Плам вјечне зубље

Само је један народ у Европи који још увијек стоји распет између Истока и Запада, неушорен, неутјеран ни у један суват, гоњен, а недогнан, клан, а недоклан. Само један народ у Европи има по државу на обје обале клете и криве Дрине која подијели царство. Само једном европском народу се суди у суду који зову ''судом међународне правде'' и само један европски народ још стоји на бранику онога што он сам сматра правдом и истином. Само још Срби пркосе и не пристају за било чим што се нуди и намеће.


Рашчеречен је ту гдје га прикова Савино пророчанство, а ријешен је да преживи не знајући ни шта ни како. И није сјеверно-атлантски империјални глобализам прва неман која се залети да угаси пламен те зубље слободе и постојања која не гори да би освијетлила пут нити да би уплашила немани, него да би горјела, те и освјетљава пут и плаши немани.


Зубља која данас пламти са лијеве обале Ибра није успламтјела ту, да би само ту горјела, па неће ту ни догорјети. Она је ту донесена у бићу и природи народа који не да и неће. Нема се ту шта објашњавати и рационализовати; паметнији од мене су посрнули правећи се одвећ паметни и мислећи да могу рационализовати исконску тежњу српског народа да се бори и да не да. Плам те зубље је пренесен на митровички мост из Борова и Книна, са Пала, гдје га нанесоше равногорски вјетрови дувајући од Цера, Колубаре и Мојковца... Обишао је тај пламен дуг пут, од искре до искре, од једног удара на српску слободу до другог. И гаснуо је пламен, али није догоријевала зубља, да би је свака нова искра потакнула у нови живот, у нову буну и нови отпор.


Од оног Аргона, који је можда био Радун, и његове жене Теуте, која је можда била краљица Цуца (гдје су Цуце, а гдје Рисан?); или од раније, од двојице ''илирских'' војвода Бата; или још раније, од Трибала (можда Србаља?) краља Сирма, (Срма, Срба?), народ који смо и ми преносио је ту зубљу искром буне и отпора. (Нисам ја сљедбеник Деретића, али нисам ни Порфирогенитових преписивача. А ако је једна империја према својим потребама искривила тумачење догађаја око Сребренице или Рачка којима смо савременици, како неће нека од прије два миленијума искривити догађаје и имена својих непријатеља према својим потребама или из нехата?)


Његош је у ''Посвети праху оца Србије'' Карађорђа назвао носиоцем плама вјечног и, још битније, ''животворног.'' Народи, као и људи, имају своје судбине, вјероватно. Судбина је хтјела да се неки Радован, од оних Вукових и Шујових дробњачких Караџића, преко Никшића и Сарајева испне на Романију и од осредњег пјесника постане оснивач прве православне државне творевине западно од Дрине бар у посљедњих хиљаду и кусур година, испред носа бастиону анти-српства, Ватикану. Прогнан, Радован се претворио у Драгана Дабића, бјелобрадог надриљекара који пружаше отпор савременој медицини коју је докторирао, а улијевајући наду народу да зубља није угасла. Осудише га, ухватише и обријаше, али се он, поново Радован, и даље упире да се одупре, грешан, а премлаћен на правди Бога. Отпор му, ваљда, даје живот. И његов сапатник и завјереник, Ратко Младић, сироче од херцеговачког крша израсло у комунистичког пуковника, па српског генерала, поново оживи потакнут искром отпора у казамату ''међународне правде.'' Око сакатог генерала, чије војске народ удари међу Ватикану на самој Уни, опет стријеља и жеже таквом жестином да често заборавимо да је сакат. Ваљда му је отпор судбина и као да му плам зубље отпора продужава живот.


Како вуци длаку мијењају, али не и ћуд, и како људи мијењају идентитет, снагу и израз, а задржавају природу, тако и народи. Можда је судбина германске расе да тлачи и влада, јер хоће, умије и не преза, од Карла Великог преко Фридриха Виљема, Викторије, Хитлера и два Џорџа Буша. Можда је иста та судбина намијенила српској раси да удари бедем и источним и западним стихијама, баш на Хелму (брду? Хуму?), одређујући јој да се бори, да се буни, да страда и да се осипа, а да врли и разборити мудраци њени не проникну у смисао такве судбине. Срби, или како смо се већ звали у вријеме тог рисанског Радуна, или брчког Бата, итекако мијењаше идентитет, али сурова природа која се опире остаде да живи у искри зубље. Постадоше од римских одметника и гусара цареви њини, те опет гусари и хајдуци, жупани, банови и краљеви, па опет цареви; те јањичари и велики везири, те грофови руски и бечки, опет хајдуци, ускоци, па свињари, војводе, сердари, па опет краљеви, па четници, усташе и пролетери... Неки издадоше, неки отпадоше, многи не успјеше да се одупру и да изнесу зубљу... Али они који ипак донијеше зубљу са Косова, преко Цетиња, на Косово, никад не промијенише природу, јер изгледа да је Његош био у праву и да нам је плам те зубље животворан.


Отпор који пружасмо тлачитељима, нажалост, скоро је једнако моћан био отпору који пружасмо и пружамо сами себи. Ваљда је и то судбина, јер да се окупимо и сложимо, не бисмо више могли испуњавати задату мисију опирања завојевачима, већ бисмо се осилили па тлачили. А и без нас има ко да тлачи и хара по овом дуњалуку. Нема нас пуно који могу и смију ''тирјанству стати ногом за врат.''


Нити ми је циљ да овом причом романтизујем цивилизацијску улогу Срба као бораца за свјетску правду који на крају филма изгину, нити да додајем на дефетизам који рађа опортунизам који је пак од Срба створио шуцкоре, усташе, Ханџар дивизије, разне Дрљевиће, Изетбеговиће, Ђукановиће, Дивјаке и Чанке. Тешко је било пренијети искру и плам српске зубље и тешко је замијерати онима који посусташе под навалом гаситеља тог пламена, физичком и идеолошком. Да, кад није морао мој ђед, није ни твој, али то је лако рећи из ове перспективе. Једна истина остаје упркос трошењу свих осталих: природа Срба је осликана у искричењу те зубље, у преношењу њеног пламена кроз борбу за опстанак покољења. Прихватали ми то или не, она је стандард и они који је носе ће распарати утробу царевима, а они који је испусте ће кад-тад окрвавити каме под српским вратовима, буквално или фигуративно.


А зубља гори, тиња, па успламти, као и живот Срба.