Срби су одавно постали народ који чека некога да га извуче из кризе, да га национално ослободи, а углавном да му удијели...
Ова појава је присутна унутар свих међусобно на крв и нож завађених скупина на спектру српског политичког дјеловања и недјеловања. Једни са заносом и пријетњом у очима чекају Русију; други неког новог Црног Ђорђија да кубуром ријеши српске проблеме; трећи контају да би реинкарнација кнеза Милоша и његове памети сељака деспота била повољније рјешење; четврти, који жале за Брозовом диктатуром, халапљиво и зилотски, исплажених језика и стакластих погледа упиљених ка Западу, очекују спас путем капитулације пред империјалном Европском Унијом; има и оних који само призивају помоћ од Бога...
Отупио од политике, а неразборит и нестрпљив по навици, склон фаворизовању брзих рјешења, кратких поступака, пријеких судова и других ниских политичких страсти, српски народ, несловесан и ојађен политиком коју трпи деценијама, не би знао препознати ни Карађорђа, ни Милоша. Брозовско потомство му се и даље без потешкоћа намеће и влада њиме, а начела на којим почива Европска Унија су му представљена у виду јефтиним и циљно обликованих крилатица, у које углавном не вјерује, али не залази у њих толико дубоко да их и темељно схвати и одбаци. Навијајући за и против личности и њихових дружина, не вага њихове идеје и начела, па ни конкретна дјела и недјела, него, као урличуће масе римског Колосеума, опредјељује се углавном по ad digitum принципу. Вишедеценијство одсуство темељне политичке расправе о бити националног удруживања око примарних циљева, а и разбијање свијести о заједничком интересу, довело је до сасвим приземног, личног, тј. уситњеног и поједностављеног поимања спектра политичких опција, без осврта на шире интересе заједнице, на подробнију анализу могућег и понуђеног, а поготово без претензије на усаглашавање око општих мјеста приче о српском националном пропадању. Простијим језиком речено, Србин је навикао да не трага за заједничким добром и да га не вреднује.
Како онда да га препозна кад му га неко предложи или понуди?
Ево свјежег примјера.
Кад је омладинска организација Двери Српске прерасла у политички покрет и кренула у изборну кампању прошле зиме, њихов политички програм, сам за себе, дјеловао је обичном српском родољубу, који не дугује оданост ни једној политичкој опцији и има права да процјењује сваку објективно - мојој маленкости, на примјер - као помало идеалистичан и одвише романтичарски у контексту глобално могућег, али ван тог контекста и идеалан и у складу са свим националним потреба и српског, а и сваког другог народа који тежи да се ослободи спрега зависности и да закочи на путу у понор. У сваком случају, далеко озбиљнији и искренији него ишта друго на српском политичком јеловнику, осим можда ДСС-овог, премда свјежији и динамичнији од њега.
Није било битно ко је Бошко Обрадовић, ко Владан Глишић, ко Нешић, а ко Паровић. Битно је било да је оно што је писало у националном плану који су они заступали погађало у сред идеолошке мете сваком мислећем родољубивом Србину, неометеном оданошћу страначким и ограниченим идеолошким оквирима. Тезе и аргументи које су Дверјани бранили у јавним наступима и расправама су биле израз онога што је сваки родољуб неоптерећен историјом међустраначких односа и задртости једва чекао да чује.
Кад је изгледало да се коначно појавила снага, макар и у повоју, која окупља Србе који разумију суштину српског пропадања и показује спремност да пропасти стане на пут конкретизованом политичком борбом, и која може да обједини концепте националних потреба и морања, пронио се трач да Двери, у ствари, финансира Драган Ђилас, и да су Двери, заправо, лансиране на политичку сцену да би отуђиле гласове другим тзв. националистичким опцијама, рецимо Српској Радикалној Странци, Демократској Странци Србије и, по тадашњим увјеравањима и схватањима, Српској Напредној Странци. Мржња коју су присталице тих опција, посебно Радикала, испољавале према Дверима током кампање је далеко превазилазила њихову мржњу традиционално испољавану према ''жутима'' и одскоро према Напредњацима. Радикали су се, рецимо, Борисом Тадићем бавили искључиво у контексту пљувања по Томиславу Николићу, а Двери, опцију идеолошки најсличнију себи, али која их је превазишла по смислености конципирања ставова и програма, су називали секташима, ђиласовцима, ''Зверима'' и како све још не. Тако, традиционално најзадртији српски националисти су се окомили на једини покрет који им је у идеолошком смислу могао пружити подршку, трошећи енергију на инфериорности и испадајући, по први пут у својој историји, из Народне Скупштине.
Највеће изненађење кампање, везано за реторичко каменовање Двери, зафрљачено је из табора странке која је у прошлости помагала културну дјелатност групе која ће се касније окупити у Покрет Двери, ДСС-а. ДСС-у такав наступ није помогао, осим као услуга некоме коме је стварно било стало да Двери падну испод прага од пет посто.
У разговору са присталицама Двери могло се прије свега примијетити да то није била популација која се клатила између националистичких опција, него она која, разочарана у друге политичке опције, углавном не би ни гласала да није било Двери.
Елем, било како било, знамо исход негативне кампање против Двери. Ни Двери, ни Радикали нису ушли у Скупштину, а да су, рецимо били у коалицији, узели би 20-25 посланичких мјеста и одлучивали о судбини Владе. ДСС је остварио најслабији резултат од Петог октобра. Напредњаци су добили мање него Радикали 2008., али довољно да пребаце Демократе. Како Радикали смију да криве Двери за изборни крах кад кандидују Јадранку Шешељ за предсједника и кад им се кампања врти око пљувања Николића и Вучића, искључиво и непрестано?
Није, међутим, поента ове приче одбрана Двери.
Рецимо да Двери јесте финансирао Ђилас. Ако их је и финансирао, свака му част, јер се њихова порука далеко чула. А порука и јесте суштина, а не сам покрет који је носи. А народ није у њу повјеровао, и око тог мотива се и савија проблематика српског опстанка.
Рецимо да једини циљ Двери јесте био да закину Радикале, који би, не знам на који начин, угрозили интересе ''жутих'' тиме што би, ваљда, ушли у Скупштину и додали на напредњачку већину. Али зар није о баш сваком српском политичком покрету иста прича у једном тренутку испричана? Има ли нека странка у Србији иза чијег оснивања и промовисања нисте чули да стоје тајне службе, домаће и стране? Нема, дабоме. Ако је свака од тих прича само полуистинита, нема ни смисла расправљати о спасавању Српства, јер ако ни очињем виду не можемо вјеровати, ни за чијим вођством се не можемо покренути и наставићемо да тонемо.
Ипак, у мору ''сумњивих,'' Двери су одскакале аутентичношћу, а логичношћу идеја. Програм Двери, у другачијој Србији, би био легитимни програм десног центра, а не екстремно десничарски и клерофашистички, каквим су га окарактерисали дежурни Одсрби. Српски народ, међутим, је одлучио да Дверима са таквим програмом није мјесто у Скупштини, али дао је довољно повјерења Демократама и Динкићевим камелеонима који 12 година кумују пропадању Србије, васкрслим Социјалистима који су утабали пут тим истим Демократама, и Напредњацима који испадоше Куртин Мурта. Да је гласано на основу досад постигнутог, једино би Напредњаци могли да се ограде од катастрофалних 20 година, али не сасвим. Ови остали би у нормалном друштву били каменовани и пљувани на улици. Двери, у таквој прилици, чисте историје и искрено родољубивог програма, не добију ни пет посто народног повјерења.
Питање које се наметне - кад елиминишемо претпоставку да је народ као политичка категорија толико глуп или толико мазохистичан да мисли да нека од главних политичких групација жели да заустави пропадање Србије - је слиједеће:
Са каквим планом, приједлогом или програмом опоравка Србије треба да се изађе пред српски народ, а да га тај народ схвати озбиљно? Зар српски народ само лажима вјерује?
Данас, Напредњаци, који су без икаквог конкретног програма добили четвртину српских гласова, дувају у исту тикву као и Демократе прије њих, иако су се њиховом побједом понека врата у наду отворила, а нека друга затворила. Социјалисти, познати по побједничкој изјави њиховог вође у изборној ноћи, у којој каже, припит, да он не зна ко ће бити предсједник, али да зна ко ће бити премијер, не показаше никакву промјену у политичкој култури од 1990. За њих је Србија прћија и полигон баханалија са здравим разумом, била и остала, као и за Демократе. Николић није истражио изборну крађу због које је изводио скечеве по Београду прије него што је из Брисела јављено да је постављен за предсједника. Није смијенио Александра Тијанића. Шта све још није... Вучић је српску привреду дао на управљање њеном џелату, Млађану Динкићу, чије је име пришивао на затворску кошуљу коју је доносио у Скупштину. Дачић ништа посебно није ни обећавао, тако да нема шта да ни испуњава, нити има ко за шта да га хвата. Толике гласове за шупљу причу му је само могао дати народ као што је српски. Естрадни умјетници и менаџери су нова политичка елита, а борбу против корупције воде државни тужилац и директор полиције против којих је требало подићи прве оптужнице, да је правде и да није политике и корупције. Бар су Демократе и Чедине хорде Одсрба заслужено упропаштене, и то је утјешна награда.
Двери су доживјеле таласања и превирања, али њихов програм није изневјерио. Њихова одметнута фракција, Трећа Србија, у сарадњи са ДСС-ом, покреће кључне културне промјене у Новом Саду, жаришту разбуктале битке за очување Војводине српском. Ћирилицу, бастион српства, конкретним корацима, и тамо гдје могу, бране углавном Дверјани, или у случају Новог Сада, бивши Дверјани. Двери једине воде кампање за укидање аутономије Војводини, државе у држави. У Чачку, гдје Двери контролишу Скупштину Општине, изгласан је закон о забрани узгајања генетски модификованих култура. Једино њихове поруке, тежње и дјелатности и даље су уперене ка циљу зацртаном у њиховом програму. Једино они, колико год су у прилици, држе изборна обећања. Организациона посрнућа и трвења на страну, идеологија категоричног родољубља коју су лансирале Двери наставља да се развија, под више имена, иако српски народ не препознаје њене вриједности него радије подржава испразне флоскуле оних који дјелима, са позиција власти, унижавају и уништавају Србију.
Није важно да ли је дверјански или неки сличан програм спас Србије, него да ли ће српски народ, чекајући Месију, тог Месију препознати и прихватити или каменовати и распети. Ако је случај Двери икакав показатељ, Месија нема шта да тражи међу Србима, али ни Христ није имао више од дванаест за вечером.
Ова појава је присутна унутар свих међусобно на крв и нож завађених скупина на спектру српског политичког дјеловања и недјеловања. Једни са заносом и пријетњом у очима чекају Русију; други неког новог Црног Ђорђија да кубуром ријеши српске проблеме; трећи контају да би реинкарнација кнеза Милоша и његове памети сељака деспота била повољније рјешење; четврти, који жале за Брозовом диктатуром, халапљиво и зилотски, исплажених језика и стакластих погледа упиљених ка Западу, очекују спас путем капитулације пред империјалном Европском Унијом; има и оних који само призивају помоћ од Бога...
Отупио од политике, а неразборит и нестрпљив по навици, склон фаворизовању брзих рјешења, кратких поступака, пријеких судова и других ниских политичких страсти, српски народ, несловесан и ојађен политиком коју трпи деценијама, не би знао препознати ни Карађорђа, ни Милоша. Брозовско потомство му се и даље без потешкоћа намеће и влада њиме, а начела на којим почива Европска Унија су му представљена у виду јефтиним и циљно обликованих крилатица, у које углавном не вјерује, али не залази у њих толико дубоко да их и темељно схвати и одбаци. Навијајући за и против личности и њихових дружина, не вага њихове идеје и начела, па ни конкретна дјела и недјела, него, као урличуће масе римског Колосеума, опредјељује се углавном по ad digitum принципу. Вишедеценијство одсуство темељне политичке расправе о бити националног удруживања око примарних циљева, а и разбијање свијести о заједничком интересу, довело је до сасвим приземног, личног, тј. уситњеног и поједностављеног поимања спектра политичких опција, без осврта на шире интересе заједнице, на подробнију анализу могућег и понуђеног, а поготово без претензије на усаглашавање око општих мјеста приче о српском националном пропадању. Простијим језиком речено, Србин је навикао да не трага за заједничким добром и да га не вреднује.
Како онда да га препозна кад му га неко предложи или понуди?
Ево свјежег примјера.
Кад је омладинска организација Двери Српске прерасла у политички покрет и кренула у изборну кампању прошле зиме, њихов политички програм, сам за себе, дјеловао је обичном српском родољубу, који не дугује оданост ни једној политичкој опцији и има права да процјењује сваку објективно - мојој маленкости, на примјер - као помало идеалистичан и одвише романтичарски у контексту глобално могућег, али ван тог контекста и идеалан и у складу са свим националним потреба и српског, а и сваког другог народа који тежи да се ослободи спрега зависности и да закочи на путу у понор. У сваком случају, далеко озбиљнији и искренији него ишта друго на српском политичком јеловнику, осим можда ДСС-овог, премда свјежији и динамичнији од њега.
Није било битно ко је Бошко Обрадовић, ко Владан Глишић, ко Нешић, а ко Паровић. Битно је било да је оно што је писало у националном плану који су они заступали погађало у сред идеолошке мете сваком мислећем родољубивом Србину, неометеном оданошћу страначким и ограниченим идеолошким оквирима. Тезе и аргументи које су Дверјани бранили у јавним наступима и расправама су биле израз онога што је сваки родољуб неоптерећен историјом међустраначких односа и задртости једва чекао да чује.
Кад је изгледало да се коначно појавила снага, макар и у повоју, која окупља Србе који разумију суштину српског пропадања и показује спремност да пропасти стане на пут конкретизованом политичком борбом, и која може да обједини концепте националних потреба и морања, пронио се трач да Двери, у ствари, финансира Драган Ђилас, и да су Двери, заправо, лансиране на политичку сцену да би отуђиле гласове другим тзв. националистичким опцијама, рецимо Српској Радикалној Странци, Демократској Странци Србије и, по тадашњим увјеравањима и схватањима, Српској Напредној Странци. Мржња коју су присталице тих опција, посебно Радикала, испољавале према Дверима током кампање је далеко превазилазила њихову мржњу традиционално испољавану према ''жутима'' и одскоро према Напредњацима. Радикали су се, рецимо, Борисом Тадићем бавили искључиво у контексту пљувања по Томиславу Николићу, а Двери, опцију идеолошки најсличнију себи, али која их је превазишла по смислености конципирања ставова и програма, су називали секташима, ђиласовцима, ''Зверима'' и како све још не. Тако, традиционално најзадртији српски националисти су се окомили на једини покрет који им је у идеолошком смислу могао пружити подршку, трошећи енергију на инфериорности и испадајући, по први пут у својој историји, из Народне Скупштине.
Највеће изненађење кампање, везано за реторичко каменовање Двери, зафрљачено је из табора странке која је у прошлости помагала културну дјелатност групе која ће се касније окупити у Покрет Двери, ДСС-а. ДСС-у такав наступ није помогао, осим као услуга некоме коме је стварно било стало да Двери падну испод прага од пет посто.
У разговору са присталицама Двери могло се прије свега примијетити да то није била популација која се клатила између националистичких опција, него она која, разочарана у друге политичке опције, углавном не би ни гласала да није било Двери.
Елем, било како било, знамо исход негативне кампање против Двери. Ни Двери, ни Радикали нису ушли у Скупштину, а да су, рецимо били у коалицији, узели би 20-25 посланичких мјеста и одлучивали о судбини Владе. ДСС је остварио најслабији резултат од Петог октобра. Напредњаци су добили мање него Радикали 2008., али довољно да пребаце Демократе. Како Радикали смију да криве Двери за изборни крах кад кандидују Јадранку Шешељ за предсједника и кад им се кампања врти око пљувања Николића и Вучића, искључиво и непрестано?
Није, међутим, поента ове приче одбрана Двери.
Рецимо да Двери јесте финансирао Ђилас. Ако их је и финансирао, свака му част, јер се њихова порука далеко чула. А порука и јесте суштина, а не сам покрет који је носи. А народ није у њу повјеровао, и око тог мотива се и савија проблематика српског опстанка.
Рецимо да једини циљ Двери јесте био да закину Радикале, који би, не знам на који начин, угрозили интересе ''жутих'' тиме што би, ваљда, ушли у Скупштину и додали на напредњачку већину. Али зар није о баш сваком српском политичком покрету иста прича у једном тренутку испричана? Има ли нека странка у Србији иза чијег оснивања и промовисања нисте чули да стоје тајне службе, домаће и стране? Нема, дабоме. Ако је свака од тих прича само полуистинита, нема ни смисла расправљати о спасавању Српства, јер ако ни очињем виду не можемо вјеровати, ни за чијим вођством се не можемо покренути и наставићемо да тонемо.
Ипак, у мору ''сумњивих,'' Двери су одскакале аутентичношћу, а логичношћу идеја. Програм Двери, у другачијој Србији, би био легитимни програм десног центра, а не екстремно десничарски и клерофашистички, каквим су га окарактерисали дежурни Одсрби. Српски народ, међутим, је одлучио да Дверима са таквим програмом није мјесто у Скупштини, али дао је довољно повјерења Демократама и Динкићевим камелеонима који 12 година кумују пропадању Србије, васкрслим Социјалистима који су утабали пут тим истим Демократама, и Напредњацима који испадоше Куртин Мурта. Да је гласано на основу досад постигнутог, једино би Напредњаци могли да се ограде од катастрофалних 20 година, али не сасвим. Ови остали би у нормалном друштву били каменовани и пљувани на улици. Двери, у таквој прилици, чисте историје и искрено родољубивог програма, не добију ни пет посто народног повјерења.
Питање које се наметне - кад елиминишемо претпоставку да је народ као политичка категорија толико глуп или толико мазохистичан да мисли да нека од главних политичких групација жели да заустави пропадање Србије - је слиједеће:
Са каквим планом, приједлогом или програмом опоравка Србије треба да се изађе пред српски народ, а да га тај народ схвати озбиљно? Зар српски народ само лажима вјерује?
Данас, Напредњаци, који су без икаквог конкретног програма добили четвртину српских гласова, дувају у исту тикву као и Демократе прије њих, иако су се њиховом побједом понека врата у наду отворила, а нека друга затворила. Социјалисти, познати по побједничкој изјави њиховог вође у изборној ноћи, у којој каже, припит, да он не зна ко ће бити предсједник, али да зна ко ће бити премијер, не показаше никакву промјену у политичкој култури од 1990. За њих је Србија прћија и полигон баханалија са здравим разумом, била и остала, као и за Демократе. Николић није истражио изборну крађу због које је изводио скечеве по Београду прије него што је из Брисела јављено да је постављен за предсједника. Није смијенио Александра Тијанића. Шта све још није... Вучић је српску привреду дао на управљање њеном џелату, Млађану Динкићу, чије је име пришивао на затворску кошуљу коју је доносио у Скупштину. Дачић ништа посебно није ни обећавао, тако да нема шта да ни испуњава, нити има ко за шта да га хвата. Толике гласове за шупљу причу му је само могао дати народ као што је српски. Естрадни умјетници и менаџери су нова политичка елита, а борбу против корупције воде државни тужилац и директор полиције против којих је требало подићи прве оптужнице, да је правде и да није политике и корупције. Бар су Демократе и Чедине хорде Одсрба заслужено упропаштене, и то је утјешна награда.
Двери су доживјеле таласања и превирања, али њихов програм није изневјерио. Њихова одметнута фракција, Трећа Србија, у сарадњи са ДСС-ом, покреће кључне културне промјене у Новом Саду, жаришту разбуктале битке за очување Војводине српском. Ћирилицу, бастион српства, конкретним корацима, и тамо гдје могу, бране углавном Дверјани, или у случају Новог Сада, бивши Дверјани. Двери једине воде кампање за укидање аутономије Војводини, државе у држави. У Чачку, гдје Двери контролишу Скупштину Општине, изгласан је закон о забрани узгајања генетски модификованих култура. Једино њихове поруке, тежње и дјелатности и даље су уперене ка циљу зацртаном у њиховом програму. Једино они, колико год су у прилици, држе изборна обећања. Организациона посрнућа и трвења на страну, идеологија категоричног родољубља коју су лансирале Двери наставља да се развија, под више имена, иако српски народ не препознаје њене вриједности него радије подржава испразне флоскуле оних који дјелима, са позиција власти, унижавају и уништавају Србију.
Није важно да ли је дверјански или неки сличан програм спас Србије, него да ли ће српски народ, чекајући Месију, тог Месију препознати и прихватити или каменовати и распети. Ако је случај Двери икакав показатељ, Месија нема шта да тражи међу Србима, али ни Христ није имао више од дванаест за вечером.
Нема коментара:
Постави коментар