Ја ово питање постављам сада не зато што нисам био свјестан његове потребе раније. Српска свијест, нарочито у Србији гдје је то и најважније, није била спремна да раскине са догмом што суптилно што грубо наметнутом из кругова унутар сјеверно-атлантске империјалне заједнице. Не знам ни да ли је данас српска свијест спремна, али знам да се одређени орјентири српске дезорјентације морају срушити да би се нови поставили или стари усправили. Али важније питање је колико се још времена може дати Србима да се освијесте, а да не буде прекасно.
Дезорјентисаност српске свијести је посљедица, између осталог, и ''намјерне силе,'' која је и отворено промовисана истоименим називом за агресију сјеверно-атлантске империје на Републику Српску 1995. Та намјерна сила долази споља, удара орјентире нашој логици на темељима туђих мање или више прикривених интереса и облачи их у рухо привлачно и прихватљиво нама. Тако је, рецимо, у Србе ушао комунизам, религија која је у својој суштини била страна српском бићу јер српски начин живота није захтијевао тектонски поремећај ни те снаге ни те природе као одговор друштвеним превирањима. Проблем настаје кад се српски одговори на прилике почну уобличавати не према потребама српског друштва него према моделима својственим туђим околностима, а усљед наметања тих модела српском друштву у циљу подривања сопствених модела до којих би српско друштво дошло независно од агената те намјерне силе и ослањајући се на сопствене потребе.
Дезорјентисаност је неопходно препознати као такву, да би је лијечили, а то лијечење се може извести унутар два оквира: (1) подривањем и рушењем контекста у којем премисе тјерају на закључак да Срби јесу геноцидни, да јесу колективно одговорни, да нас за наше гријехе кажњава беневолентна и неутрална сила коју иначе краси мир и напредак и да ми морамо да се покајемо и повинујемо; (2) постављањем унутрашњих орјентира чија ће истинитост и логичност постојања обезвриједити тај спољашњи контекст који нас дезорјентише. Ниједан приступ који не преплиће оба оквира не може бити успјешан. Оба приступа захтијевају рушење мисаоне и језичке баријере коју су нам агенти намјерне силе психолошки правилно наметнули кроз доминантне догматске обрасце, тј. одбијање да гледамо на догађаје, прилике и концепте на начин за који су нам други рекли да је једини правилан.
Лажни легитимитет међународног суда ми смо прихватили без обзира на то што тај систем не обухвата све међународне чиниоце и не третира их све једнако. Тако се у старту поставља питање мотивисаности правдом суда који има надлежност над само једним оружаним сукобом, док над осталим сличним сукобима нико нема надлежност. Каква је то међународна правда којој би Срби требало да се повинују а која не види потребу за трибуналом за Ирак, Авганистан, Сјеверну Ирску, Либију, Палестину? По којој поставци правде Србима може бити суђено, а Американцима не може? То нису питања на која се смије одговарати пословицом да сила бога не моли, јер такав одговор, на који браниоци наметнутих орјентира увијек буду натјерани у расправи, изузима правду као мотив међународних односа. Ако правда није мотив, а видимо да није, и ако је неједнак третман свих свјетских сукоба и учесника у њима посљедица мотивисаности силом, а не правдом, онда ни Срби немају моралну обавезу да се повинују било каквом суду који је сам себе у таквим околностима назвао судом правде. Наравно, сила не моли бога, и ако је сила одлучила да Србе прогласи геноцидним народом, вјероватно ће се то и десити, али ми имамо морално право које, повезано са одбрамбеним инстинктом, повлачи и обавезу да одбијемо да сами себе проглашавамо за злочинце само зато што нас је неко ко нам је рекао да је мјеродаван прогласио таквим. Још ако је тај неко у исто вријеме и наш освједочени непријатељ, наша обавеза надилази могућност избора. Другим ријечима, ми морамо премјестити орјентир правде и правичности, у овом случају, из сфере у коју је постављен туђом руком и из туђег интереса, поготово ако је тај интерес непријатељски српском народу, и побости га ондје гдје наши интереси и логика налажу да сфера правде треба да почива.
Нема везе шта каже империјални суд; Хрвати јесу протјерали 220 хиљада Срба и побили 2 хиљаде при освајању Српске Крајине. Ми то знамо јер смо прогнанике видјели, чули, јер смо ми они, и нема тог суда који би Србе требало да убиједи у било шта друго. Али какав је то суд, у суштини, који нас убјеђује да оно што јесте, није? Да ли такав суд може имати легитимитет по било ком питању? Не може, јер суд пред којим нису сви једнаки и који не истражује истину није суд правде, него суд силе. С тим се мора раскрстити.
Нема везе шта каже империјални суд; Срби нису починили злочин геноцида при заузимању Сребренице. Сви који тврде да је покољ заробљених муслиманских војника геноцид не само да не знају дефиницију геноцида прихваћену у вријеме кад се злочин десио, него и улазе у трагање за истином са предубјеђењима која бацају сумњу на њихову искреност у потрази за истином. С друге стране, кад исти ти негирају доказе о хиљада подрињских Срба побијених у три године прије петровданског заузимања Сребренице од стране ВРС, констатација о недостатку искрености и објективности се само потврђује. Ту престаје бити битно ко је шта урадио, а постаје важно ко је кога за шта оптужио и ко му даје право да оптужује, те који суд има надлежност да суди по таквој оптужници таквог тужиоца. Ако Насер Орић није осуђен за Кравицу или Каменицу, које су се десиле много прије Петровдана 1995., како такав суд може да суди било коме за било какве наводне злочине који су се десили касније. Ко не суди убицама Срба, тај нема ама баш никакав ослонац у правди кад суди Србима. Дакле, тзв. геноцид у Сребреници је прича пласирана из извора који нису објективни, не ослања се на доказе, него је као премиса изграђена одлуком суда који ту исту одлуку није засновао на доказима. Нико више не прича о пресуди генералу Радиславу Крстићу у контексту њене правичности, него сви од ње као од премисе крећу кад доказују да је ликвидација заробљеника у Сребреници била геноцид.
Нама је речено да је зеленија трава у туђем дворишту и то су нам рекли они чије је то двориште било. Нама је речено да је Хашки трибунал суд правде и то су нам рекли они који су га за своје потребе основали, исти они који касапе српски народ већ двадесет година. Нама је речено да је Ратко Младић починио геноцид, и то су нам рекли они који су убијали народ Ратка Младића много прије Петровдана 1995. Нама је речено да је Слободан Милошевић злочинац, и то су нам рекли исти они који су побили хиљаде Срба, уништили индустрију и инфраструктуру и окупирали Косово и Метохију јер Милошевић није хтио да потпише уговор према којем би била окупирана читава Србија. Ми нисмо послушали владику Данила кад отписа Селим-паши:
Спуштавах се ја на ваше уже,
умало се уже не претрже;
отада смо виши пријатељи,
у главу ми памет ућерасте.
Ми не поштујемо оно што знамо јер нам је орјентир у туђем дворишту. Ми се не можемо одбранити сарађујући са нападачем и пристајући на догме и обрасце које нам непријатељ сервира. То није здраворазумски. А ко год мисли да сјеверно-атлантска империја, са свим својим слојевима, угловима и огранцима, није нападач, нека погледа хашке пресуде српском народу и нека се добро запита ко то њему лично удара орјентире, идеолошке, идентитетске, здраворазумске, и докле се мисли спуштати низ Селим-пашино уже.
Нема коментара:
Постави коментар