Слугерањска крв колонијалне елите

Борба против корупције коју у Србији из недефинисане и ванустановске улоге предводи први потпредсједник Владе, министар одбране и координатор безбједносних служби Александар Вучић, сама по себи и по неком минималистичком стандарду није негативна. На позитивној нули је оставља то што борбу води воља личности, а не установе државног система, то што је релативно селективна и пропраћена једном простачком и навијачком врстом медијске пажње која у мени оставља горак укус и сумњу у добронамјерност тог подухвата. Не улазећи у саму дефиницију корупције, потребно је још истаћи да је осјетна тежња да се за корупцију углавном окриве чиниоци који су јој спољашњи, као тајкуни који се њоме само користе и подстрекују је, а не сами њени носиоци, државни службеници и изабрани представници - да их тако назовем - опљачканог народа. Јер тајкуни, колико имају обавезу да се држе закона, немају обавезу и да штите државу од самих себе. Њихова је обавеза да зарађују паре држећи се законских оквира колико их државни службеници, чија је једина дужност баш да штите државне и ваљда народне интересе, на то приморавају. Противзаконита спрега између поткупљивих државних службеника, укључујући и изабране и постављене, са привредницима чији је скоро искључиви пословни таленат отварање простора за подмићивање тих службеника, је модус операнди српског друштва.

Једна друга ствар упада у очи гледајући Вучићеву борбу против корупције, а она постаје кључан показатељ колонијалног статуса Републике Србије на маргинама Сјеверно-атлантске финансијерске империје. Наиме, материјално богатство сваког друштва, нарочито капиталистичког, као и државне механизме којима се то богатство скупља, троши и прераспоређује, контролише његова привредна елита. Већину националних држава Европе створила је привредна елита која се трансформисала из феудалне у капиталистичку или која је била ојачана капиталистичка, те је преотела материјално богатство од учаурене и труле феудалистичке елите. Срби у тадашњем Београдском пашалуку су тај процес наговијестили Кочином Крајином, а започели су га Првим српским устанком. Оно што се десило 1945. је у привредном смислу била само нова отимачина. Историчари сваку отимачину називају револуцијом.

Елем, кад таква опуномоћена привредна елита преотме богатство и, још важније, средства за раст тог богатства, она има потребу да и друштвено-политичке установе уобличава на начин усљед којег ће њено новостечено богатство бити заштићено, да промовише политичку културу која стабилизује такво стање и да јача државу у чијој сјенци ће она несметано моћи да дјелује у смјеру самојачања и одбране тржишта у којем зарађује од такмаца. Такву елиту, кад се укотви, је тешко без жестоке борбе избацити из колотечине, тј. отети јој богатство, а нарочито је несвакидашње да јој сама држава коју је она запосјела или основала отима то богатство. Али таква елита такође извршава и своје обавезе према тржишту, тј. народу, из којег се, ако је незадовољан, опет могу подићи неки отимачи или револуционари, а који, ако је иоле задовољан, ефикасно помаже и обнавља снагу елите и њене државе.

Ту долазимо до српске привредне елите и закључујемо да једино колонијална елита, која своје богатство није ни стекла крварећи из простријелних рана или из шака и кољена, те која није у спрези са тржиштем из којег се храни и обнавља, може своје стечено богатство тако лако изгубити.

У случају Мирослава Мишковића, који по свом наводном богатству није само члан високог ешалона српске, него и свјетске привредне елите, види се та нејакост и млитавост у борби за личне интересе и за интересе своје класе која може бити особена само оним милијардерима који своје богатство нису борбом ни стекли. Да се разумијемо: не мислим ја да се свако богатство стиче отимањем, али само људи посебне чврстине личности и посебног пословног кова, најчешће бескрупулозног, могу опстати у борби за милијарде, чак и кад се та борба одвија сасвим по закону. Такви људи-звјери не узмичу тако лако пред скоројевићким политичарима којима је некад лавовско а некад хијенско отимање за материјални плијен у условима тржишта живот којем су сасвим невични. И не само то, неприродно је да се читава класа моћних привредника тресе у гаћама пред непријатељским наступом власти коју они, у свим нормалним околностима које омогућује динамика капиталистичке националне државе, треба да контролишу успостављеним механизмима. Тако је у свим капиталистичким земљама, те нема мјесту очекивању да Србија буде изузетак.

Чињеница да један Вучић обара једног Мишковића, уколико је то намјера, говори не да је Мишковић лош момак (он то гледано из сфере земаљске правде јесте и без хапшења), него да се његова моћ, и политичка и привредна, нашла на удару неког другог учесника у тржишту којем она смета и који жели њену прерасподјелу. Пошто су политичари у капитализму само пипци хоботнице која влада материјалним богатством, претпостављамо да није Вучић тај ривалски учесник, него да га Вучић само представља. Пошто људи као Мишковић нису ни стицали да би дијелили, потребно их је истиснути из игре баш оним методама које би, да Србија није колонија, биле у њиховим рукама. Е, пошто се Мишковић и обогатио баш зато што је Србија колонија и што му је колонизатор и омогућио да послује по законима тржишта у којима је битисање у милости моћних било важније од личне способности, храбрости и бескрупулозности неопходне капиталисти, не смије да чуди то што је Мишковић тако лако пао. (Кад кажем ''закони тржишта,'' мислим управо на ''слободно'' тржиште које нам финансијерски глобалисти намјерно погрешно дефинишу, а које је Адам Смит у заблуди тако назвао. Смитова ''невидљива рука'' је она иста која руши Мишковића и замјењује га подобнијим империјалистичким слугама, тј. невидљива је само наивнима.)

Додатни показатељ колонијалног статуса Србије и њене привредне елите је чињеница да иза Мишковића не стоје други моћни представници његове класе и да у ствари класа постоји само као листа имена, али не и као чувар привилегованог положаја њених припадника. Кад београдски таблоид Курир препоручи за хапшење све моћне српске привреднике сем двојице-тројице пробраних, а Курир је кључни портпарол ''борбе против корупције,'' очекују се било какви знаци да та класа, за коју смо мислили да је моћна, узвраћа ударац, и то не зато што би нас то обрадовало, него, у мом конкретном случају, зато што по природи ствари од таквих људи-звјери очекујемо борбу. Али, нису борбом ни стекли, тј. дато им је, па сад без борбе губе, тј. узима им се.

Наравно, сами су криви. Да су били прави капиталисти, играчи на злом тржишту, да су били лавови, а не хијене, они би око себе изградили државни систем који се не заснива на спорадичној заштити моћног појединца, него који штити њихову класу градећи политичку културу и правно-економске обрасце која њихов привилегован положај легитимизује и то не зато што само они могу купити политичаре и пробити рупе у закону, него зато што они судјелују у напретку и јачању друштва као покровитељи, те као власници великог дијела богатства тог друштва које треба обнављати и штитити. Другим ријечима, да су били државотворног кова данас их не би колонијална полиција ловила као мишеве. А национална капиталистичка елита која није државотворног кова, и која чак урушава осовину држава-друштво-тржиште, је по природи нестабилна и неодржива.

Слика српске привредне елите има одраз у српској политичкој елити. Скоројевићки, злочиначки привредници, који само умију оперисати у мутном, траже скоројевићке, дилетантске политичаре и орођују се с њима, тј. купују их, али ни једни ни други, као људи таквог кова којима је само и омогућено да испливају унутар колонијалних односа, не могу стабилизовати своје позиције јер нису људи који знају како. Јесте, све је вођено материјалним интересом и једних и других, али оним који је у колонијалној динамици једино одржив под покровитељством колонијалне силе. А она, као и свака, промовише само оне који јој помажу да из колоније исисава богатство, а кад такви престану да буду подобни, она их замијени свјежом слугерањском крвљу.

Због свега овога ми није жао Мишковића и таквих, јер њихова је обавеза је била да себе заштите штитећи своју снагу у српском друштву и помажући изградњу државе у спрези са народом који их неће вољети, али хоће видјети и своју корист од постојања такве елите. А они то нису знали извести јер су дилетанти, ситне шићарџије и најамници колонијалне силе. Жао ми је Србије која рађа и ове ухапшене и ове који хапсе.