Опстанак сваког народа зависи умногоме од његове способности самообнове, регенерације, од снаге националног језгра које рађа нову енергију, обнавља идеје, њедри нове вође... Србима то језгро није Београд, није Нови Сад, није чак ни Бања Лука; сва три су само тачке претакања сирове снаге у култивисану. Косово је то у неком другом, духовнијем облику.
Није Броз изабрао да се ломата источном Босном и западном Србијом само због тешког терена. Има тешког терена и по Западној Херцеговини. Није послао Чича Јанка и Ђида у Херцеговачка Брда да чувају овце, него да загаде извор са којег орлови пију воду.
Једна од највећих трагедија српског народа у 20. вијеку, која ће наш коштати још неколико генерација, је управо загађивање тог извора снаге српског народа, чупање коријена жилавог горштачког духа из којег је исходила свјежа, сирова енергија која је обнављала и давала подстицај остатку народа, однесеном и удаљеном друштвеним развојем од самог извора.
Карађорђе, Ненадовићи, Чупић, Вук Караџић, поп Лука, Милан Обреновић и већина осталих великих личности из Првог и Другог српског устанка блиско поријекло су вукли из динарских гудура и краса Херцеговине, Црне Горе, Брда и Рашке. У каснијим генерацијама ту су били Мишић, Бојовић, у науци Цвијић, и Тесла, и многи други, више или мање познати, да не набрајам. Да хоћу да набрајам оне који основаше српску Спарту, ''олтар прави на камен крвави,'' истинско извориште српске државности која је укинута 1918. и још није обновљена, поменуо бих Требињца Саву Владиславића, Његуша Данила Шћепчевића и његов читав род, устанике, хајдуке, поп-војводе, борбени дух који је одржао Српство на голом кршу, пркосећи завојевачу кад год је смогао снаге и тиме чувајући тај вјечни плам зубље. Да хоћу да приближим младим генерацијама то о чему говорим, поменуо бих Пријепољца Владу Дивца, Требињца Дејана Бодирогу, Далматинце браћу Грбић, Новака Ђоковића из Никшићке жупе...
Није ово прича о Црној Гори, Херцеговини, него о горштачкој борбеној вољи којом је Змај од Ноћаја задојен у Пиви, војвода Бојовић под Златаром, а Чича Дража недалеко од њега, под Голијом. Јер истим млијеком, напослетку, бијаху задојени и они који стријељаше Дражу и старог војводу претукоше на смрт, отимајући му дом. Исто млијеко задоји и Крцуна и Владу Шипчића, и Владу Шегрта и Милорада Поповића, и иста енергија их носише, али у крвави судар завађене браће.
И Слободан Милошевић и Аркан и Шешељ и Драшковић и Борис Тадић и Александар Вучић и... да не набрајам.
Од црних тројки преко пасјих гробаља до Црвеног терора, комунистички идеолози су знали шта раде. Знали су гдје Српству задати смртне ударце. Знали су да срце није на Теразијама, него у кршу под Дурмитором, одакле се добро виде и добро се могу тући сва гнијезда из којих се вијековима легу орлушићи и соколићи. Није Броз послао Саву Ковачевића на Вучево да се пробије, него да погине. Није генерал Арсо Јовановић смио жив преко границе. Нису се партизани удружили са усташама на Лијевчу Пољу 1945. да бране револуцију, него да побију Ђуришиће, Поповиће, Перишиће... Није смио претећи и умаћи тај борбени дух, нити је смио измаћи контроли.
Знао је Чича Јанко шта ради, а Ђидо, као и сви издајници, је био потребан ради кредибилитета, а нема побједе без издајника. Побити највиђеније, старе комите и хајдуке, јуришнике на Скадар и на Бојину Њиву кроз два метра снијега, синове јунака са Вучијег Дола, да нема ко да научи и упозори младе лавове... Онда регрутовати младе чобане у силовите и срчане јуришнике чији су ђедови знали Вијенац напамет, завадити их са браћом чобанима као класним непријатељем, и напујдати их једне на друге. Кад пролијеш братску крви, назад нема, и то је Чича Јанко одлично знао. Ко није залијепио на Вучеву, Игману, Неретви, тај је послат да ускаче у челичне њемачке ровове по западним странама. Ко и то преживи, тај заврши на Голом отоку, ако је шта лануо, или му се поклони швапска кућа у Бачкој, ако се баш клео у револуцију, а ако се баш истакао као крволочан и безобзиран братоубица и борац против класног непријатеља, показана му је кућа осамдесетседмогодишњег војводе Петра Бојовића, да са њим чине што им је воља. Ловити Владу Шипчића и Божу Бјелицу су могли само вукови горске нарави који су се смјели завлачити по шкрипама и вукојебинама. Кад је и та потреба пресушила, братоубицама је подијељено ордење и споменице, њиховим синовима ударничке значке, а подрепаши, позадинци, Словенци, Хрвати, су заузели њихова мјеста у јуришним редовима револуције, довршавајући кидање Српства које је Чича Јанко тако добро започео са Дурмитора.
Револуција је створила Одсрбе од оних Срба којима је било намијењено да наставе обогаћивати и обнављати национално биће кроз генерације. Данас њихови синови, омекшалих дланова и тананих гласних жица, сеире по Београду, пљујући на оно млијеко од којег су њихове очеве Јеврејин Моша и Загорац Броз одлучили позивом на јуриш за вратове браће, отаца, ђедова... Позивом да матер за сису уједу.
Није снага јеврејског народа у атомској бомби, Анти-дефамационој лиги, Свјетском Конгресу, него у Хасидима који по читав дан уче Талмуд и Тору, рађају дјецу убијеђену у судбину ''изабраности'' и свиклу на духовни живот и одрицање, па их такве шаљу у свијет омекшао у својој култивисаности и толеранцији, гдје енергија, оштрина те ошишане дјеце просто ломи све препреке.
Није снага америчког народа на Вол Стриту, мада му Вол Стрит јесте исисао снагу, него у ''црвеновратим'' дјечацима са прашњавих gridiron борилишта од којих постају генерали, па сенатори и предсједници. Снага америчке империје је у опадању управо зато што у њиховом Конгресу сједи мање бивших војних старјешина него икада у њиховој историји.
Снага српског народа се чувала у динарском кршу, у сировом, примитивном, чобанском, у борби са вуковима, у пјешачењу до школе кроз километре шуме и сметове снијега. Из таквог живота су излазили Спартанци и сатирали ''култивисане'' потомке истих таквих горштака, који су прије њих сатирали неке друге мекушце на исти начин. Култивишући се и сами, јачали су својом животном енергијом заједнице у које су улазили, те укупну народну вољу за напретком.
Кад је Моша под Дурмитор доша', сила те природе се преусмјерила, несмањеном жестином, на саму себе, на свој рођени дух, да се скрши и самоистријеби.
Још трпимо, а на дугорочне политичке посљедице које су изникле из пасјих гробаља Моша Пијаде само може задовољно да трља руке, а владика Раде и Марко Миљанов да се преврћу у гробу.
Нема коментара:
Постави коментар