Камен земље Србије

Србима је, у оваквом стању друштвеног и националног труљења, потребна регенерација народног предводништва.

Народ који генерацијама рађа вође које га гурају у све дубљи и дубљи глиб је вјероватно, по познатој изреци, и заслужио такве вође. Па, нису ни они с Марса пали, него су се издигли из народа и од народа.

По некој чудној и обесхрабрујућој формули, вође су најбоље што народ може да изњедри у одређеном тренутку, укључујући вође у науци, образовању, привреди, спорту...

У општем дискурсу, Србин, појединац из ''народа,'' ће најчешће себе и сличне себи одвојити од политичке и привредне елите, и њих окривити за све своје јаде, јер су, ето, поган и издајници. Можда они и јесу поган и издајници, али прије но што је то постало јасно, и они су били појединци из народа, тј. само су изули опанке, како рече Милутин Остојић. Или бар њихови очеви јесу.

Мало Срба, појединаца из ''народа,'' ће везу између владајућих и гласајућих, великаша и њихових кметова, ''политичара'' и ''народа,'' посматрати у контексту развојног континуитета.

Другим ријечима, вође су нам они међу нама који су се, користећи политичке трендове, системе и тренутке, докопали власти. Кад они падну, а пашће, власти ће се докопати неки други ''из народа'' чији лактови буду оштрији, или подаништво сили подобније.

Док се томе не стане у крај.

Има ту, наравно, историјских изузетака, али чија је срамота то што дође загорски бравар, ако је то био, и окрене пола српског народа против друге половине? Броз је радио свој посао, али јесмо ли ми радили свој? Није Србима Броз крив што је уништио Србе, него Срби који нису уништили њега прије него што је он могао уништити њих. Па, нема ваљда аустроугарски војник сумњивог поријекла обавезу да брани Србе поред толиких ратника и јунака?

А није ни дошао да нас брани...

Али, да не би само кукумавчили над добро познатим чињеницама, питање је шта нам је чинити сад. Сада је јасно да је Први свјетски рат однио милион оних који би, да су преживјели, засигурно имали памети и снаге да осујете план антисрпских комуниста у Другом свјетском рату. Али нису преживјели, и ко је за то крив?

Јасно је да је сјеме зла које су комунистички активисти унијели међу Србе Српство коштало не само милион живота, него и циљано извршило другу масовну сјечу будућих кнезова у само 30 година. Који народ то може да преживи и да остане нормалан?

Али непријатељи су само радили свој посао, а да ли су Срби радили свој?

Да ли уопште знамо шта је данас наш посао?

Створени недостатак родољубивог предводништва између два рата и у Другом свјетском рату је довео до пораза, изгибаније и изгнанства и оно мало активних и агресивних родољуба који претекоше.

Они који побиједише и њихова дјеца ишколоваше се да владају по својој вољи, те владају, преобучени неколико пута, и дан-данас.

Ако је пао комунизам као систем, нису пали изданци тог система, јер није имао ко да их очисти. Ко да их очисти, кад су се једино они школовали да предводе и да чисте, док онима који нису пристајали за њима није увођена струја и нису асфалтирани путеви или их је УДБА убијала по страним земљама у које су се били збјегли?

А гдје ће јадни Мићо Латас него у ћесареву војску?

Континуитет ''сјече кнезова'' и надлактавања олоша, башибозука и тутумрака је довео до тога да се данас водећи Срби, ти са најоштријим лактовима и најподобнијом реториком, плаше паметних Срба, и блокирају им све путеве, осим онај у иностранство, те је свака нова власт све мање стручна да ради свој посао, и сходно томе све више поданичка утицајима који нису пријатељски њеном народу као и свака прије ње.

Посљедица тога је да, ако себе сматраш паметним, стани уз власт, јер боље је бити поданик него губитник.

Можда и јесте, али таква менталитетска дијагноза на дужи рок не доноси добро ни појединцима који јој се повинују, ни друштву које на тај начин умртвљују и препуштају онима који знају како да раде свој посао, посао уништавања српског народа. То не треба посебно објашњавати, јер се види из постојећег стања.

Посљедица тога је да они који имају план и амбицију, а то су увијек они чије се побједе не мјере добијеним биткама него освојеним и опљачканим народима, растурају ове који немају ни план, ни икога да га направи. Јер план је да Срби немају план, и да се блокирају они који би могли да га направе. Зато су нам и вође такве. Подобно, па се наметнуло. Од вођа се очекује да направе план, и на њих се чека, па кад се план не деси, ми смо изгубили вријеме које је непријатељ искористио спроводећи свој план. И назад нема.

Зато има напријед. Клишеи о историји као учитељици живота су то постали углавном зато што се толико пута морају понављати, а нико им мудрост не примјењује. Бар нико међу Србима.

Зато, гледајући напријед, а не смије се упирати поглед ни превише далеко унапријед, јер се већ броји ситно, па ће се изгубити драгоцјено вријеме, нити у превише блиску будућност, јер се по питању ње не може много учинити, Србима родољубима мора постати јасно оно што наши непријатељи не да разумију, него и примјењују вијековима: ми морамо покренути народне иницијативе развоја предводништва, јер убијањем родољубивог и принципијелног предводништва су нас и упропастили.

Вођа се рађа са одређеним карактерним особинама, и у комбинацији са историјским тренутком, оне га вину на предводничко мјесто. Али многи је природни предводник људи заб'о плугом у ледину јер његов дар нити је ко препознао нити би знао шта би с њим да га је и препознао.

Не мислим ја овдје само на националне вође високог позива. Мислим прије свега на расадник свијести о предводништву и омогућавању потенцијалних предводника, у разним друштвеним сферама, да се образују и обуче на начин који је националном бићу насушан. Не мора се обучавати Карађорђе, ниит може, али нови Карађорђе нам и није неко рјешење, јер би га убили а да Радовањског луга не би ни примирисао. Али и Карађорђе, свињар, је прошао и хајдуке и фрајкоре, да би му се војничка и предводничка чула изоштрила.

Србима је убијена свијест о сопству, знамо и како и када, и она се мора повратити обуком предводнички надарених појединаца који ће, као војска свјесних, да је шире и подижу јој ниво међу мање свјесним, кроз ријечи и заједничка дејства.

Алтернативни образовни систем, ужи и дјелотворнији, је потребан да би се контрирало колико антисрпској индоктринацији која се у великој мјери још спроводи на српским универзитетима, а поготово кроз медије и преко антисрпских јавних дјелатништава, толико и апатији и безнађу.

Није чудо што се сваки иоле храбрији, отреситији и агресивнији српски младић одаје криминалу или насиљу, а оно што уђе у политику је скоро по правилу туњаво и неугледно, част изузецима. Неки од оних који би, да их је ико ичему вриједном научио и тако искористио њихову снагу и енергију која би свакако негдје прогулила, били предводници друштва, постали су најгора багра, симболи пропадања друштва, дрипци, силеџије, и напосљетку, млади мртваци. А можда су имали природне предиспозиције да постану генерали, да их већ са 16 година није одвукла странпутицом мисао о безнађу и лаким рјешењима том безнађу.

А ко је требало да их усмјери и подучи? Очеви, наравно, дословно и фигуративно. Очеви који нису испунили своју обавезу.

Кад кажем алтернативни, не мислим на парадржавни систем образовања, јер се за њега нема средстава и политичке снаге, него на мале школе и семинаре за развој предводништва које би окупљале и усмјеравале национално свјесне младиће и дјевојке, колико год да их је.

Познат вам је тај концепт? Наравно да је познат.

Империјалне службе и фондације тако граде своје жбире, диверзанте и поданике по Србији већ деценијама. Тако и оне крстаре Србијом, Српском и Црном Гором и идентификују најперспективније, па их, по начелу ''мед за уста и хладна пријања,'' обликују у своје вјернике и упошљавају кроз донације, невладине организације, пројекте, и што је најопасније, кроз државне службе.

Е, томе треба ударити контру.

Тренутак је да се спаси што се спасити може и да ова генерација активних родољуба удари темеље развоју и јачању сљедеће.

Теме као што су Косово или ЕУ су кључне за државу Србију, а њен народ је одавно искључен из процеса одлучивања о њима, тако да оне за њега нису више толико кључне, мада се прича да јесу. Не радујем се због тога, али тако је.

Али та питања су погодна за јачање солидарности и сарадње напредних националистичких елемената, као и идентификације надарених и добронамјерних. Горња питања, као и многа друга, иако већином изгубљене битке, могу послужити као наук о елементарној стратегији, а тачни одговори на њих и као стијегови сутрашњих јуриша, али само ако буде војске.

А војске ће бити ако се регрутује, правилно обучи, уједини и спреми за борбу.

Кудиће нас будућа покољења, као што ми кудимо прошла, ако им не оставимо никакав темељ, ниједну циглу, ниједан шраф.

Питаће нас зашто, ако већ нисмо могли одбранити Косово и сачувати Црну Гору српском, нисмо припремили њих за борбу за Ниш, за Нови Сад, за Требиње и Бању Луку.

Питаће нас које смо научене лекције пренијели њима у насљедство, да им се нађе кад се они буду борили, а мораће се борити, нема им друге.

Вријеме је да се крене са тачним одговорима.

25. октобар 2013.

Раскршће на ријеци Ибар

Трећег новембра су избори за посланике у Скупштини Косова, послије чега би била основана тзв. Заједница српских општина, а потпуно укинути остаци структура Републике Србије на окупираној територији. У Српству се води полемика о томе да ли би требало да Срби изађу на ове изборе и тако признају државност Косова и потчине се њој, амнестирајући у исто вријеме српско колонијално намјесништво.

Водити расправу о томе да ли сви Срби Косова и Метохије треба да се потчине шиптарској држави, а води је читаво заинтересовано Српство, је мало неукусно без сагледавања раскршћа на којим се налазе српске заједнице у окупираној покрајини, као различити политичко-економски ентитети и као скупови појединаца, са више становишта.

Са макро-становишта, одустајање Београда од борбе за окупирану територију и сарадња са окупатором у циљу цијепања сопствене државе је без даље расправе чин издаје. Примораност на такав чин донекле ублажава квалификацију о издаји, али само под условом да је та примораност била приказана, описана, објашњена и њен степен оцијењен кроз јавну расправу, као што би требало да буде случај у сваком демократском друштву чак и кад се ради и о мање важним питањима него што је распад земље. Кад се чин предаје Косова спроведе уз дрску обману народа и јавности, и уз најбезобзирније рушење Устава земље, онда је и поред најбоље намјере немогуће ублажавати и правдати српске вође чиниоцем примораности.

Дакле, Београд је несумњиво препустио косовско-метохијске Србе на милост и немилост непријатељу. Не постоји ниједан показатељ да се иза овакве политике Београда ипак крије промишљеност, стратегија, па макар и нека очајничка. Овај закључак је појачан утиском да српска власт нема развијене ни обрисе националне стратегије по било којем кључном питању. Владајућа клика не показује ни спремност ни способност да на било којем пољу чини кораке ка националном опоравку, док на све стране испољавају управо супротно: неозбиљност, неспремност, неспособност, и што је најопасније, недостатак родољубља.

Ове закључке је важно истаћи због надања немалог броја Срба да неки тајни план постоји, да не може владајућа елита бити баш издајничка, да не могу Радикали, Слобини пионири и четничке војводе да се пресвуку баш тако нагло и потпуно. (Можда се нису ни пресвукли, него само свукли.)

Тај поглед са макро-становишта поготово не може да ублажи морални пад српске власти кад у видокруг упадне и најважнији наоко споредни елемент приче о издаји: оданост тзв. европском путу (као да је Србија на Хиндукушу) и потчињавање сваког национално битног питања том исказаном циљу. Природно је, ако тражиш да те неко прими у своју кућу, да се изујеш ако домаћин тако захтијева. Питање је зашто тражиш да уђеш ако је услов дерање коже с леђа.

Елем, таква српска власт не може имати довољно родољубља, добре намјере и памети да брани државну територију и државни интерес. Амнестија такве власти изласком на изборе Републике Косово би одузела право Србима Сјевера да сутра, кад на тракторима крену низ Ибар, не дао Бог, оспу дрвље и камење на њу.

Такав је поглед из Београда, оног родољубивог и државотворног, који укључује и духовно-историјску димензију, а која не треба претјерано да се наглашава јер је обавеза српске владе да брани сваки дио земље без обзира на значај једног дијела у односу на други.
Поглед са Авале би био неко макро-становиште, док би поглед са моста на Ибру преко којег Србе нападају освајачко-пљачкашке хорде био једно од микро-становишта.

А опстанак Срба на Косову и Метохији је од почетка окупације зависио искључиво од два чиниоца: спремности београдских власти да их подржава и њихове жилавости у настојању да се одрже.

И док су српски џепови илити енклаве јужно од Ибра избор да признају шиптарску власт направили, вољно и невољно, током ранијих година, под наизмјеничним притиском Приштине и Београда, ратоборни Сјевер се држао изван канџи шиптарске новостворене државе.* Држао се све до сад.

По Бриселском споразуму, парафираном, непотписаном, нератификованом, подваљеном, Србија се обавезала да ће све косовско-метохијске Србе избацити ван свог правног оквира и подвести их под правни оквир Косова. Дакле, пошто су сви Срби јужно од Ибра већ били признали шиптарску државу, Бриселски споразум се односио најдиректније на Сјевер Косова којег ни послије бројних покушаја нису могли сломити без сарадње Београда. Само Србија је могла да уцијени Сјевер ка попуштању. Држава Србија плаћа највећи број запослених Срба и на Сјеверу и у енклавама, те посједује најмоћније средство уцјене.
То средство је кориштено и прије бриселског договора о предаји и признању Косова, али никад овако радикално и одлучно као што су га употријебили Ивица Дачић, Александар Вучић и Томислав Николић.

Србија је, дакле, једина могла да изгладни Србе Сјевера, док НАТО може само да их напрска бибер-спрејом. Шиптари би их најрадије побили и протјерали, али то би подигло тензије до усијаности која би се тешко контролисала. Осим тога, и освајачу често треба и легитимитет, а Сјеверно-атлантска империја по питању могућности употребе бруталне силе није више оно што је била 1999. године.

Зависност од Србије као питање живота и смрти српских заједница и посебно појединаца није ограничено само на примање плата и пензија.
Све главне српске политичке странке имају чланове и филијале и на Сјеверу и у енклавама и преко њих контролишу политичку динамику. Све српске политичке вође у Београду имају сљедбенике и јужно и сјеверно од Ибра, а ти сљедбеници су они ријетки међу ондашњим Србима који посједују средства за политичко дејство, тј. моћ да запосле, отпусте, организују, повежу, превезу, купе, продају, те упутства из Београда којих се држе. Већина таквих се не боји ни протјеривања ни глади, јер им је одступница обезбијеђена, те одлуке београдских власти и страначких централа могу опуштено спроводити. Још су спокојнији када знају колики је број њихових претходника и браће по "занату" нашао не само уточиште у средишњој Србији, него наставио да се бави политиком и предузетништвом упркос томе што су међу обичним народом у окупираној покрајини сматрани за лопуже, битанге и издајнике.
И то је једно микро-становиште са којег се види шта још утиче на одлуку обичног Србина да подлегне притиску Београда или да га одбије.

А притисак Београда не помаже Србима да трезвено размисле о овако кључној одлуци по живот заједнице. До јуче бар наоко сложни и несаломиви Сјевер је исцијепан на фракције. На улицама Митровице и других мјеста се води битка која дијели таборе на оне који слиједе Дачића и Вучића и оне који одбијају да се повинују политици која их, убијеђени су, води у пропаст.

Поглед са још једног, кључног, микро-становишта показује да се Срби на Сјеверу и, логиком домино ефекта, јужних енклава, опредјељују за опстанак на кратак и на краћи рок, јер ће многи већ у првим мјесецима послије интеграције у шиптарску државу кренути пут Србије. Неки ће то учинити усљед невољности да живе под шиптарском канџом и страха од насиља и притисака, а други из простог разлога што неће више имати запослење и плату. Кућу и земљу вјероватно још увијек могу добро продати Шиптарима.

Ко не оде први, отићи ће касније. Ко још мисли да ће Шиптари трпјети присуство великог броја Срба који им заузимају радна мјеста и животни простор који они сматрају својим, тај је, морам тако рећи, или глуп или ћорав или зао. Шиптари, за разлику од Срба, имају и јасан и јасно прокламован национални план. Он укључује и велику и етнички чисту Албанију. Иза њега стоје, како сами кажу, водећи политичари Албаније, Косова и Македоније, да не говорим о Турској, регионалној сили идеолошки најближој том пројекту.
И ако неким чудом српска мањина у значајном броју преживи на Косову, то се не може са ове тачке очекивати, нити се може на то рачунати, иако се може прижељкивати. Шиптарско понашање и иступи таквом размишљању једноставно не дају за право.

Српска власт у Београду, гласине круже, је лажним гласачким листићима већ осигурала успјех своје политике. Чак и без обзира на то какав одзив буде међу Србима, Приштина и Београд ће прогласити изборе успјешним и представници свих Срба у Републици Косово ће сјести у приштинске посланичке клупе, а кога ће они у ствари представљати биће важно исто онолико колико је важно кога представља, рецимо, Србин потпредсједник Тачијеве владе.

Једна ствар ме копка; политика српске власти иде на то да задовољи шиптарске вође и империјалне изасланике, те је за очекивати да појединци који буду заузели посланичка мјеста са листе Грађанске Иницијативе ''Српска,'' коју спонзорише држава Србија, не буду ни спремни ни способни да раде на ползу српског народа који представљају. И Шиптари ће учинити све да бирачке спискове и механизме изманипулишу и повећају добит ''својим'' Србима. Да ово нису могућности, Србима би се могло и савјетовати да прихвате реалност, признају Косово кад га је већ признала Србија, и да покушају да се изборе за права и опстанак унутар тог оквира избором родољубивих кандидата који ће искрено радити у интересу српског народа.

Сјетим се често Вука Драшковића, књижевника, и његовог Руског конзула. Биће увијек Гапа Минића на Косову, а трећег новембра се Срби опредјељују о количини легитимности Тачијевих Гапа у Приштини, али и о броју родољуба који ће зарад народног опстанка трпјети притиске и понижавања док пружају отпор из клупа косовске скупштине.

Нећу ја ништа препоручивати косовско-метохијским Србима, јер нећу бити у могућности да на било који значајан начин помогнем у њиховом истрајавању нити ћу дијелити њихову судбину. Не би било праведно. Жалим што међу њима више не постоји јединствен фронт, чак и ако је ослабљен и чак и ако мора да функционише у оквирима шиптарске доминације. И кривим званични Београд за то.

Ако се вратимо на макро-становиште, Косово је за Србију тежак пораз, пуштање бране које пријети да поплави и скрши и тамо гдје лелек са Косова Срби не чују, поготово тамо. Микро-становишта су показала да можда избора и нема и да је свеједно да ли ће Срби изаћи или неће. Али као и одлуке с којима су се ови Срби, и Срби другдје, суочавали у прошлости, и ова се мора донијети, са њом се мора живјети и иза ње се мора стајати.

*Многи родољуби и они који се тако гласно представљају ће ми замјерити што шиптарску Републику Косово зовем државom. Подвлачим разлику између ''државе'' као политичко-економског посједа и међународно признате ''државе'' као ентитета којем ''државност'' признаје тренутно постојећи међународни правни систем, тј. систем Уједињених нација. Писао сам на ову тему овдје.)

11. септембар 2013.

Сјени терористе Принципа

На реду је Гаврило.

О стогодишњици почетка великог рата између свјетских империја ће се причати наредних годину и више дана. Што се Срба тиче, њихове херојске побједе ће се обиљежити 'нако, реда ради, да се подијеле одликовања, испале плотуни и упуте испразне популистичке поруке. Осим ако се не трефи нека изборна кампања у љето или јесен сљедеће године, што би створило прилику за епохално пресипање из шупљег у празно, коју српско колонијално намјесништво ни за живу главу не би пропустило.

Али битан је Гаврило. Цер и Колубара ће сами пасти кад се од Гаврила учини што се чини.
А чини се, према новим тумачима европске историје крвавог двадесетог вијека, терористом и несојем.

Гаврило Принцип је био, као што Срби знају, момак из Босанског Грахова које уби окупаторског цара из слободољубивих побуда. Сматрао је себе југословенским, а не српским, националистом, што му се, као клинцу, а и као историјској личности несвакидашњих димензија, мора опростити. Био је и истурени кажипрст Црне руке, те је и то свјетло које из једног угла мора обасјати сваку расправу о Гаврилу. Југословени двају Југославија славише Гаврила као хероја, осветника, мученика за југословенску вјеру, симбол уједињења итд. Он је углавном био клинац који је имао петљу да са групом истомишљеника, такође клинаца, удари на царство, ни не схватајући цјелокупан политички контекст. Паралеле ради, да живи и дејствује данас, београдски Б92 и Блиц би клинца те енергије и тако насилних склоности сврстали у хулигане.

Овако, историја се ових дана ревидира тако да Србин Гаврило испадне терориста, јер то је потребни, погодни и лако сварљиви оперативни израз у овом вијеку доминације искеженог једноумља које не прашта.

Има Срба који данас пишу о Гаврилу као о искомплексираној будали која је започела рат у којем ће од свих учесника најгоре проћи баш његов српски народ. Наравно да је био будала у једном смислу; побогу, имао је само 20 година. (Данас има Срба газе пету деценију живота на родитељском хљебу.) Имао је и нешто Наполеоновог комплекса, што га је, наравно, чинило изузетно опасним човјеком. Био је будала што је повјеровао у југословенску обману, али повјеровали су и бољи и старији од њега, јер је то некако било у духу времена, тако да, са овог становишта, није конструктивно кривити га. Поређења ради, можемо рећи да је био мања будала од принц-регента, уколико спадамо међу оне који сматрају да је Александар само био наивчина.

За Нијемце Гаврило јесте био терориста по најјаснијој дефиницији тадашњој. Убио им је цара и трудну царицу док су обилазили своју војску у својој покрајини. Иако његови меци нису изазвали рат, били су први пуцњи у том рату који је дунуо у свијећу аустроугарском самртнику. Црно-жутој монархији је рат против Србије био посљедња шанса за преживљавање, а и вјесник смрти у исто вријеме. Гаврило је ту послужио само као окидач. (Утолико више и буни улога српске тајне полиције, те се питању за кога су Апис и Танкосић стварно радили не може одољети.)

Могу Нијемци да мисле шта год хоће и ревидирају колико воле, али они су изгубили рат, а ми смо га добили, заједно са Гаврилом као симболом. Зар не? Не. Из пар разлога, од којих нећу улазити у онај о упитности српске побједе у рату.

Историју пишу побједници и намећу је губитницима да би им збунили и деморалисали долазеће нараштаје. Сто година касније, побједници су опет Нијемци, и пружа им се прилика да на ред ставе и Гаврила и да објасне Европи која им се прострла пред ноге како је она све погрешно схватила и како је историјски спор између европских сила које данас чине Европску унију данас најлакше гурнути под тепих тако што ће се окривити терориста који их је позавађао. И посредно, они који су стајали иза њега. Бар га је тако најлакше дјеци објаснити. Не би Нијемци никад кренули у рат да им Срби не убише једног од царева, тј. пријестолонасљедника Светог римског царства, посредством којег су суверено владали Европом од деветог до двадесетог вијека, и које опет подигоше и назваше га Европска унија.

Гаврило је био терориста, и самим тим, Црна рука, дубоко умрежена у органе власти Краљевине Србије, је била терористичка организација, као и држава која је иза ње стајала. Том логиком, рата не би ни било да Краљевина Србија није имала империјалистичке намјере према Аустроугарској, која је, како је у германској Европи познато, донијела цивилизацију и ред у варварске и хајдучке, каљаве српске гудуре. Аустроугарска је била доносилац развоја српским вукојебинама и у такву су прилику Срби испалили метак. На такав пут су се попишали. Нијемци просто нису имали избора него да се бране од великосрпске агресије, на својој Дрини, са својим Словенцем пред својом војском Чеха и Хрвата...

Сарказам на страну...

Ревизија историје није лоша сама по себи, али увијек има политичку димензију. Или истина од неистине није могла доћи у доминантну позицију, па јој је измијењена политичка клима створила нови простор, или је силе чијој политичкој амбицији одговара ревизија нису досад могле извести, а сад могу. Двадесети вијек је био вијек највеће амбиције њемачких елита и њихових највећих пораза. Њемачке племићке породице су доминирале хришћанском Европом од Карла Великог до Гаврила Принципа, отприлике. Оквирно говорећи, то је једанаест вијекова. Само један непун вијек своје историје њемачке елите не доминирају Европом и то усљед обрачуна унутар њих самих, те појаве Совјетског Савеза, глобалне идеолошке и економске силе која је темељно, али привремено, пореметила односе на капиталистичком Западу. Нови образац је конструисан, и унутар њега, њемачке елите не само да постижу нову доминацију, него имају императив и да ''очисте'' историју двадесетог вијека од себе као злочиначког и разарајућег чиниоца. Иако сила бога не моли, и иако сила не мора никога убиједити да има право да влада и да буде сила, зарад националног морала саме њемачке нације, идеолози нове њемачке доминације Европом морају санирати ожиљке које су порази Кајзера и Фирера нанијели националној психи. Фиреровски, подизањем морала извикујући квалитете више расе, то у двадесет и првом вијеку више није препоручљиво, нити је то разумљиво омлитављеном карактеру европског грађанина, али је упирање прстом у неког другог и тумачење историје у складу с мотивом нарицања над својом судбином итекако у духу данашњег времена и популистичких идеологија двадесет првог вијека.

Отуд и упирање прстом у Гаврила.

Ако је Гаврило терориста, не могу бити Нијемци криви за рат против земље која се језиком Стејт Департмента мора назвати спонзором тероризма. Ако је Башар ал-Асад побио дјецу хемијским оружјем, не могу Американци бити криви ако га раскомадају бранећи слободу и демократију. Кад узмемо у обзир то да је Србија колонија чије Министарство просвјете се ефективно не бави ни важнијим стварима од Гаврила и надвојводе, неће нити проблема да се у најскоријем року Гаврило и у српским школама почне третирати као терориста који је нанио зло и Аустроугарској и Србији, иначе пријатељским земљама и комшијама, а не као родољуб који је убио окупаторског владара.

Када се оваква слика установи и устали, онда из ње логично слиједи да је Гаврило терористичким чином прекинуо један позитиван процес који је водио Србе путем мира, развоја и модернизације, а који је сасвим природно наставити данас. А наставиће га ново Свето римско царство, Европска унија, и свако ко се томе успротиви биће поистовјећен са Гаврилом, терористом, и распет.

12. јул 2013.

Лилање о Петрову дне

ebrcko.net

Чини се да је овогодишња ''Сребреница'' прошла са мање уобичајене помпе него иначе, или су сви, па и они блиски жртвованим муслиманима, огуглали на помпу, или сам ја пропустио нешто за чим апсолутно не жалим. ''Сребреница'' је под наводницима, јер оно што бошњачке политичке организације обиљежавају већ годинама има све особине политичког догађаја, режиране манифестације, која, као таква, заслужује да буде и маркетиншки означена, тј. '''брендирана.'' Тако овогодишњој манифестацији, чија је централна тачка на програму била поновљена сахрана поново идентификованих остатака, приличи да се зове ''Сребреница 2013.'' И тако сваке године до потпуног обезвређивања.

Мени то не смета.

Ако се сами Бошњаци не ''досјећају'' колико ове уочипетровданске пригоде вријеђају стварне жртве и колико удаљавају од било какве разборите расправе о кривцима, ко сам ја, као Србин, да им солим памет? Али кад они сами немају поштовања према својим мртвима, и праве политичко-медијски циркус од истинских страдалника у крвавом рату да би што убједљивије оцрнили народ из којег долазе неки од починиоца, и да би основе за могуће помирење минирали и растурили до неопорављивости, није логично да очекују од Срба да више поштују њих него што они сами поштују себе. Има ту мјеста причи о остацима српског генетског наслијеђа у превјереном народу, али немам намјеру да се тиме бавим овај пут.

Има важнијих тема...
Кад смо били дјеца, сваког 11. јула увече смо ''лилали,'' тј. палили смо бакље од за ту прилику осушене трешњеве коре, које смо звали лиле, и у скупинама ишли по селу, од куће до куће, тражећи од тетки, стрина, баба, комшиница нешто на дар. Изнуђивали, симболично. Традиционално се давао ''зарац,'' димљени или сушени крављи сир у облику земичке, али пристајали смо и на бомбоне и чоколаде. Изнуђивали смо шаљивом пријетњом коју су нас научили: ''Дај, баба, зарац, запалићу ти гаће!'' Неки су знали у шали да изнесу и понуде старе гаће. Лилање се завршавало окупљањем на централној локацији и паљењем недогорјелих лила на заједничкој ломачи. Тако се уочи Петровдана лилало у мом крају подно Мајевице, а различите српске области су имале различите начине и поводе та лилање. Лила се још погдјегдје, али мање и рјеђе. За оне Србе који не познају обичаје свога народа или се плаше да их њихова назадност не осрамоти пред ''читавим свијетом,'' западна цивилизација је овај обичај комерцијализовала у Ноћ вјештица. Коријени томе су, вјероватно, у истим народним обичајима и код Срба и код Шкота, везаним за жетвене или сјетвене циклусе.
Продавци костима и других џиџа-миџа у Сјеверној Америци се знатно окористе и зараде од Ноћи вјештица.

Елем, дјечака који је растао и радовао се лилању као друштвеној манифестацији ''о Петровдану,'' растужи чињеница да је у Српству један тако лијеп обичај који је дјецу радовао потиснут наметнутом расправом о томе да ли је био ''геноцид'' или само ''ратни злочин;'' да ли је побијено 8000 или 3000; да ли су побијени наоружани војници, наоружани цивили или ненаоружани цивили; да ли су муслимани побили више Срба или су Срби побили више муслимана... Ко још игдје прича и промовише лилање, па макар и комерцијализовано, кад се мора причати о ''Сребреници 2013?''

Наравно да лилање и расправа о Сребреници немају много додирних тачака као социолошки феномени који на неки начин конкуришу један другом. Немају много, али оне које имају нису безначајне.

Прво, сребреничке манифестације су својеврсно лилање, изнуђивање, истјеривање вјештица, паљење на ломачи. Јер одавно није ријеч о погинулим борцима или цивилима, него о убјеђивању цијелог свијета који гледа, а и оног великог дијела којега заболи за Сребреницу, да је српски народ геноцидан, по ко зна колико релевантној дефиницији и ма шта то значило у објективизованом реду величина. Јер Војска Републике Српске није била Раткова нити Радованова, а поготово не Ердемовићева, него војска босанскохерцеговачких Срба. Објаснили су паметнији од мене шта су циљеви наметања колективне кривице, и у материјалном и у духовном смислу, и колика и каква може бити дугорочна штета тако нанијета једној нацији.

Друго, сребреничка окопетровска прича је из нове, наметнуте историјске тематике која има за ефекат утискивање анти-српског обрасца по дубини, у исто вријеме потискујући мотиве везане за српско разумијевање самих себе и својих потреба и морања. Да ли је био геноцид или ратни злочин није питање које су Срби поставили сами себи тражећи у својим редовима кривца за убијање неког броја ратних заробљеника и намјеру која је иза тог кршења обичаја ратовања стајала. Да тај образац у основи има задовољење правде и спирање љаге (не знам ко се то у злочиначкој Европи или геноцидној Сјеверној Америци смије хитнути првим каменом), онда би се прво позабавио догађајима који су претходили 11. јулу и анализирао 11. јул у контексту средњедринског ратишта, а не као изолован догађај у којем су Срби пали с Марса и побили хиљаде мирних муслимана. Али Србима је тај образац наметнут, а Срби, умјесто да се држе установљених стубова сопства и да уочи Петровдана ''лилају,'' пристају да буду приморани да се баве геноцидима и којекаквим професионалним ''мајкама,'' тј. да их те плаћене ''мајке'' на задатку лове и спаљују на ломачи. Умјесто да викну ''Не дам зарац'' они износе и зарце и јарце и сами се спроводе на ломачу, успут се упињући да докажу невиност унутар обрасца у којем је ''правда'' већ подијељена и у којем их нико о невиности и кривици не пита. Јозеф К. сте ви, моји Срби...

Треће, та замјена теза и тема има за циљ да српско размишљање и васпитавање српског јавног мњења потпуно преобрази у оквире који Србима нису органски, у којима су Срби на туђем терену, у сталној дефанзиви, збуњени и у неразумијевању. Умјесто да "лиламо," тј. дјелујемо локално, у оквиру својих заједница, боримо се за напредак у оним пољима у којима истински можемо, ми ћемо се сви везати на сиененовско-алџазирско-башчаршијски поводац и усмјерити сву енергију на препуцавање, доказивање, расправљање о стварима које су туђа прича, наметнути оквир, слика са телевизијског екрана, а не из дворишта, улице, блока... Тај који намеће глобалну расправу о кривици у Сребреници, тај нас одвраћа од размишљања о стварним проблемима које можемо рјешавати непосредним дејством, јер је свијест о снази непосредног и локалног дејства опасна по сваки опресивни поредак. Опресивни поредак и рачуна на то да ће обесправљена заједница сву своју енергију потрошити на бављење питањима у вези са којима ништа не може учинити, и занемарити дејство унутар ужих оквира којим може изнудити уступке и напредовати. Лилање је, у овом контексту, локално, непосредно дејство, унутар сопствених оквира, јасних и разумљивих, којим се може добити и добија се уступак, који је пак, конкретан и непосредно жељен и користан.

Далеко од тога да Срби треба да напусте борбу за истину о средњедринском ратишту и ''Сребреници 1995'' као наметнутом централном догађају. Наиме, она се са хашког, империјалног, мора довести на домаћи терен, уобличити тако да је Срби разумију као нешто у чему непосредно могу учествовати. Ако расправљамо о томе је ли у Сребреници почињен геноцид или само ратни злочин, ми пристајемо да изгубимо, само је питањем с колико голова у мрежи и да ли то значи испадање из лиге. Расправом на наметнуту тему о геноциду ми се дијелимо изнутра, на све ситније дијелове и тако разједињени хрлимо на цијев непријатељу који ступа споро, али једнолично и у борбеном поретку.

Примјећујем да ова моја прича нема јединствену поенту. Као да свака прича мора имати ласерски усредсређену поенту...

Ипак, једна од поенти је да се још једном нагласи значај свога становишта у односу на наметнуте оквире. Као што се све мање лила, јер су страни утицаји и друштвени оквири уништили основе постојања традиционалних, обичајно изведених облика друштвености, тако смо се извргли у народ који о својим животним питањима мисли и одлучује на страним језицима, страном терминологијом, унутар туђих појмовних система и уклапајући се у токове непријатељског друштвеног инжињеринга.

Сребреница је за остваривање ове поенте битна само утолико што је она доминантна политичка манифестација тог српског губитка сопства, занемаривања свега свога, од ђедове њиве до политичког става изведеног из заједничке потребе. Суди се читавом народу, а дијелови тог народа учествују у процесу и као оптужени, и као свједоци и као тужиоци и као поротници и као судије. То је неприродно и небулозно. Народ који се тако ''брани'' не може гајити наду у боље сутра.

Лилање је битно као реликвија, остатак тог сопства које се гаси, напуштено огњиште које ђед није купио на кредит који заробљава и потчињава, него га је подигао у слободи, знојем и жуљевима, и имао право да га зове својим, а не банкиним. Мени је битно и као успомена на дјетињство какво данашња дјеца неће бити толико срећни да проживе и искористио сам и овај сужени контекст да пролилам и да се подсјетим.

1. јул 2013.

Шта зна Србија шта је Параф

Чекао се Датум, дочекао се Видовдан, и ништа се у Србији није промијенило. Није систем корумпиран, него су обмана, превара и шупља прича систем. Примјер је полтронско-пропагандна ларма око хрватског повратка у Свето Римско Царство, послије стотињак година прекида у ''тисућљетном'' континуитету подаништва. Други примјер је опрост српских анти-корупционашких ''крижара'' Оливеру Дулићу прије него што му је и било суђено. Трећи примјер је најава приватизације (читај: предаје) рудника Ресавица. Моје се бриге, ипак, слабо дотичу тих посљедичних тема, али и даље ме копка једна скорашња обмана коју је Србија заборавила послије само мјесец-два.

Док се при самом врху српског колонијалног намјесништва још увијек клепеће и прангија, додуше стидљиво, неубједљиво и аутистично, свеприсутним и оцрвенословљеним Датумом, и док се све наде у опстанак државе Србије као рентабилне колоније и дужничког роба каче за њемачко милосрђе, Србија као друштвена заједница је већ сметнула с ума фарсичне претпоставке које су јој наметнуте кад је тобоже доносила ону ''тешку и ужасну'' одлуку о животу и смрти. Питам се да ли сам једини згранут чињеницом да је српско колонијално намјесништво успјело да истренира српско јавно мњење толико да заборави на основне премисе свога бивствовања и да је лоботомија прошла тако безболно.

Иако је у српској јавности по заповијести утихнула прича о предаји и признању Косова, та прича нити је завршена, нити се званична верзија смије прихватити како је у Бриселу и Приштини замишљено, а из Београда спроведено, нити се, што је најважније, ријечи које објективно описују ову фазу распада Србију смију оставити за неке будуће дане. Мора се наставити причати и писати не само о ''издаји,''* него о поступку преваре српске јавности којим је српско колонијално намјесништво пласирало признавање шиптарске државе у окупираној српској покрајини. А у питању је најподлија превара, иако није ''кул'' о њој причати док Цеца и Карлеуша воде рат за поклонике по београдским њивама, док предсједник изиграва маршала, док премијер лупета историјске небулозе по скуповима.

''Споразум о нормализацији односа између Београда и Приштине,'' како га називају у званичним обраћањима из Брисела, се увелико примјењује иако завршен документ онога што је Ивица Дачић парафирао у Бриселу 19. априла нигдје још није објелодањен. Тај параф у здрав мозак је и био и остао једина ратификација стања које су Кетрин Ештон и Хашим Тачи наметнули Дачићу и Александру Вучићу, чији је задатак био да жестоким спином и жалопојкама путем медија под својом контролом истренирају и збуне ионако слабо заинтересовану српску јавност.

И док се раја бавила лажном двојбом коју је Вучић гласом Хада прорицао, и док се родољубиви дио интелигенције махом примао на ту лажну двојбу скандирајући на једну од тема које је први потпредсједник задао, кључни елементи фарсе зване преговарачки процес у Бриселу су остали прећутани и гурнути под тепих. И данас, док се предајом Косова и Метохије Шиптарима и признањем Републике Косово од стране Републике Србије нико више не бави, парафирана ћага је 22. маја елаборирана у план о својој примјени који се већ увелико спроводи. То што сем Дачићеве шкработине испод откуцаног текста тзв. споразума друге ратификације никад није било није спријечило српско колонијално намјесништво да, опуномоћено ћутањем краткопамтећег народа, поступи по наређењу из Брисела и Приштине, крене у примјену тзв. споразума и преда Шиптарима у руке оно мало Срба што је остало да се злопати под зулумом комшија и сјеверно-атлантске империјалне силе.

Дакле, послије парафа, даље расправе о парафираном тексту није било, а парафирани текст је прихваћен као лоше преведено Свето писмо и без основних елемената коначног правног акта. Скупштина је као нешто засједала, као нешто подржавала ставове Владе, али то је било фиктивно јер се дешавало упоредо са састављањем плана о примјени који је српска страна по 14. тачки тзв. споразума морала доставити Бриселу у току вечери тог истог 26. априла током којег је у посљедњи час Скупштина великом већином гласала не за тзв. споразум, јер га није ни видјела, него за подршку политици Владе. План о примјени је морао стићи Кети у имејл до поноћи, а Скупштина је, послушно, само климнула главом у посљедњем тренутку да не би испала ''доња,'' а и да се не би расправљало надуго и нашироко о нечему о чему се Скупштина и народ уопште нису питали. Осим тога, зар је било упитно то шта ће подржати чланови Вучићеве, Дачићеве, Динкићеве, Ђиласове и Чедине странке?

Мјесец дана касније, неки српски медији су објавили текст плана о примјени таквог текста, дакле парафираног, без наговјештаја основног елемента без којег никакав уговор не може бити правоснажан: именовања страна потписница. Које стране су потписнице тог тзв. споразума?

Наравно, Београд и Приштина, као имена главних градова Србије и Косова, не могу бити стране потписнице ничега јер ништа не представљају. С друге стране, Дачић је званични представник Владе Републике Србије, док је Тачи званични представник Владе Републике Косова. Било каквим потписаним или парафираним уговором, двије стране признају једна другу у својству у којем свака признаје себе, уколико се јасно не назначи другачије. Нити је Тачи представник Приштине, нити је Дачић представник Београда, нити иједан од њих двојице раде ишта у име ова два града. Тачи је дошао у Брисел као предсједник Владе Републике Косово и Дачић и Вучић су га као таквог признали, признајући тиме и владу државе коју он представља, као и саму државу.

Нема ту ни али, ни ако, ни можда. Нема ту ништа спорно.

Декларација о признању је у овом тренутку излишна и непотребна, поготово кад су представници најмоћније земље Европске уније, а и многих других, више пута јасно истакли да Србија никад неће ући у Европску унију док изричито не призна Републику Косово. И посљедња видовданска моша говори томе у прилог. Ту нема расправе и све што се каже између данашњег и тог евенуталног дана, а што подстрекује наду да Србија неће никада признати Републику Косово, биће продавање магле зарад опстанка на власти.

Наравно, да би мало олакшало тренутном српском колонијалном намјесништву, или неком будућем, зацементираће се тренутно договорено стање, оставиће се да се оно прихвати као неминовност и природност, тј. да се раја навикне, те ће се, ако икад Србија дође пред врата Европске Уније, или неке друге надируће империјалне структуре, тадашње колонијално намјесништво снебивати пред неодговорним и нереалним отпором декларативном признању Републике Косово, уколико се тада ико и буде сјећао Косова као политичке теме. Кад неке 2019. будете подсјећали на то да се некадашње колонијално намјесништво клело да никад неће признати Косово, рећи ће вам сте луди, да не прихватате реалност, да Србија нема куд, да је чланство (или можда још увијек тај фамозни Датум) на дохват руке, да ће дјеца гладовати, и питаће вас, ако сте толико паметни, шта би ви у тој ситуацији урадили да сте власт? А ви нећете моћи да их ухапсите и судите им што су довели Србију у ту ситуацију којом вам душебрижнички и драмосерски желе зачепити уста.

Српска јавност је, дакле, прогутала и већ и прежвакала кукавичје јаје звано параф и није ни питала ко су стране потписнице, именом и презименом. Новинари су ти јавни дјелатници који треба да питају, али новинари и у Србији раде за паре и не пада им на памет да изгубе плату која касни само три до пет мјесеци. Оправдано. Само није оправдано што воле себе да зову новинарима, а не маркетиншким агентима. И опозиција је требало да пита, али једина опозициона странка која се јавно опирала плану колонијалног намјесништва има само седам посто народног повјерења, што говори и о њој и о народу.

Елем, обамрла Србија је предала своје Косово Шиптарима, обезвриједила свој Устав, који, какав је - да је, јесте оно што је чинило творевином са одређеним квалитетима - не свим - суверене државе у систему Уједињених нација, и коначно се претворила у испоставу разноразних империјалних тежњи и званично. Држава која обезвриједи правни акт на којем стоји по нардеби стране силе није независна држава.

С друге стране, Република Косово никад неће бити независна држава јер то није никад био циљ ниједног релевантног чиниоца на терену. Али она хоће бити независна од Србије, као што највећим дијелом јесте још од 17. фебруара 2008., а у цјелини од 22. маја, 2013. Столица у Уједињенима нацијама нема много везе с тим јер признање тог тијела више није кључни квалитет независности.

За родољубиве Србе је битно на који начин ће посматрати и дефинисати ову фазу распада Србије. Да ли ћемо поједноставити гледање и звати је једноставно издајом док народ масовно гласа за ''издајнике,'' без обзира на њихова дјела? Или ћемо покушати из те ''издаје''да научимо не само да квалификујемо дјела, него да их анализирамо ради бољег разумијевања поступака којим се разара Српство? Треба ту бриселско-београдску штету звану ''споразум,'' која је изашла директно из дупета ''тројанског коња'' званог Датум, испресијецати и потанко објаснити као поступак обмане, не као чин издаје. Јер издаја је једноставна, а обмана перфидна баш зато што је чин издаје превише провидан да би се отворено користио.

Јер обмана је централна тема разбијања Србије, а не издаја. Обмана је довела до дезоријентације усљед које народ пада на јефтине трикове приучених мађионара српске политике. А за обману је потребан и обмањивач и публика.

Треба да се зна да су Николић, Дачић и Вучић, преносећи Тадићеву политику на виши, конкретнији и штетнији степен, преварили и своје чланове, и своје бираче и народ којим владају. Напредњачки преврат од 20. маја, 2012., је поновљени Пети октобар у којем империјална сила доводи на власт нове послушнике пошто су стари постали ислужени и бескорисни, те нису имали снаге да пренесу поступак убијања Србије у наредну планирану фазу. У исто вријеме, хорде политичких активиста, обучених и плаћених да дестабилизују, или ''спавају,'' тј. без компромитовања сопствене позиције подржавају колонијално намјесништво, или, уколико су пуко топовско месо или бескорисни у друге сврхе, лају по датом им медијском простору како би оставили утисак непријатеља режима с којим имају заједничког газду. Те хорде ''спавача,'' иначе, српским рјечником речено, ''од раније познатих полицији,'' ће се активирати кад и ово колонијално намјесништво одради свој дио посла и остане ислужено.

Треба да се зна да параф није потпис, да ''споразум'' мора имати јасно потписане стране које у њему учествују; да се не може правити план имплементације без скупштинског прихватања самог завршеног акта који треба да се примијени; да се не може парафиран уговор без потписа и без скупштинске овјере примјењивати; да није битно ко ће бити постављен за командира полиције Сјевера Косова ако га од сад па надаље поставља Приштина која досад није одлучивала ни о чему сјеверно од Ибра; да Датумом може Брисел условљавати Београд, али да не смије Београд Србију; да је Датум ''тројански коњ'' и да је цар не само без гаћа, него да није цар уопште и да је само царски коњушар.

Треба говорити да обмана није сасвим успјела. Треба говорити, јер у почетку свега бјеше ријеч.

*Стоји под наводницима, јер сама ријеч ''издаја'' тежи да оптужи, подијели и завади без обавезе да приближи и појасни. Нису сви чланови СНС-а, ДС-а, СПС-а или УРС-а издајници, али ће под утицајем својих вођа сами себе сврстати на страну ''издајника,'' не сматрајући се издајницима, али позиционирајући се против оних који их тако жигошу. С друге стране, ако сви они јесу издајници, а представљају већински дио народа, кога су онда издали? Зар се тиме и већина народа не жигоше или као издајничка или као дебилна?

18. јун 2013.

Кнезови ради кавзи: Други одговор Павкову

Уредник портала Преврат, Драгослав Павков, је објавио други у најављеном низу одговора на ''Обезимењавање Срба'' или ''Србијанство, тема непресушна,'' како је изворно овај текст са Камена земље Србије пренесен на Преврат. Овај други одговор, насловљен ''Наставак о 'Србијанству,''' приближио се централној теми ''Обезимењавања,'' осврћући се овај пут на историјско кретање Срба кроз Београдски пашалук и значај племенског поријекла вођа Првог српског устанка, као и на социо-економски однос између српских елита и остатка народа.
Као и у првом одговору, Павков тежи да поједностави концепте и упрости сложене историјске прилике, усредсређујући се на поткрепљивање већ изграђених ставова чињеницама и назорима који им свакако иду у прилог. Такав приступ доприноси интензитету расправе, али не расвјетљава околности доприносећи кретању ка усклађивању ставова. У тексту који слиједи, покушаћу да дам свој суд о појединим Павковљевим ставовима и објашњеним обрасцима.

Павков релативно вјерно приказује међуљудске, па и оно што сматра ''међукласним'' односима унутар побуњеног Београдског пашалука, али наизмјенично и оповргава и потврђује чињеницу да класа ''кнезова'' није раздвојива од класе ''раје'' чак ни онолико колико је лумпенпролетаријат раздвојив од остатка пролетаријата.

Павков не само да раздваја марвене трговце од ''геака'' према несазрелим економским разликама, него и погрешно одаје утисак да су сви ''кнезови,'' тј. елита (нема псеудоелите, елита не мора имати позитиван ни негативан предзнак да би била елита) којој је статус с једне стране омогућио империјални господар (а чијој елити није?), некако и демографски, тј. племенски различити од раје. Нису сви кнезови дошли из Бањана и Цуца, нити је сва раја кулучила по Шумадији још од деспота Ђурђа.

Онај дио средњевијековне Србије на којем ће Турци од Ђурђеве Деспотовине* временом омеђити Београдски пашалук, у којем ће, пак, Срби дићи државотворну буну, је вијековима био поприште не само битака, него инвазија. На територији бивше Деспотовине се није десила обична замјена становништва, него проток становиштва. Сама Стефанова Деспотовина је контракцијом у Ђурђеву дјелимично ''усисала'' становништво из свих српских крајева које је обухватала, а обухватала је од Боке до Дунава и од Врања до Бирча. Касније велике сеобе са Косова и Метохије, које су собом носиле Србе од Скопља до Сентандреје и сијале их успут, су биле само најмасовнија тренутна кретања, а проток је ријетко кад стајао. Од Метохије је био безбједнији Левач, а од Левча Срема, а ка сигурности, и понекад бољој земљи, се народ кретао. Дакле, нису се Брђани досељавали у Јадар и Рађевину само у другој половини 18. вијека.

Кључни догађај за историју становништва територије некадашње Деспотовине је прије Свиштовског мира био Пожаревачки мир, који ће се из аустријске тзв. Краљевине Србије истјерати позамашан дио ионако разријеђеног становништва, и српског и турског.

Послије Београдског мира, Турци ће, пак, у циљу утврђивања те опустошене граничне области кроз коју су долазиле све аустријске инвазије, усмјерити ка Дунаву и Сави још један талас српског, а и несрпског, становништва и тако успоставити основу за развој ''класа'' о којима Павков говори. Тако да се о некој дефинисаној и уочљивој хомогености становништва које ће се на територији Пашалука уобличити у Србијанце не може ни говорити прије досељавања у другој половини 18. вијека. Питоми предјели некадашње Ђурђеве Деспотовине су били душу дали за уједначавање и стапање, што се и десило кроз неколико нараштаја. Али ништа не стапа као солидарност у борби, и тек устанак, тј. рат, почевши са Кочином Крајином, почиње дефинисати оно из чега ће државотворношћу настати Србијанци.

Дакле, поново, без државе нема Србијанаца, само Срби који се крећу, бјеже, враћају се, мијењају презимена, села, обичаје и погдјегдје изграде државу и назову је по себи, Србија (а не Србијана која је у коријену именице Србијанац). То, уосталом, и Павков примјећује и потврђује моју тезу коју покушава да негира, кад каже: ''Не, пусту и празну Србију су населили “…махом Црногорци, Брђани и Херцеговци, досељени током 18. вијека” – Срби, хришћани Православне вере.'' Дабоме да јесу. И они су махом и предводили устанак. И од њих су мијешањем са другим српским и несрпским групама у Пашалуку и Кнежевини, као и у Краљевини и Социјалистичкој Републици, настајали Србијанци.

Замјерам му само што у овом контексту сматра Србијом искључиво Београдски пашалук, тј. само оно на шта је Деспотовина била спала. Неће ваљда Еуген Савојски одређивати докле је Србија?

Говорећи Павкову драгим језиком пролетера, ''имаоци,'' попут Бирчанина, браће Ненадовића, Црног Ђорђија или Младена, нису ништа мање преци Србијанаца од оберкапетана Вука Исаковића, нити од ''немалаца'' рајинског типа који их извикаше и прихватише за вође, или кидисаше на Турке на њихов поклич. Може се рећи да су они ''оборсрбијанци'' јер су успоставили државу без које се не би развио каснији србијански идентитет. Елите се намећу и издвајају, на овај или онај начин. Немаоци стичу и постају имаоци, зар не? Вертикална проходност. Ако Турци нису на'ватали Ненадовиће по Морачи, превели их у Бранковину и дали им племићка звања и посједе, како су Ненадовићи имали напреднију полазну тачку од било ког досељеника са лонцем, сјекиром и паром волова? Или од неког кога су затекли у Подгорини?

Народ је састављен из ималаца и немалаца јер људи нису једнаки, било то некоме праведно или не.
Када се револуцијом покушало доћи до бескласног друштва, а рекоше нам да јесте, елите су се брзо издвојиле и између самих немалаца, те је поново настала класа ималаца. Кад говорим о имаоцима и немаоцима, мислим на политичку моћ као објекат ''имања,'' а она непобитно проистиче из материјалне моћи. Колико је јака та класа ималаца, илити елита, одредиће снагу политичке творевине којом владају.

Српска револуција, као свака револуција, је представљала отимачину од ималаца и смјену елита. Ослабљено империјално присуство и разријеђени беговат Пашалука је довео и до јачања српских елита умјесто турских, и до Кочине Крајине, и до дахија и до устанка. У 17. и 18. вијеку, Порта никад није потпуно успјела да успостави своју управљачку силу на порозној граници на Дунаву и Сави, те су одметници попут Фочића или Пазван-оглуа баш тамо ишли да попуне празнину. Тако је и Карађорђе са трговачко-хајдучком елитом која га је извикала за вођу попунио празнину.

Није уопште битно да ли је Карађорђе био дивљак и насилник, а Јаков и Младен у ствари скидали кајмак; то је класична динамика револуционарних прилика и нема револуције која није отимачина. Срби Пашалука, и богати и сиромашни, су насилном смјеном елита, отели од Турака имовину коју су Турци напљачкали ко зна гдје и ко зна када, али и ону поштено зарађену. То је стандард људске заједнице још од пећинског човјека и то је природа преврата. По природи се преврати не разликују један од другог много; разликују се по свеобухватности, интензитету и исходу.

Као што погрешно позиционира елите у односу на рају, Павков такође потцјењује улогу вођа у уздизању таласастих маса пролетера.
Хтио не хтио, Младен устанка подићи није могао. Могао је да га у једном дијелу потпомогне, али ко би пратио Младена у боју? Карађорђе је можда изабран због своје насилне природе, али кога другог сем насилника би поштовали и слиједили ратници? Је ли Ћурчија излазио на мегдан за Јакова или за Ђорђија? Које су Младен и Јаков имали интересе, јасно је, и јасно каквог кова мораш бити да би био Младен, а каквог да би био Ђорђије. Али и Младен и Јаков и Ђорђије су класични примјери вођа преврата и нових ималаца. Није свако могао ни трговати свињама и водати их од скеле до скеле, деверајући са лукавим препродавцима, накупцима, скелеџијама, Цинцарима, Швабама, Турцима... Ко је био кадар деверу и верги, и имао је; ко није, крчио је и мотикао.

Милош и елита која се око њега окупила послије Другог устанка, се уопште нису разликовали од елите Првог, бар што се тиче поријекла и менталитета. Опет неки Цукићи, Перишићи, Гарашани, Петронијевићи из неких динарских крајева... Исти сој, а углавном и исти људи, као и мишарски и делиградски побједници. Милош је био лично много храбрији и далековидији, а подједнако сељачки ''умијешан'' као Младен.

У расправи о Српству и Србијанству, разлике између Милоша и Карађорђа и државотворних елита окупљених око њих нису никакав чинилац.
Једино што се може потврдити је Павковљево принципијелно слагање са мном кад каже да је Милош ''протосрбијанац.'' Наравно да јесте, он је успио да заснује државу која ће се касније проширити и Србијанцима учинити и Нишлије, Врањанце, Призренце, Скопљанце и друге који до укључивања у ту државу бијаху само Срби. Дакле, без државе Србије, и поред етимолошке грешке, нема србијанског идентитета, што, понављам по ко зна који пут, доводи до штетног начела изградње регионалних идентитета код Срба, и самим тим, и штетних подјела које се из неких центара подгријавају и које ће се, српским пристајањем на њих, учврстити и наставити континуитет расрбљавања. Наиме, потенцирањем подјеле на Србијанце и остале, не вежемо се стегама које су међу нама најјаче, тј. које је најтеже раскинути, него лабилнијим, држављанственим, да тако кажем.

Србија јесте прћија Србијанаца, дакле свих њених становника, без обзира на народност, поријекло и степен родољубља, па чак и оданости, хтио то Павков прихватити или не. Мене не радује чињеница да се употребом израза Србијанац отвара простор за изједначавање неких становника Србије који је мрзе са онима који је воле, док се њиме искључују Срби ван Србије који су јој привржени.

Јер, на крају крајева, идентитет се заснива и на свјесном идентификовању, тј. лојалности том идентитету, чега међу Србијанцима углавном нема код групација које нису српске националности (Шиптари, рашки муслимани, Мађари итд), част изузецима.

У коментарима на Павковљев ''Наставак,'' коментатор под псеудонимом ''врабац-у-стени'' се пита око чега се у ствари Павков и ја расправљамо, и констатује да је пожељна синтеза наших ставова. Како доћи до синтезе без одређивања валентности? А како одредити валентност без подробне анализе?

*И прије пада Деспотовине, а посебно послије, границе политичке Србије у односу на народну Србију, је тешко одредити. Оно што је политичка Србија под Турцима и Аустријанцима се највјерније може описати као заједница која се помјера у Јужну Угарску, те тако избјегла гради односе са старим крајевима јужно од Саве и Дунава, на којима се угасила средњевијековна Србија. Неоправдано је тврдити да је између 1427. и 1804. Београд Србија, а Земун није. Из ове перспективе, природно изгледа да је ово што је данас Србија само и једино било Србија и кад политичке Србије није било, али такво виђење је неодрживо јер, Срби, као народ чији су се државни центри помијерали за главнином народа, историјски имају право да Срем зову Србијом колико и Мачву.

14. јун 2013.

Обезимењавање и Српска православна црква: Одговор Павкову

На порталу Преврат, уредници су са Камена земље Србије пренијели текст ''Обезимењавање Срба,'' (под насловом ''Србијанство, тема непресушна''), који се, укратко, тицао правилности дефинисања регионалне подјеле међу Србима, неминовности исте и штетности модела по којем се Срби дијеле и именују по држављанству, а не по обласном поријеклу. Тврдио сам да подјела по држављанству није примјерена јер је усмјерена ка даљем расрбљавању и усмјеравању Срба на продубљивање унутрашњих разлика које је у прошлости довело до отуђивања дијелова Српства и стварања нових нација из њих. Услиједио је први дио одговора уредника Драгослава Павкова, а тицао се односа Српске православне цркве према одсрбљавању неправославних дијелова Српства у прошлости у контексту утврђивања кривице православних Срба за одсрбљавање неправославних. Мој одговор, који слиједи, је везан конкретно за ставове изнесене од стране уредника Павкова у тексту под називом ''Одговор на текст 'Србијанство, тема непресушна.'''

Павков тврди да је Српска православна црква у ствари покушала наметнути ко може бити Србин, а ко не, као да је она имала морално право или моћ да некоме наметне национални или етнички идентитет. Као да се католичком Бокељу који никад није био православан може наредити да не буде више Србин. Начини одбацивања постоје, али је главно питање колико је Црква била у могућности да утиче на католике и муслимане у промјени њиховог националног идентитета. Јер ако сам ја Србин ма које вјере, нема те Цркве која ће ме против моје воље убиједити да нисам.

Српска православна црква, као организација која у различитим облицима постоји од светосавских вјерских и правосудних реформи унутар ране Немањићке државе, дакле од 1219. године, током највећег дијела свог постојања није имала власт којом би било коме наредила да не буде Србин. У осам вијекова она ће проћи пут од доминантне вјерске установе са државним привилегијама, преко неколико вијекова борбе за опстанак у државама којима су доминирале ислам и католичанство са својим моћним установама, до тешког моралног и организационог пада у комунизму. Од 1459. до 1557. и од 1766. до 1920. Црква није имала обједињену политичку структуру која би било коме сем парохијанима могла много тога наметати. Обновљена Патријаршија није имала скоро никакав политички утицај на већ превјерене Србе, осим настојања да их врати под своје окриље, за шта она углавном није имала политичку моћ. Како је могао патријарх или владика да преобраћа исламизоване Србе у православље усред Османског царства? Срби су махом и прелазили на ислам управо да би избјегли биједу или да би очували привилегију.

Исто се дешавало и на аустријској страни гдје је један значајан дио Срба превјерио ради напредовања у аустријској војсци, други да би се удомио у претежно католичким градским срединама ван Војне крајине, трећи под националистичким притиском Хрвата и Мађара, четврти усљед глади, а пети силом. У таквим околностима је сваки напор Цркве у угроженим срединама да спријечи превјеравања ишао директно против државне вјерске политике и није имао великих изгледа за успјех.

Црква можда јесте могла да учини више да мисионарским радом задржи угрожене православце у свом окриљу. Колико више и којим стратешким капацитетима је тема за дубље проучавање. Што се мене тиче, Црква јесте сачувала неколико милиона Срба у православљу упркос животу под вишевијековном доминацијом ислама и католичанства.

Чак и да Црква јесте покушала да расрби неправославне Србе, који је то конкретан друштвени оквир из којег је Црква имала моћ да истјера превјерене Србе, осим из самих црквених објеката које су они сами напустили? Католици нису православни вјерници те тако ни не могу бити паства нити одговорност православне цркве, осим као мета мисионарских дјелатности усмјерених ка контра превјеравању, за шта Црква у Аустријском царству није имала политичке моћи. Додуше, у оних двјестотињак година Мехмед-пашине обновљене Патријаршије, превођења католика на православље унутар Османског царства је било у одређеној мјери.

Осим тога, да ли су се рецимо босански муслимани у вријеме Османског царства звали Србима, па им Црква рекла да више нису Срби, или су се сами били одрекли Српства? Ко је тјерао данашње Бошњаке, ако им је Црква забранила да буду дио српског националног бића, што је било немогуће да се деси, да се не само одрекну српског имена, него и српског језика под тим именом? Не, данашњи Бошњаци су потомци Срба (и не само Срба) који су напустили православље и католичанство из класних разлога, да не би били раја. На то и Павков скреће пажњу, али му то није довољно да Цркву као установу изузме из оптужнице.

Мислим да је спољашњи чинилац отуђивања све вријеме био много јачи него унутрашњи чинилац одбацивања.

Сила отуђивања, тј. асимилације у доминантан сталеж или културну скупину, за неколико стотина година сломи и тврђе орахе од оне Павковљеве метафоричке херцеговачке бабе, и то је оно што се десило и православним и неправославним Србима. Центри којима су, вођени вјерским и културним обрасцима, гравитирали и још гравитирају вијековима су били јачи од центрипеталних утицаја Српске православне цркве. Андрић и Селимовић су то објаснили на начин којем се нема шта додати. А Црква је управо и очувала у православљу те херцеговачке бабе и чобане и хајдуке које су оне подизале.

Павков прави грешку позиционирајући кривицу Српске православне цркве каква је данас, са све икс-петицама и тарифама, за одсрбљавање које се дешавало вијековима уназад. Нису Качавенда и Григорије криви за бегове Љубовиће и генерале Боројевиће, него за данашњу духовну кризу. Љубовићи и Боројевићи једини - али једини - сносе одговорност за своје превјеравање, ако одговорности уопште има. Да, њихове одговорности вјероватно нема, јер и на православље су Срби прешли превјеравањем, али нема ни обавезе остатка Срба да их сматрају браћом и послије ефеката превјеравања. Није херцеговачка баба наметнула модел превјеравања него српска властела, разни Црнојевићи, Херцеговићи и Анђеловићи. Шта ће јадна баба у тој причи? Она ни Турцима није била интересантна, док Станиша Црнојевић итекако јесте.

А питање да ли одговорности уопште има нас доводи до још једног Павковљевог изнесеног става. Наиме, Павков оптужује православне Србе, дакле оне чији ђедови колективно нису превјерили, да су својим снисходљивим држањем увриједили превјерене Србе од којих ће се, додајем ја, накотити јасеновачки џелати, сребренички кољачи, разне Цаце, Ћеле, Јуке, Томсони и какав све несој не. Рецимо да је тај оптужујући наступ одиграо улогу и изазвао увријеђеност Алије Изетбеговића кад је овај одлучио да више није Србин, него Муслиман. А како другачије треба да се осјећа рајетин који је кулучио чувајући вјеру док његов дојучерашњи комшија или рођак ужива благодети ''праве вјере'' и зори се читлуком, тј. продаје вјеру зарад вертикалне проходности коју нуди османска меритократија? Против кога су владика Данило и Карађорђе дизали буну? Не против султана, него против предака Изетбеговића и Орића. Ко је имао обавезу да опрости коме, тј. ко је кога први ''увриједио?'' На чијој је страни био Сулејман-паша Скопљак (не из Скопља, него из Горњег Вакуфа, Босанског Ускопља), Карађорђевој или Махмудовој? Да ли је Црква чије су монахе и попове набијали на колац диљем Пашалука требало да пригрли потомке истих тих дахија и кабадахија као своје ближње, као сународнике који су својом вољом и зарад вертикалне проходности одлучили да то више не буду?

Наравно, не треба занемарити ни ону сиротињу која је прешла на ислам да би сачувала главу остатку породице која је остала у православљу, а ни дјецу однесену у сепетима. Али њихови мотиви, због доминације других мотива, времена које је прохујало и крви која је проливена, утопили су се у свеопште схватање ''турчења'' као нечег искључиво мотивисаног материјалним разлозима. И поред њихових мотива, питање је да ли се њихови потомци могу издвојити из маса класичних ''потурчењака.'' Неправедно или не, али тако је.

Срба има све мање, али нашег народа је толико колико га је остало кад су отишли сви они којима је преча била вечера. Ја немам шта замјерити православним Србима који нису пригрлили разбраћену браћу. Нису ни разбраћени пригрили њих кад је то било нужно. Кудити онога који је остао зато што није успио задржати оне који су га напустили, а не утврдити кривицу тих који су из својих интереса отишли, је извртање логике. Да ли су Срби, не као народ, него као систем националних установа, могли учинити више да се послије 1918. ''Турци'' и ''католици'' уграде у Српство? Могли су више покушати. Србија прије 1914. је била држава која је успјешно интегрисала неправославце и несрбе, а њене установе су тај капацитет изгубиле кад је она сама 1918. укинута.

И поред тога што ја не сматрам да је одсрбљене Србе, одане центрима моћи непријатељски настројеним према православним Србима,* било лако или уопште могуће дугорочно реинтегрисати у Српство без снажног државног интеграционог механизма, лекција о начинима расрбљавања је морала бити научена, а није, и то је основни проблем.

У једном је Павков у праву, мада се прејако изразио: Србима, овима који су преостали, не требају ти који су ''отпали,'' а ја бих изузео оне који још ''висе,'' а који се могу и морају спасити. Не да нам не требају зато што су ''издали,'' и ''продали вјеру за вечеру,'' него зато што би нам наметање новог братског односа са њима штетило, и дугорочно и краткорочно. Двострука пропаст југословенства и страшно крвопролиће које је услиједило су довољан разлог да се у авантуре тог типа са српске стране више не треба улазити, јер су погубне. И кад очи православних Срба нису уперене према Москви, зјенице покатоличених и исламизованих Срба се шире и каме се трзају на миг из Ватикана, Берлина, Истанбула, Техерана, Ријада... Лакше се одбранити од њиховог метка него од акмалука и фитнилука.

Осим тога, Срби би послије 100 година примања ''петарди'' требало да схвате да је опасно играти за рају, са два шпица, кад однос снага налаже бункер и катанаћо, а линијски противнику никад не свира офсајд. Да не би било још више оних који ''висе,'' па отпадну.

О феномену ''мастермајнда,'' који Павков помиње у контексту српског традиционалног сваљивања кривице за своје невоље на неке невидљиве силе, ћу другом приликом. У оквиру овог одговора, могу рећи само да ја и сваљујем кривицу за расрбљавање на Србе, али оне који су се одсрбили, а не на ове који још нису. Јер свако је одговоран за своје поступке. А ''мастермајнд'' само ради свој посао...

*Кад се говори о оданости страним центрима моћи, важно је, у случају муслимана, повући паралелу између бљесака наде у њихов повратак у Српство током двадесетог вијека управо са распадом система унутар исламског свијета и слабљења његових традиционалних центара моћи пред западноевропским колонијализмом. Од Мухамеда до Ататурка, ислам је био или политички релативно јединствен под Арапима и Турцима или у најгорем случају подијељен између сунитским и шиитских центара моћи. Ибн Сауд, а касније и Рухолах Хомеини, ударају темеље обнови релативне политичке хомогености, или бар биполарности, исламског свијета, и отада се и ''наши'' муслимани постепено враћају политичкој оданости центрима моћи са исламским предзнаком.