Нека ми не замјери ни дух великог Ђуре на наслову овог мог новог блога. Кад већ крадем, да крадем од највећих међу својим Србима. А има шта и да се украде, и да се искористи, кад би ова Србија знала гдје је њено и одакле она треба да црпи снагу, вољу за животом и надахнуће у борби за опстанак. Они су и стварали због нас, да би нас научили како да постанемо и опстанемо.
Кад ја кажем Србија, јa не мислим на земљу унутар граница данашње државе Републике Србије, са Косовом и Метохијом или без њих. Ја не помислим ни на државу у настајању, Републику Српску, нити на државу у нестајању, Црну Гору. Кад кажем Србија, ја помислим на оно што Србија јесте - сопство цијелог српског народа, у границама које је овај народ сам себи одредио, у географском, биолошком, културном и духовном смислу, а не у оним које нам намећу они који нас о јаду забавише, оцрнише Његоша, наругаше се Ђури и оставише Матију без потомства.
Кад кажем Србија, ја мислим и на Шумадију и на Бачку, и на Семберију, и на Херцеговину, и на оба Косова; на Марков Прилеп и на Руђеров Дубровник; на Петњицу и Вукову и Радованову, на Бојину Њиву и на Сентомаш, на Кулина бана и на Јована Ненада... Мислим и на мајоре Гавриловића и Тепића, али и на Омер-пашу Латаса и Мехмед-пашу Соколовића... Мислим и на Обилића и на Бранковића, и на оног Алијиног Јову Дивјака и на оног Брозовог Јову Капичића... Мислим и на генерале Недића и Михаиловића, али и Крцуна... И на војводе Ђујића и Шешеља... Мислим и на Мирослављево Јеванђеље, на Лучу, на Дервиша и на Травничку Хронику... И на Доли Бел и на Лепа Села... Србија је све више и у Чикагу и у Мелбурну - мислим и на њу. Мислим и на нерођене Србе, на њих понајвише, на оне које нерођене убијају, којима име затиру прије него што им га и надјену, којима отимају и Његоша и Ђуру и Матију прије него што су их и спознали, којима гријехе спочитавају прије него што им тијела грешна и постану...
Србија је сваки педаљ земље који Србин сматра својим, одбрањен или отет му, свако слово написано српским писмом, Србима или о Србима, свака пјесма испјевана српским гласом, и десетерац и севдалинка и панк-рок... Србија је дио и Српства и српства, и њен камен је оно што браним овим писанијем.
Камен из наслова овог блога може бити баш тај Ђурин камен који ''претећ' сунцу дере кроз облак'' и којим Јакшић пријети ''темену ћелавом.'' Може бити и онај Његошев ''кам'' у којем удар искру тражи, али и онај ''крвави'' из којег ниче ''олтар прави.'' Камен остане и кад ерозија спере све плодно тло, да стоји и подсјећа да је из њега некад расла шума, јака, храстова и букова, да су њоме некад ходили вукови и њеним пропланцима ловили орлови. Тај голи камен је ту и да се има нашта нахватати ново тло у које ће коријење пустити нова стабла. Камен је бедем, од камена се граде тврђаве. Камен је и тврда граница испод које нема даље, која се мора или разбити ударом челика или самљети налетима таласа. И тада, негдје, гдје таласи губе снагу, пијесак се згусне у нови камен, из новог камена никне нови живот, и нове мисли које ће га обликовати и усмјерити.
Једино што ја нећу овај Камен земље Србије да буде је хладни споменик уснулом и покланом народу. Зато и пишем.
Писање је легија мисли, и из сваке добре мисли мора се родити права ријеч, јер без ваљане ријечи и ''дјеиствије'' које ''свијет иште'' не може испасти ваљано. Писаћу о Српству и о српству, и о тијелу и о духу, увјерен да ће камен одољети ударцима челика и воденој стихији, јер увијек досад јесте.
Нема коментара:
Постави коментар