политичком јеловнику, осим можда ДСС-овог, премда свјежији и динамичнији од њега.

Није било битно ко је Бошко Обрадовић, ко Владан Глишић, ко Нешић, а ко Паровић. Битно је било да је оно што је писало у националном плану који су они заступали погађало у сред идеолошке мете сваком мислећем родољубивом Србину, неометеном оданошћу страначким и ограниченим идеолошким оквирима. Тезе и аргументи које су Дверјани бранили у јавним наступима и расправама су биле израз онога што је сваки родољуб неоптерећен историјом међустраначких односа и задртости једва чекао да чује. 

Кад је изгледало да се коначно појавила снага, макар и у повоју, која окупља Србе који разумију суштину српског пропадања и показује спремност да пропасти стане на пут конкретизованом политичком борбом, и која може да обједини концепте националних потреба и морања, пронио се трач да Двери, у ствари, финансира Драган Ђилас, и да су Двери, заправо, лансиране на политичку сцену да би отуђиле гласове другим тзв. националистичким опцијама, рецимо Српској Радикалној Странци, Демократској Странци Србије и, по тадашњим увјеравањима и схватањима, Српској Напредној Странци. Мржња коју су присталице тих опција, посебно Радикала, испољавале према Дверима током кампање је далеко превазилазила њихову мржњу традиционално испољавану према ''жутима'' и одскоро према Напредњацима. Радикали су се, рецимо, Борисом Тадићем бавили искључиво у контексту пљувања по Томиславу Николићу, а Двери, опцију идеолошки најсличнију себи, али која их је превазишла по смислености конципирања ставова и програма, су називали секташима, ђиласовцима, ''Зверима'' и како све још не. Тако, традиционално најзадртији српски националисти су се окомили на једини покрет који им је у идеолошком смислу могао пружити подршку, трошећи енергију на инфериорности и испадајући, по први пут у својој историји, из Народне Скупштине.

Највеће изненађење кампање, везано за реторичко каменовање Двери, зафрљачено је из табора странке која је у прошлости помагала културну дјелатност групе која ће се касније окупити у Покрет Двери, ДСС-а. ДСС-у такав наступ није помогао, осим као услуга некоме коме је стварно било стало да Двери падну испод прага од пет посто. 
У разговору са присталицама Двери могло се прије свега примијетити да то није била популација која се клатила између националистичких опција, него она која, разочарана у друге политичке опције, углавном не би ни гласала да није било Двери. 
 
Елем, било како било, знамо исход негативне кампање против Двери. Ни Двери, ни Радикали нису ушли у Скупштину, а да су, рецимо били у коалицији, узели би 20-25 посланичких мјеста и одлучивали о судбини Владе. ДСС је остварио најслабији резултат од Петог октобра. Напредњаци су добили мање него Радикали 2008., али довољно да пребаце Демократе. Како Радикали смију да криве Двери за изборни крах кад кандидују Јадранку Шешељ за предсједника и кад им се кампања врти око пљувања Николића и Вучића, искључиво и непрестано?
Није, међутим, поента ове приче одбрана Двери.

Рецимо да Двери јесте финансирао Ђилас. Ако их је и финансирао, свака му част, јер се њихова порука далеко чула. А порука и јесте суштина, а не сам покрет који је носи. А народ није у њу повјеровао, и око тог мотива се и савија проблематика српског опстанка.

Рецимо да једини циљ Двери јесте био да закину Радикале, који би, не знам на који начин, угрозили интересе ''жутих'' тиме што би, ваљда, ушли у Скупштину и додали на напредњачку већину. Али зар није о баш сваком српском политичком покрету иста прича у једном тренутку испричана? Има ли нека странка у Србији иза чијег оснивања и промовисања нисте чули да стоје тајне службе, домаће и стране? Нема, дабоме. Ако је свака од тих прича само полуистинита, нема ни смисла расправљати о спасавању Српства, јер ако ни очињем виду не можемо вјеровати, ни за чијим вођством се не можемо покренути и наставићемо да тонемо. 

Ипак, у мору ''сумњивих,'' Двери су одскакале аутентичношћу, а логичношћу идеја. Програм Двери, у другачијој Србији, би био легитимни програм десног центра, а не екстремно десничарски и клерофашистички, каквим су га окарактерисали дежурни Одсрби. Српски народ, међутим, је одлучио да Дверима са таквим програмом није мјесто у Скупштини, али дао је довољно повјерења Демократама и Динкићевим камелеонима који 12 година кумују пропадању Србије, васкрслим Социјалистима који су утабали пут тим истим Демократама, и Напредњацима који испадоше Куртин Мурта. Да је гласано на основу досад постигнутог, једино би Напредњаци могли да се ограде од катастрофалних 20 година, али не сасвим. Ови остали би у нормалном друштву били каменовани и пљувани на улици. Двери, у таквој прилици, чисте историје и искрено родољубивог програма, не добију ни пет посто народног повјерења.

Питање које се наметне - кад елиминишемо претпоставку да је народ као политичка категорија толико глуп или толико мазохистичан да мисли да нека од главних политичких групација жели да заустави пропадање Србије - је слиједеће:
Са каквим планом, приједлогом или програмом опоравка Србије треба да се изађе пред српски народ, а да га тај народ схвати озбиљно? Зар српски народ само лажима вјерује?

Данас, Напредњаци, који су без икаквог конкретног програма добили четвртину српских гласова, дувају у исту тикву као и Демократе прије њих, иако су се њиховом побједом понека врата у наду отворила, а нека друга затворила. Социјалисти, познати по побједничкој изјави њиховог вође у изборној ноћи, у којој каже, припит, да он не зна ко ће бити предсједник, али да зна ко ће бити премијер, не показаше никакву промјену у политичкој култури од 1990. За њих је Србија прћија и полигон баханалија са здравим разумом, била и остала, као и за Демократе. Николић није истражио изборну крађу због које је изводио скечеве по Београду прије него што је из Брисела јављено да је постављен за предсједника. Није смијенио Александра Тијанића. Шта све још није... Вучић је српску привреду дао на управљање њеном џелату, Млађану Динкићу, чије је име пришивао на затворску кошуљу коју је доносио у Скупштину. Дачић ништа посебно није ни обећавао, тако да нема шта да ни испуњава, нити има ко за шта да га хвата. Толике гласове за шупљу причу му је само могао дати народ као што је српски. Естрадни умјетници и менаџери су нова политичка елита, а борбу против корупције воде државни тужилац и директор полиције против којих је требало подићи прве оптужнице, да је правде и да није политике и корупције. Бар су Демократе и Чедине хорде Одсрба заслужено упропаштене, и то је утјешна награда. 

Двери су доживјеле таласања и превирања, али њихов програм није изневјерио. Њихова одметнута фракција, Трећа Србија, у сарадњи са ДСС-ом, покреће кључне културне промјене у Новом Саду, жаришту разбуктале битке за очување Војводине српском. Ћирилицу, бастион српства, конкретним корацима, и тамо гдје могу, бране углавном Дверјани, или у случају Новог Сада, бивши Дверјани. Двери једине воде кампање за укидање аутономије Војводини, државе у држави. У Чачку, гдје Двери контролишу Скупштину Општине, изгласан је закон о забрани узгајања генетски модификованих култура. Једино њихове поруке, тежње и дјелатности и даље су уперене ка циљу зацртаном у њиховом програму. Једино они, колико год су у прилици, држе изборна обећања. Организациона посрнућа и трвења на страну, идеологија категоричног родољубља коју су лансирале Двери наставља да се развија, под више имена, иако српски народ не препознаје њене вриједности него радије подржава испразне флоскуле оних који дјелима, са позиција власти, унижавају и уништавају Србију.

Није важно да ли је дверјански или неки сличан програм спас Србије, него да ли ће српски народ, чекајући Месију, тог Месију препознати и прихватити или каменовати и распети. Ако је случај Двери икакав показатељ, Месија нема шта да тражи међу Србима, али ни Христ није имао више од дванаест за вечером.

Иде Миле, гори му цигара

Прво годишње доба с Нове године, ''православне'' или ине, међу неизбјеглим Србима је зима. Бањој Луци, другом најважнијем српском граду, се, међутим, већ пријети 'наким Прољећем. У ствари, не пријети се Бањој Луци, него њеном самодршцу, предсједнику српскије српске државе, Републике Српске, Милораду Додику. Да будем сасвим прецизан, не пријети се њему, него он каже да му се Прољећем о глави ради. Не, неће га гађати висибабама у главу, него и он и његов гуру за односе са јавношћу, Рајко Васић, јавно наговјештавају наводна сазнања о удару на њихову власт од стране сила које и иначе руше државе по свијету ''некако с Прољећа.''

Од тобожњих арапских преврата, Прољеће је преузело симболику некадашњих ''обојених'' државних удара, или како њихови протагонисти и финансијери воле да их зову, ''демократских револуција.'' Руља која крши, ломи и пали не зна колико ријеч демократија има слова, а камоли нешто више о њој, па макар ту руљу ви прозвали и народом, протагонисти и финасијери моји. Елем, не треба набрајати државне ударе и преврате које су западне обавјештајне службе, предвођене америчком, извеле од Салвадора Аљендеа наовамо, а бога ми и прије. Како су их обојили, то је мање битно. Битно је да су и недовољно покорни диктатори и легитимно изабрани представници народа падали и страдали у пучевима, најчешће крвавим. Кад Додик каже ''прољеће,'' или наставља популистичку реторику, намећући се као жртва српских непријатеља, или га жуља гадафијевска омча коју му неко, у некој империјалистичкој кухињи преврата, уистину спрема. 

Не улазећи засад у то ко је Додик и какав нам је досад био, кључно је напоменути, мјерећи искључиво историјским искуством нас самих и других, шта за један народ и друштво представљају Прољећа. Од 27. марта, 1941. до данас, Срби су их имали неколико и ниједно није донијело добро српском народу, како год се узме. Генерал Бора Мирковић није радио на ползу српском народу кад је свргнуо кнеза Павла, чак и ако је уговор са Хитлером био срамотан за српски темељ Краљевине Југославије. Нема те памети и части која те кошта милион душа. Али коме је требао пуч? Па, Енглезима, наравно, изумитељима Прољећа. Пети октобар је пао у јесен, али је био ''обојен'' прољећним бојама, нарочито жутом. Србија се никад није опоравила од посљедица Двадесет седмог марта, али углавном није тога ни свјесна, док багери Петог октобра још разгрћу и разносе српски иметак. Багериста Џо се покајао, али Џо је био само шофер.

Није Пиноче убио Аљендеа, него његови налогодавци који га гонише за убиство Аљендеа, као што није Ђинђић испоручио Слобу него његове мецене које га касније убише. Либијски бедуини никад боље камиле и хареме нису водали него под Гадафијем, а послије Гадафија им живот не вриједи пишљива боба. Ено, по Либији мртве више ни не броје, као ни у Ираку послије Садама. Асад се још као нешто држи, али док је Садам имао своје Курде и Шиите, а секуларни пуковник своје исламисте којих се дало скупити и напујдати на пријесто, Асад је сасвим нови изазов и доказ да се западни империјализам толико окуражио да су умислили да опозицију могу измислити. Чија је нафта и коме је пала у руке, то се ни не смије знати. А зна се, Ирачани, Либијци, Сиријци се са својим црним златом могу поздравити. 

Није само нафта мета. Хондурашког предсједника свргну амерички прерађивач воћа ''Чикита'' само зато што је подигао минималну сатницу на пристојнији ниво и покушао заштитити домаће богатство. Примјере само наводим, примјера ради. И Додика ради. 

Нема потребе поредити Додика са Садамом и Гадафијем, али је важно поредити стање у наведеним друштвима прије и послије Прољећа, ''обојеног'' државног удара или како већ изаберемо да отимачину државне власти назовемо. Сам Додик, да је он једини или највећи проблем Српске, би био тешко одбрањив у погледу његовог става према друштву којим влада, напретка тог друштва, те опште користи које је Српска имала од његове владавине. Има ту позитивних елемената, али српски народ западно од Дрине итекако има разлога да му разбије главу, и то не прољећном висибабом. Али је злочиначки правдати и прижељкивати његов пад ако га припремају и прижељкују империјалистичке агентуре које такве догађаје планирају искључиво за добит својих центара моћи и на штету народа чије друштво ''реформишу'' државним ударима. Не може ниједан пуч иза којег стоји CIA донијети добро српском народу. Нит' је било, нити бити може. 

Свака земља у којој се такав преврат десио је ојађена далеко више усљед тог преврата него прије њега. Србија је, и под санкцијама и под бомбама, посједовала више материјалног богатства на којем се могао заснивати привредни развој прије Петог октобра него послије њега. Данас је распродата, оперутана, у кредитима, са корумпираним политичарима и летаргичним народом. Глобализација, нови назив за империјализам, се тако спроводи. Српска је већ таква, рећи ће неки. Али Српска није иста врста мете као Србија. Србија је изгубила матетијалну имовину, Српској се кидише на живот. Па, није Додик тај живот, рећи ће опет неки. Није, али јесте га бирали, а тог кога ће поставити ти који Додика свргну, ако га свргну, нисте ви бирали, него они, те неће служити ни онима међу вама којима је Додик ваљао, него себи и својим пљачкашким интересима. У томе је суштина. 

Нисте ни имали неки избор. Додик, Босић, Иванић... Курта и Мурта. Тако је. Али ваше Курте и ваше Мурте, бар више ваше него њихове. Кад неког од алтернатива, било кога, поставе они, онда су то само и једино њихове Курте и њихове Мурте.

Додик је познат по популистичкој реторици и ко зна, можда ларма да би изазвао баш ове симпатије које у овом тексту можете погрешно назријети. Не симпатишем ја са Додиком, него са Српском. Што долази из америчке или њемачке, а поготово - глуво било - турске кухиње, није изоставило ни сарајевских мирођија. А знамо да Сарајево има један циљ: укидање Српске. Ако Додик само ларма, добро и јесте. Нека га обори СДС на изборима. Али шта ако не ларма?

Сад се поставља питање како би изгледало то Прољеће у Бањој Луци. Српска је чудна птица, чуднија од Либије, Ирака и Сирије, а и од Србије. Српска није независна држава, а ипак не постоје механизми који би је довели у ''ред,'' тј. који би је привели к нози, беговској. Разлози за Додиково свргавање улицом од стране оних који не воле ни њега ни Српску су многи, и углавном су геополитичке и шовинистичке природе. Али ко би изашао на улицу да руши Додика, знајући да рушење Додика руши значајне бране онима који би да је укину, а да друга најјача странка није показала снагу да се избори против тих напада док је била на власти, не тако давно? СДС и СНСД практично дијеле власт и велико је питање да ли неко као Младен Босић жели на себе да преузме одговорност управљања Српском дату му уличним маневром страних обавјештајних служби. Какав би напад на Српску и на њега самог услиједио меким путем послије таквог преврата, нико је не одбрани. 

Снага Српске је баш у тој подјели власти између СНСД-а који доминира на државном нивоу и СДС-а који доминира на локалном нивоу. Бедем одбране Српске и почива у Додиковом крканском наступу, подржаном од јаког СДС-а мекшег, босићевског имиџа.

Ни СНСД, ни СДС неће значајно поправити стандард живота у Српској. Глобални и регионални привредно-политички склоп прилика превазилази моћи једне политичке струје у једном ентитету једног страног протектората, такорећи колоније, да нешто значајно промијени. Да услови за значајну промјену постоје, не би се ни уздигао на власт Додик, или би владао несебичније и паметније. Ипак, пошто збацивање Додика отвореном силом од стране локалних агената силе доводи у питање кредибилитет резултата дејтонског хокус-покуса, није ван памети очекивати примјену ''обојене'' силе у намицању омче на врат предсједнику Српске. Та сила је, штавише, најчешће била брутална и није се ни ''бојила.'' Један предсједник Српске је у Хагу, његова насљедница је одлежала, трећему је забрањено да се бави политиком, четврти је такође одробијао, шести је умро, седми је био само маневар осмог, којем онај намјерно прескочени пети ради о глави откако га је неко убиједио да може да оживи своју упропаштену политичку каријеру. Значи, скоро је немогуће бити предсједник једне Српске, једине српске државе у Западном Римском Царству, а не проносати букагије кад-тад. Додик је кандидат за букагије по стандардима Сарајева већ поодавно. А Српска за историју. Геноцидну. 

Рушењем Додика на улици се не може поправити економско-политичка ситуација, а не изгубити Српска. Могу се истиснути Руси, могу привремено неки други Срби омастити брке Додиковим губицима, али бојим се да се на дуге стазе ни такви неће овајдити. Српска се може јачати једино у правцу међустраначког јединства и покушаја да се у том оквиру покуша изборити за нешто бољи живот, а кроз схватање и Додика и његових противника у СДС-а да једино њиховим заједничким напором и контролисањем похлепе и разузданости себе и својих сљедбеника може да се спријечи да Бански двор гори у пламену империјализма, неоосманства, великобошњаштва или било које друге немани која успије да искористи нагомилано незадовољство Срба упирући прстом у кривца, који све теже може негирати да то и јесте. Постоји тај неки праг толеранције који Додик може да помијера популистичком реториком, а кад га пређе тако да српски народ падне у искушење пред лажно понуђеним потенцијалом побуне против њега, угасио је. Ако настави да игнорише тај праг толико да млади лавови међу незадовољницима постану лак плијен антисрпским активистима специјално обученим за те прилике, као што их је Милошевић утјерао страним интересима у руке својом безобзирношћу, готов је.

А ларма која је испратила Додикове изјаве на ову тему, и протагонисти те ларме, која, да додам, расте, мјерено децибелима, показује да се ватра тек разгоријева.

Калем равноапостола новосрпског

Позив Добрице Ћосића, атрофираног ''равноапостола'' пост-југословенског српства, српским студентима у иностранству да се врате у Отаџбину и боре за њен спас, би представљао позитивну поруку да он није јадиковка, а не борбени поклич, да није изречен у очају, а не у нади, и да служи као смјерница, а не као предаја.

Прво нешто мало о Ћосићу равноапостолу, иако је осуда њега самога у ствари осуда читавог једног покољења српских вођа, интелектуалних и других, недораслих народу испред којег су се поставили. Да би један мудрац био и апостол, он мора бити вођа и визионар прије свега. Његова ријеч не смије бити избушена компромисима и заблудама. Без обзира на његове можда и најбоље намјере, Ћосић није успио да постане ни гробар србокомунизма, а камоли апостол новосрпства. Ипак, многим Србима Ћосић погрешно симболизује тај раскид Србина комунисте са србоуништитељским југокомунизмом. Из ове чињенице произлази медијски значај дат јучерашњој Ђосићевој поруци, иако је она значајна из других, мање романтичних разлога.

Умишљајући Карађорђа, Срби пригрлише Слобу Милошевића, и на исти начин, осјећајући потребу за светим Савом, Срби се задовољише Добрицом. Преврати, обрти и промјена правца у кључним тренуцима нечије историје траже апостоле, тако је суђено. Неко ту улогу преузме и кад достојних нема и онда се његовом народу десе деведесете, петооктобарски преврат, шестооктобарска пљачка и стечај, материјални и духовни. Милошевић и Ћосић, хтјели ми то признати или не, одредише пут новосрпству, сваки на свој начин, и тај пут нас, уз додатну навигацију њихових опуномоћеника, превратника, политичко-интелектуалних сапатника и копилади, доведе у касне фазе пропасти националне државе и, што је катастрофално, борбеног националног духа. Какви су нам били апостоли, таква нам је и вјера.

Тако јуче Добрица, користећи оквир исмијаног и компромитованог ''апостолства,'' предаде судбину Србије у руке одбјегле, ненаучене, ненавођене национално-филозофске сирочади, којима не остави баштину, никакве макар и у живицу зарасле темеље на које ће ови, позвани, прозвани и, чак, набијеђени, надограђивати зидове новог српског дома. Кога он то позива да се врати и бори? Оне које је политика којој је он био саучесник и, да га не штедимо само због неспретности, идејни сијач, прогнала? Они који су и отишли јер су на борбу били гадљиви? Они којима се борба згадила или они који су одрастали чекајући да се неко други избори за њих? Или оне који нису хтјели да чекају? Е, мој Добрице, па сто ''паметних и храбрих'' студента које позивате су и отишли јер им није било до борбе, јер је њихова свијест палих потомака ратника оперисана од разумијевања суштине борбе и жртве, јер им није показан смјер и непријатељ, јер на њих није пренијета култура борбе од вас чија је то била обавеза и једина сврха постојања. Ваша је била улога апостола, Добрице, сами сте је бирали. А минимум апостолског дјела је производња настављача вјере и борбе. Јуче ви позивате разбјежалу дјецу да сами себи одређују национални пут. Па, сами су га себи и одредили, отишли су. Пут мора имати почетак, а нација која очекује да њена дјеца крећу сама и изнова у 21. вијеку као нација нема чему да се нада. Ви им, Добрице, скупа са Милошевићем и хордама историјске недостојности које су стајале иза њега или насупрот њему, те вајним академицима који немадоше петљу да стану иза својих ријечи и да усмјере дјецу у амфитеатрима жељну путоказа, нисте дали никакву шансу. Сад ви, у очају, одлучите да их позовете на одговорност, ударајући на национално осјећање које је њима углавном страно, неразумљиво или сасвим погрешно прослијеђено к мозгу. Ви им не предајете штафету - да искористим израз који српска интелектуална елита најбоље разумије - јер штафете нема, нисте је до њих ни донијели, него им шаљете знак да се ви сами предајете, а да нисте ударили ни темеље борби на коју их соколите.

Не кривим ја Ђосића због недостојности него због кукавичлука његове класе који је и њега недостојним учинио.  Па, Срби апостола, тог националног филозофа који силом визије која инспирише промјене и осваја политичка тржишта, нису имали од Саве Немањића. Једина кохерентна српска политичка филозофија је још увијек, послије осамсто година, Светосавље. Десио се у међувремену потенцијал Димитрија Давидовића, али га је, системски недовршеног и филозофски ненаметљивог, Светосавље надживјело и још једино оно, анахроно и обневидјело, води борбу за Српство са прождрљивим стихијама вјечитих разарача српског духа. Један други потенцијал, Карађорђе, апостол крваве борбе и цар јунака, не оставља за собом утемељења до оних који пуки инат и побуна могу надградити. Једино принц-калуђер Растко уоквирује српство доминантном и државотворном политичком филозофијом, заснованом на праву, небеском, а поготово земаљском, али и на култу светих отаца и светости њихових синова, култу који одавно, у таквом облику, не служи на ползу Српству. Да ли због ригидности настављача светосавске државотворности послије пропасти светосавске државе или због историјским разлозима изазване немогућности калемљења и природног претакања и осавремењивања светосавског друштвено-политичког концепта, тек светосавско српство остаде без одмјене, без порода. Чак и такво, оно у 19. вијеку имаде снаге за устанак, за још један јуриш, за двије националне државе, за свињаре-ратнике и владике-пјеснике. Али у 21. вијеку, његова снага мора да се прегрупише и чак обнови младим калемом, новом мисли, новим јуришом, али не почињањем од нуле нараштаја које нико није научио шта се на шта калеми.

Можда је Давидовићева фузија српског и француског слободарства била или могла бити апостолска, да је није грубо прекинуло александровско утамничење српства и насилна замјена југословенством, која је омогућила титовску гиљотину.

Углавном, кад се искасапљеном српском тијелу мало извидаше ране и дезорјентисани ум поче поново да пипа у мраку тражећи руку државотворца, скретничара, апостола, да га избави из последавидовићевског ропства, изађе несрећни меморандум и роди Добрицу, освијешћеног комунисту, несмало равноапостола, проповједника новог српства, које, окужено и југословенством и комунизмом, бјеше срећно што је уопште живо. (Питање да ли је Добрица гурнут под точкове историје или је сам пао ћемо оставити по страни. Јасно је да је био драговољан да управља новом српском локомотивом, чак и као ложач машинисти Слоби).

Данас, тј. јуче, послије безброј наступа и искорака, уздизања и најчешће падова, овај бивши равноапостол новог српства, спотакну се и паде најниже досад, бацајући храбро и визионарски терет будућности на нејака и невољна плећа дјеце која не схватају ни прошлост јер им он и његови истину о прошлости нису испричали, а камоли будућност у одбрану које их бивши апостол регрутова. Не посади Добричино покољење цвијеће за ''далеко неко покољење,'' нити означи гробове оних које ''ад прождре'' и ''покоси сатана'' у борби за добро нових српских покољења.

Због оваквих равноапостола ријеч и дјело светог Саве остадоше без природног прираштаја, учаурени и обрасли кором испод које српство стари, а његова историјска улога, дивовска и истински апостолска, остаде ненакалемљена и, на крају крајева, усљед ригидности и гордости његових духовних насљедника, а нерађања свјетовних, неприкладно и погрешно протумачена. Због недостојности аспираната на апостолство, Срби све чешће и са све мање расуђивања и разборитости падају ничице пред пошастима које се огрћу месијанством.

Слугерањска крв колонијалне елите

Борба против корупције коју у Србији из недефинисане и ванустановске улоге предводи први потпредсједник Владе, министар одбране и координатор безбједносних служби Александар Вучић, сама по себи и по неком минималистичком стандарду није негативна. На позитивној нули је оставља то што борбу води воља личности, а не установе државног система, то што је релативно селективна и пропраћена једном простачком и навијачком врстом медијске пажње која у мени оставља горак укус и сумњу у добронамјерност тог подухвата. Не улазећи у саму дефиницију корупције, потребно је још истаћи да је осјетна тежња да се за корупцију углавном окриве чиниоци који су јој спољашњи, као тајкуни који се њоме само користе и подстрекују је, а не сами њени носиоци, државни службеници и изабрани представници - да их тако назовем - опљачканог народа. Јер тајкуни, колико имају обавезу да се држе закона, немају обавезу и да штите државу од самих себе. Њихова је обавеза да зарађују паре држећи се законских оквира колико их државни службеници, чија је једина дужност баш да штите државне и ваљда народне интересе, на то приморавају. Противзаконита спрега између поткупљивих државних службеника, укључујући и изабране и постављене, са привредницима чији је скоро искључиви пословни таленат отварање простора за подмићивање тих службеника, је модус операнди српског друштва.

Једна друга ствар упада у очи гледајући Вучићеву борбу против корупције, а она постаје кључан показатељ колонијалног статуса Републике Србије на маргинама Сјеверно-атлантске финансијерске империје. Наиме, материјално богатство сваког друштва, нарочито капиталистичког, као и државне механизме којима се то богатство скупља, троши и прераспоређује, контролише његова привредна елита. Већину националних држава Европе створила је привредна елита која се трансформисала из феудалне у капиталистичку или која је била ојачана капиталистичка, те је преотела материјално богатство од учаурене и труле феудалистичке елите. Срби у тадашњем Београдском пашалуку су тај процес наговијестили Кочином Крајином, а започели су га Првим српским устанком. Оно што се десило 1945. је у привредном смислу била само нова отимачина. Историчари сваку отимачину називају револуцијом.

Елем, кад таква опуномоћена привредна елита преотме богатство и, још важније, средства за раст тог богатства, она има потребу да и друштвено-политичке установе уобличава на начин усљед којег ће њено новостечено богатство бити заштићено, да промовише политичку културу која стабилизује такво стање и да јача државу у чијој сјенци ће она несметано моћи да дјелује у смјеру самојачања и одбране тржишта у којем зарађује од такмаца. Такву елиту, кад се укотви, је тешко без жестоке борбе избацити из колотечине, тј. отети јој богатство, а нарочито је несвакидашње да јој сама држава коју је она запосјела или основала отима то богатство. Али таква елита такође извршава и своје обавезе према тржишту, тј. народу, из којег се, ако је незадовољан, опет могу подићи неки отимачи или револуционари, а који, ако је иоле задовољан, ефикасно помаже и обнавља снагу елите и њене државе.

Ту долазимо до српске привредне елите и закључујемо да једино колонијална елита, која своје богатство није ни стекла крварећи из простријелних рана или из шака и кољена, те која није у спрези са тржиштем из којег се храни и обнавља, може своје стечено богатство тако лако изгубити.

У случају Мирослава Мишковића, који по свом наводном богатству није само члан високог ешалона српске, него и свјетске привредне елите, види се та нејакост и млитавост у борби за личне интересе и за интересе своје класе која може бити особена само оним милијардерима који своје богатство нису борбом ни стекли. Да се разумијемо: не мислим ја да се свако богатство стиче отимањем, али само људи посебне чврстине личности и посебног пословног кова, најчешће бескрупулозног, могу опстати у борби за милијарде, чак и кад се та борба одвија сасвим по закону. Такви људи-звјери не узмичу тако лако пред скоројевићким политичарима којима је некад лавовско а некад хијенско отимање за материјални плијен у условима тржишта живот којем су сасвим невични. И не само то, неприродно је да се читава класа моћних привредника тресе у гаћама пред непријатељским наступом власти коју они, у свим нормалним околностима које омогућује динамика капиталистичке националне државе, треба да контролишу успостављеним механизмима. Тако је у свим капиталистичким земљама, те нема мјесту очекивању да Србија буде изузетак.

Чињеница да један Вучић обара једног Мишковића, уколико је то намјера, говори не да је Мишковић лош момак (он то гледано из сфере земаљске правде јесте и без хапшења), него да се његова моћ, и политичка и привредна, нашла на удару неког другог учесника у тржишту којем она смета и који жели њену прерасподјелу. Пошто су политичари у капитализму само пипци хоботнице која влада материјалним богатством, претпостављамо да није Вучић тај ривалски учесник, него да га Вучић само представља. Пошто људи као Мишковић нису ни стицали да би дијелили, потребно их је истиснути из игре баш оним методама које би, да Србија није колонија, биле у њиховим рукама. Е, пошто се Мишковић и обогатио баш зато што је Србија колонија и што му је колонизатор и омогућио да послује по законима тржишта у којима је битисање у милости моћних било важније од личне способности, храбрости и бескрупулозности неопходне капиталисти, не смије да чуди то што је Мишковић тако лако пао. (Кад кажем ''закони тржишта,'' мислим управо на ''слободно'' тржиште које нам финансијерски глобалисти намјерно погрешно дефинишу, а које је Адам Смит у заблуди тако назвао. Смитова ''невидљива рука'' је она иста која руши Мишковића и замјењује га подобнијим империјалистичким слугама, тј. невидљива је само наивнима.)

Додатни показатељ колонијалног статуса Србије и њене привредне елите је чињеница да иза Мишковића не стоје други моћни представници његове класе и да у ствари класа постоји само као листа имена, али не и као чувар привилегованог положаја њених припадника. Кад београдски таблоид Курир препоручи за хапшење све моћне српске привреднике сем двојице-тројице пробраних, а Курир је кључни портпарол ''борбе против корупције,'' очекују се било какви знаци да та класа, за коју смо мислили да је моћна, узвраћа ударац, и то не зато што би нас то обрадовало, него, у мом конкретном случају, зато што по природи ствари од таквих људи-звјери очекујемо борбу. Али, нису борбом ни стекли, тј. дато им је, па сад без борбе губе, тј. узима им се.

Наравно, сами су криви. Да су били прави капиталисти, играчи на злом тржишту, да су били лавови, а не хијене, они би око себе изградили државни систем који се не заснива на спорадичној заштити моћног појединца, него који штити њихову класу градећи политичку културу и правно-економске обрасце која њихов привилегован положај легитимизује и то не зато што само они могу купити политичаре и пробити рупе у закону, него зато што они судјелују у напретку и јачању друштва као покровитељи, те као власници великог дијела богатства тог друштва које треба обнављати и штитити. Другим ријечима, да су били државотворног кова данас их не би колонијална полиција ловила као мишеве. А национална капиталистичка елита која није државотворног кова, и која чак урушава осовину држава-друштво-тржиште, је по природи нестабилна и неодржива.

Слика српске привредне елите има одраз у српској политичкој елити. Скоројевићки, злочиначки привредници, који само умију оперисати у мутном, траже скоројевићке, дилетантске политичаре и орођују се с њима, тј. купују их, али ни једни ни други, као људи таквог кова којима је само и омогућено да испливају унутар колонијалних односа, не могу стабилизовати своје позиције јер нису људи који знају како. Јесте, све је вођено материјалним интересом и једних и других, али оним који је у колонијалној динамици једино одржив под покровитељством колонијалне силе. А она, као и свака, промовише само оне који јој помажу да из колоније исисава богатство, а кад такви престану да буду подобни, она их замијени свјежом слугерањском крвљу.

Због свега овога ми није жао Мишковића и таквих, јер њихова је обавеза је била да себе заштите штитећи своју снагу у српском друштву и помажући изградњу државе у спрези са народом који их неће вољети, али хоће видјети и своју корист од постојања такве елите. А они то нису знали извести јер су дилетанти, ситне шићарџије и најамници колонијалне силе. Жао ми је Србије која рађа и ове ухапшене и ове који хапсе.

Платформа пијачне тезге

И та фамозна ''платформа о Косову'' је коначно склепана, шест мјесеци послије ступања Томислава Николића на власт и 13 и по година по доношењу једине међународно признате основе за рјешавање проблема насталог окупацијом јужне српске покрајине од стране Сјеверно-атлантске империје и њеног топовског меса, косовско-метохијских Шиптара. Не само да је ''платформа'' склепана, него је и уредно дата на увид амбасадорима чланица ЕУ, преносе српска јавна гласила. Српски народ, кога се тај документ једино и тиче, га је још није видио, а ка'ће - не знамо.

Предсједник Србије је пристао на измијештање преговарачког процеса из Савјета безбједности Уједињених Нација, гдје је том процесу не само мјесто, него гдје и логика српског интереса налаже да он остане. Што је његов претходник започео, Николић наставља. Ако је Резолуција 1244 још теоретски на снази, и ако је њен садржај најповољнији за Србију од свих нагодби тренутно у оптицају, и ако је Николић обећао народу да ће процес, чије је измијештање из Уједињених Нација Борис Тадић својевремено омогућио, вратити у оквире Резолуције 1244, тј. Савјета Безбједности, зашто се тзв. платформа прво дала на увид амбасадорима чланица ЕУ, а не поднијела као приједлог на разматрање Савјету Безбједности након што је Скупштина Србије усвоји? Скупштина Србије мора да је усвоји, зар не?

Знамо да је Тадић дозволио спровођење нелегалног Ахтисаријевог плана, који ни у једном међународно-правном оквиру није легитиман, а који је омогућио мијешање Европске Уније у рјешавање спора у надлежности Уједињених Нација, те долазак Еулекса и проглашење независности тзв. Републике Косово. Знамо и да је Николић, који се 17 година јавно залагао за границе Србије на Купи, гдје је није било могуће ударити, а онда занемарио српску границу тамо гдје она у ствари постоји и гдје мора да се брани, могао да поништи Тадићево пристајање на кршење Резолуције 1244 од стране Европске Уније, као и све договоре који су из тог кршења проистекли. Али није, него је слагао српски народ и наставио Тадићеву политику са већом одлучношћу.

Предсједник Владе Србије Ивица Дачић, уз очигледни благослов Николића, свих министара у Влади и читаве Скупштине (ако не искористиш уставно право да оспориш неуставну одлуку, јасно је да се слажеш са њом), је отишао на ноге Кетрин Ештон, која је задужена да испред Европске Уније спроводи Ахтисаријев план, никад усвојен у Скупштини Србије из које истиче Дачићева власт, да би га ова бацила под ноге терористи Хашиму Тачију, пред којим српски први министар пристаје на мање-више све услове, само што тактички темпира спровођење. Српском народу је, наравно, опет слагано да граница на енглеском нема исто значење као на српском, да се царина неће наплаћивати на тој граници, да је оно што Тачи назива амбасадором Косова у Србији у ствари ''официр за везу...'' Пошто се српског народа нико не боји, јер није опасан и не бори се за своје интересе, могло је и да му се не слаже, ефекат би био исти.

Децембра 17. Србијом је прострујала вијест да у Николићевој ''платформи'' стоји приједлог да Сјевер Косова добије исти ентитетски статус као Република Српска у Босни и Херцеговини. Унутар чега, није објашњено. Уколико је вијест тачна, логички изводимо да Николић и клика мисле признати независност шиптарског Косова у цјелости, тј. не само дијелова које Шиптари контролишу него комплетне територије под НАТО чизмом, те да за четири општине које контролишу локални Срби предлажу неку врсту самоуправе унутар независног Косова. Другим ријечима, Николић не тражи рјешење статуса окупиране покрајине унутар Србије, него гази Устав и, признавајући власт Приштине над Сјевером, тражи од Приштине одређена права за Србе на Сјеверу. Наравно, не очекујемо да српски властодршци ту ситуацију овим ријечима предоче српском народу, ако уопште буде икаквог предочавања.

Чињеница да Николић послије 17 година радикалне реторике и 4 године напредњачке изборне кампање није имао спремну политику према питању Космета га ставља у исти дилетантски кош са Тадићем. Није Николић морао да има рјешење за Космет (Србија и нема обавезу да тражи рјешење, нити да пристаје на понуђена рјешења, него само да мање или више успјешно брани своје), али је морао да има спреман приступ рјешавању тог кључног унутрашњег проблема. Пошто је послије шест мјесеци боравка на власти ту новосклепану '''платформу'' најприје однио на провјеру Венсану Дежеру, јасно је и кога она треба да задовољи. А шта задовољи Дежера, сигурно неће Србе.

Рекох и да Србија нема обавезу да тражи рјешења за туђе амбиције. Србија, тј. њена територија, је објекат нечијих тежњи. Све што Србија мора да ради је да спрема и изводи одбрану, у овом случају политичку јер није способна за војну, а да се истовремено покуша оспособити за примјену силе. Она нипошто није смјела да се упушта у нуђење рјешења и састављање којекаквих платформи. Србији је територија окупирана, а она је пристала да се погази једина платформа која ту окупацију дефинише, Резолуција 1244. Србија никад није прогласила Косово и Метохију окупираном  територијом. Србији је народ истјеран са њене окупиране територије, а она никад није поднијела ни тужбу против насиља, нити је организовала протјерани јој народ и покренула поступак за појединачни поврат имовине или одштету. Чињеница да Србија прогнаницима није могла обезбиједити повратак не значи да није могла ни да покуша да се избори да се њихов прогон и причињена имовинска штета санкционише, те да тако створи додатни међународни притисак на окупаторе и сецесионисте. Србија, која има бројно Расијање у земљама окупаторима Космета, ниједним чином, ниједном акцијом није покушала да мобилише тај потенцијал око теме страдања Срба и скрнављења светих мјеста и тако створи још једну димензију притиска на међународно јавно мњење. Србија се није изборила ни за толико позитивне међународне репутације за 12 послемилошевићевских година да Интерпол потјернице које она подигне некога у ствари обавезују. О повратку српских безбједносних структура на Косово и Метохију, који Резолуција 1244 дозвољава, никад није ни било ријечи. Другим ријечима, осим материјалног издржавања једног дијела косовско-метохијских Срба, Србија није учинила ништа да прошири уски простор одбране остављен Резолуцијом 1244.

Србија се није борила за Косово и Метохију од 1999. године и не бори се за њих ни данас. А кад ти неко тако лако узме један комад земље, и то најсветији, нема разлога да ту стане и да ти не узме сваки који му се свиди. И није најгора ствар изгубити територију, па и најсветију, најгора је ствар предати је кукавички, без борбе, кроз ''платформе'' које не приличе ни пијачној тезги.

Селим-пашино уже

Данас је хашки империјални суд осудио генерала Војске Републике Српске Здравка Толимира на доживотну робију. Да, тај суд који је поништио историјску чињеницу да су оружане снаге Републике Хрватске протјерале 220 хиљада и побиле преко 2000 Срба у љето 1995. Да, да, тај суд који је избрисао из историје  масовна убиства косовско-метохијских Срба. Тај исти суд ''правде'' по којем 3600 подрињских Срба нису убили сребренички муслимани. Кад томе додамо држање Војислава Шешеља у притвору девет година због изговорене ријечи, лов на политичке вође Србије, Српске и Српске Крајине и на старјешине ЈНА, СВК, РСК, ВЈ српске националности, дугогодишње уцјене Србији и Српској, понижавање и осуду цјелокупног народа, потенцијално неизбрисив историјско-правни траг конструисан да читав српски народ жигоше као геноцидан, злочиначки и вриједан презира, долазимо до кључног питања које је требало бити постављено кад је Међународни трибунал за бившу Југославију успостављен: чији је то суд и коме он има морално право да изриче пресуде?
Ја ово питање постављам сада не зато што нисам био свјестан његове потребе раније. Српска свијест, нарочито у Србији гдје је то и најважније, није била спремна да раскине са догмом што суптилно што грубо наметнутом из кругова унутар сјеверно-атлантске империјалне заједнице. Не знам ни да ли је данас српска свијест спремна, али знам да се одређени орјентири српске дезорјентације морају срушити да би се нови поставили или стари усправили. Али важније питање је колико се још времена може дати Србима да се освијесте, а да не буде прекасно.

Дезорјентисаност српске свијести је посљедица, између осталог, и ''намјерне силе,'' која је и отворено промовисана истоименим називом за агресију сјеверно-атлантске империје на Републику Српску 1995. Та намјерна сила долази споља, удара орјентире нашој логици на темељима туђих мање или више прикривених интереса и облачи их у рухо привлачно и прихватљиво нама. Тако је, рецимо, у Србе ушао комунизам, религија која је у својој суштини била страна српском бићу јер српски начин живота није захтијевао тектонски поремећај ни те снаге ни те природе као одговор друштвеним превирањима. Проблем настаје кад се српски одговори на прилике почну уобличавати не према потребама српског друштва него према моделима својственим туђим околностима, а усљед наметања тих модела српском друштву у циљу подривања сопствених модела до којих би српско друштво дошло независно од агената те намјерне силе и ослањајући се на сопствене потребе. 

Дезорјентисаност је неопходно препознати као такву, да би је лијечили, а то лијечење се може извести унутар два оквира: (1) подривањем и рушењем контекста у којем премисе тјерају на закључак да Срби јесу геноцидни, да јесу колективно одговорни, да нас за наше гријехе кажњава беневолентна и неутрална сила коју иначе краси мир и напредак и да ми морамо да се покајемо и повинујемо; (2) постављањем унутрашњих орјентира чија ће истинитост и логичност постојања обезвриједити тај спољашњи контекст који нас дезорјентише. Ниједан приступ који не преплиће оба оквира не може бити успјешан. Оба приступа захтијевају рушење мисаоне и језичке баријере коју су нам агенти намјерне силе психолошки правилно наметнули кроз доминантне догматске обрасце, тј. одбијање да гледамо на догађаје, прилике и концепте на начин за који су нам други рекли да је једини правилан. 

Лажни легитимитет међународног суда ми смо прихватили без обзира на то што тај систем не обухвата све међународне чиниоце и не третира их све једнако. Тако се у старту поставља питање мотивисаности правдом суда који има надлежност над само једним оружаним сукобом, док над осталим сличним сукобима нико нема надлежност. Каква је то међународна правда којој би Срби требало да се повинују а која не види потребу за трибуналом за Ирак, Авганистан, Сјеверну Ирску, Либију, Палестину? По којој поставци правде Србима може бити суђено, а Американцима не може? То нису питања на која се смије одговарати пословицом да сила бога не моли, јер такав одговор, на који браниоци наметнутих орјентира увијек буду натјерани у расправи, изузима правду као мотив међународних односа. Ако правда није мотив, а видимо да није, и ако је неједнак третман свих свјетских сукоба и учесника у њима посљедица мотивисаности силом, а не правдом, онда ни Срби немају моралну обавезу да се повинују било каквом суду који је сам себе у таквим околностима назвао судом правде. Наравно, сила не моли бога, и ако је сила одлучила да Србе прогласи геноцидним народом, вјероватно ће се то и десити, али ми имамо морално право које, повезано са одбрамбеним инстинктом, повлачи и обавезу да одбијемо да сами себе проглашавамо за злочинце само зато што нас је неко ко нам је рекао да је мјеродаван прогласио таквим. Још ако је тај неко у исто вријеме и наш освједочени непријатељ, наша обавеза надилази могућност избора. Другим ријечима, ми морамо премјестити орјентир правде и правичности, у овом случају, из сфере у коју је постављен туђом руком и из туђег интереса, поготово ако је тај интерес непријатељски српском народу, и побости га ондје гдје наши интереси и логика налажу да сфера правде треба да почива.

Нема везе шта каже империјални суд; Хрвати јесу протјерали 220 хиљада Срба и побили 2 хиљаде при освајању Српске Крајине. Ми то знамо јер смо прогнанике видјели, чули, јер смо ми они, и нема тог суда који би Србе требало да убиједи у било шта друго. Али какав је то суд, у суштини, који нас убјеђује да оно што јесте, није? Да ли такав суд може имати легитимитет по било ком питању? Не може, јер суд пред којим нису сви једнаки и који не истражује истину није суд правде, него суд силе. С тим се мора раскрстити.

Нема везе шта каже империјални суд; Срби нису починили злочин геноцида при заузимању Сребренице. Сви који тврде да је покољ заробљених муслиманских војника геноцид не само да не знају дефиницију геноцида прихваћену у вријеме кад се злочин десио, него и улазе у трагање за истином са предубјеђењима која бацају сумњу на њихову искреност у потрази за истином. С друге стране, кад исти ти негирају доказе о хиљада подрињских Срба побијених у три године прије петровданског заузимања Сребренице од стране ВРС, констатација о недостатку искрености и објективности се само потврђује. Ту престаје бити битно ко је шта урадио, а постаје важно ко је кога за шта оптужио и ко му даје право да оптужује, те који суд има надлежност да суди по таквој оптужници таквог тужиоца. Ако Насер Орић није осуђен за Кравицу или Каменицу, које су се десиле много прије Петровдана 1995., како такав суд може да суди било коме за било какве наводне злочине који су се десили касније. Ко не суди убицама Срба, тај нема ама баш никакав ослонац у правди кад суди Србима. Дакле, тзв. геноцид у Сребреници је прича пласирана из извора који нису објективни, не ослања се на доказе, него је као премиса изграђена одлуком суда који ту исту одлуку није засновао на доказима. Нико више не прича о пресуди генералу Радиславу Крстићу у контексту њене правичности, него сви од ње као од премисе крећу кад доказују да је ликвидација заробљеника у Сребреници била геноцид. 

Нама је речено да је зеленија трава у туђем дворишту и то су нам рекли они чије је то двориште било. Нама је речено да је Хашки трибунал суд правде и то су нам рекли они који су га за своје потребе основали, исти они који касапе српски народ већ двадесет година. Нама је речено да је Ратко Младић починио геноцид, и то су нам рекли они који су убијали народ Ратка Младића много прије Петровдана 1995. Нама је речено да је Слободан Милошевић злочинац, и то су нам рекли исти они који су побили хиљаде Срба, уништили индустрију и инфраструктуру и окупирали Косово и Метохију јер Милошевић није хтио да потпише уговор према којем би била окупирана читава Србија. Ми нисмо послушали владику Данила кад отписа Селим-паши:

                        Спуштавах се ја на ваше уже, 
                        умало се уже не претрже; 
                        отада смо виши пријатељи, 
                        у главу ми памет ућерасте.

Ми не поштујемо оно што знамо јер нам је орјентир у туђем дворишту. Ми се не можемо одбранити сарађујући са нападачем и пристајући на догме и обрасце које нам непријатељ сервира. То није здраворазумски. А ко год мисли да сјеверно-атлантска империја, са свим својим слојевима, угловима и огранцима, није нападач, нека погледа хашке пресуде српском народу и нека се добро запита ко то њему лично удара орјентире, идеолошке, идентитетске, здраворазумске, и докле се мисли спуштати низ Селим-пашино уже.