Од тобожњих арапских преврата, Прољеће је преузело симболику некадашњих ''обојених'' државних удара, или како њихови протагонисти и финансијери воле да их зову, ''демократских револуција.'' Руља која крши, ломи и пали не зна колико ријеч демократија има слова, а камоли нешто више о њој, па макар ту руљу ви прозвали и народом, протагонисти и финасијери моји. Елем, не треба набрајати државне ударе и преврате које су западне обавјештајне службе, предвођене америчком, извеле од Салвадора Аљендеа наовамо, а бога ми и прије. Како су их обојили, то је мање битно. Битно је да су и недовољно покорни диктатори и легитимно изабрани представници народа падали и страдали у пучевима, најчешће крвавим. Кад Додик каже ''прољеће,'' или наставља популистичку реторику, намећући се као жртва српских непријатеља, или га жуља гадафијевска омча коју му неко, у некој империјалистичкој кухињи преврата, уистину спрема.
Не улазећи засад у то ко је Додик и какав нам је досад био, кључно је напоменути, мјерећи искључиво историјским искуством нас самих и других, шта за један народ и друштво представљају Прољећа. Од 27. марта, 1941. до данас, Срби су их имали неколико и ниједно није донијело добро српском народу, како год се узме. Генерал Бора Мирковић није радио на ползу српском народу кад је свргнуо кнеза Павла, чак и ако је уговор са Хитлером био срамотан за српски темељ Краљевине Југославије. Нема те памети и части која те кошта милион душа. Али коме је требао пуч? Па, Енглезима, наравно, изумитељима Прољећа. Пети октобар је пао у јесен, али је био ''обојен'' прољећним бојама, нарочито жутом. Србија се никад није опоравила од посљедица Двадесет седмог марта, али углавном није тога ни свјесна, док багери Петог октобра још разгрћу и разносе српски иметак. Багериста Џо се покајао, али Џо је био само шофер.
Није Пиноче убио Аљендеа, него његови налогодавци који га гонише за убиство Аљендеа, као што није Ђинђић испоручио Слобу него његове мецене које га касније убише. Либијски бедуини никад боље камиле и хареме нису водали него под Гадафијем, а послије Гадафија им живот не вриједи пишљива боба. Ено, по Либији мртве више ни не броје, као ни у Ираку послије Садама. Асад се још као нешто држи, али док је Садам имао своје Курде и Шиите, а секуларни пуковник своје исламисте којих се дало скупити и напујдати на пријесто, Асад је сасвим нови изазов и доказ да се западни империјализам толико окуражио да су умислили да опозицију могу измислити. Чија је нафта и коме је пала у руке, то се ни не смије знати. А зна се, Ирачани, Либијци, Сиријци се са својим црним златом могу поздравити.
Није само нафта мета. Хондурашког предсједника свргну амерички прерађивач воћа ''Чикита'' само зато што је подигао минималну сатницу на пристојнији ниво и покушао заштитити домаће богатство. Примјере само наводим, примјера ради. И Додика ради.
Нема потребе поредити Додика са Садамом и Гадафијем, али је важно поредити стање у наведеним друштвима прије и послије Прољећа, ''обојеног'' државног удара или како већ изаберемо да отимачину државне власти назовемо. Сам Додик, да је он једини или највећи проблем Српске, би био тешко одбрањив у погледу његовог става према друштву којим влада, напретка тог друштва, те опште користи које је Српска имала од његове владавине. Има ту позитивних елемената, али српски народ западно од Дрине итекако има разлога да му разбије главу, и то не прољећном висибабом. Али је злочиначки правдати и прижељкивати његов пад ако га припремају и прижељкују империјалистичке агентуре које такве догађаје планирају искључиво за добит својих центара моћи и на штету народа чије друштво ''реформишу'' државним ударима. Не може ниједан пуч иза којег стоји CIA донијети добро српском народу. Нит' је било, нити бити може.
Свака земља у којој се такав преврат десио је ојађена далеко више усљед тог преврата него прије њега. Србија је, и под санкцијама и под бомбама, посједовала више материјалног богатства на којем се могао заснивати привредни развој прије Петог октобра него послије њега. Данас је распродата, оперутана, у кредитима, са корумпираним политичарима и летаргичним народом. Глобализација, нови назив за империјализам, се тако спроводи. Српска је већ таква, рећи ће неки. Али Српска није иста врста мете као Србија. Србија је изгубила матетијалну имовину, Српској се кидише на живот. Па, није Додик тај живот, рећи ће опет неки. Није, али јесте га бирали, а тог кога ће поставити ти који Додика свргну, ако га свргну, нисте ви бирали, него они, те неће служити ни онима међу вама којима је Додик ваљао, него себи и својим пљачкашким интересима. У томе је суштина.
Нисте ни имали неки избор. Додик, Босић, Иванић... Курта и Мурта. Тако је. Али ваше Курте и ваше Мурте, бар више ваше него њихове. Кад неког од алтернатива, било кога, поставе они, онда су то само и једино њихове Курте и њихове Мурте.
Додик је познат по популистичкој реторици и ко зна, можда ларма да би изазвао баш ове симпатије које у овом тексту можете погрешно назријети. Не симпатишем ја са Додиком, него са Српском. Што долази из америчке или њемачке, а поготово - глуво било - турске кухиње, није изоставило ни сарајевских мирођија. А знамо да Сарајево има један циљ: укидање Српске. Ако Додик само ларма, добро и јесте. Нека га обори СДС на изборима. Али шта ако не ларма?
Сад се поставља питање како би изгледало то Прољеће у Бањој Луци. Српска је чудна птица, чуднија од Либије, Ирака и Сирије, а и од Србије. Српска није независна држава, а ипак не постоје механизми који би је довели у ''ред,'' тј. који би је привели к нози, беговској. Разлози за Додиково свргавање улицом од стране оних који не воле ни њега ни Српску су многи, и углавном су геополитичке и шовинистичке природе. Али ко би изашао на улицу да руши Додика, знајући да рушење Додика руши значајне бране онима који би да је укину, а да друга најјача странка није показала снагу да се избори против тих напада док је била на власти, не тако давно? СДС и СНСД практично дијеле власт и велико је питање да ли неко као Младен Босић жели на себе да преузме одговорност управљања Српском дату му уличним маневром страних обавјештајних служби. Какав би напад на Српску и на њега самог услиједио меким путем послије таквог преврата, нико је не одбрани.
Снага Српске је баш у тој подјели власти између СНСД-а који доминира на државном нивоу и СДС-а који доминира на локалном нивоу. Бедем одбране Српске и почива у Додиковом крканском наступу, подржаном од јаког СДС-а мекшег, босићевског имиџа.
Ни СНСД, ни СДС неће значајно поправити стандард живота у Српској. Глобални и регионални привредно-политички склоп прилика превазилази моћи једне политичке струје у једном ентитету једног страног протектората, такорећи колоније, да нешто значајно промијени. Да услови за значајну промјену постоје, не би се ни уздигао на власт Додик, или би владао несебичније и паметније. Ипак, пошто збацивање Додика отвореном силом од стране локалних агената силе доводи у питање кредибилитет резултата дејтонског хокус-покуса, није ван памети очекивати примјену ''обојене'' силе у намицању омче на врат предсједнику Српске. Та сила је, штавише, најчешће била брутална и није се ни ''бојила.'' Један предсједник Српске је у Хагу, његова насљедница је одлежала, трећему је забрањено да се бави политиком, четврти је такође одробијао, шести је умро, седми је био само маневар осмог, којем онај намјерно прескочени пети ради о глави откако га је неко убиједио да може да оживи своју упропаштену политичку каријеру. Значи, скоро је немогуће бити предсједник једне Српске, једине српске државе у Западном Римском Царству, а не проносати букагије кад-тад. Додик је кандидат за букагије по стандардима Сарајева већ поодавно. А Српска за историју. Геноцидну.
Рушењем Додика на улици се не може поправити економско-политичка ситуација, а не изгубити Српска. Могу се истиснути Руси, могу привремено неки други Срби омастити брке Додиковим губицима, али бојим се да се на дуге стазе ни такви неће овајдити. Српска се може јачати једино у правцу међустраначког јединства и покушаја да се у том оквиру покуша изборити за нешто бољи живот, а кроз схватање и Додика и његових противника у СДС-а да једино њиховим заједничким напором и контролисањем похлепе и разузданости себе и својих сљедбеника може да се спријечи да Бански двор гори у пламену империјализма, неоосманства, великобошњаштва или било које друге немани која успије да искористи нагомилано незадовољство Срба упирући прстом у кривца, који све теже може негирати да то и јесте. Постоји тај неки праг толеранције који Додик може да помијера популистичком реториком, а кад га пређе тако да српски народ падне у искушење пред лажно понуђеним потенцијалом побуне против њега, угасио је. Ако настави да игнорише тај праг толико да млади лавови међу незадовољницима постану лак плијен антисрпским активистима специјално обученим за те прилике, као што их је Милошевић утјерао страним интересима у руке својом безобзирношћу, готов је.
А ларма која је испратила Додикове изјаве на ову тему, и протагонисти те ларме, која, да додам, расте, мјерено децибелима, показује да се ватра тек разгоријева.
Нема коментара:
Постави коментар