18. јун 2013.

Кнезови ради кавзи: Други одговор Павкову

Уредник портала Преврат, Драгослав Павков, је објавио други у најављеном низу одговора на ''Обезимењавање Срба'' или ''Србијанство, тема непресушна,'' како је изворно овај текст са Камена земље Србије пренесен на Преврат. Овај други одговор, насловљен ''Наставак о 'Србијанству,''' приближио се централној теми ''Обезимењавања,'' осврћући се овај пут на историјско кретање Срба кроз Београдски пашалук и значај племенског поријекла вођа Првог српског устанка, као и на социо-економски однос између српских елита и остатка народа.
Као и у првом одговору, Павков тежи да поједностави концепте и упрости сложене историјске прилике, усредсређујући се на поткрепљивање већ изграђених ставова чињеницама и назорима који им свакако иду у прилог. Такав приступ доприноси интензитету расправе, али не расвјетљава околности доприносећи кретању ка усклађивању ставова. У тексту који слиједи, покушаћу да дам свој суд о појединим Павковљевим ставовима и објашњеним обрасцима.


Павков релативно вјерно приказује међуљудске, па и оно што сматра ''међукласним'' односима унутар побуњеног Београдског пашалука, али наизмјенично и оповргава и потврђује чињеницу да класа ''кнезова'' није раздвојива од класе ''раје'' чак ни онолико колико је лумпенпролетаријат раздвојив од остатка пролетаријата. 

Павков не само да раздваја марвене трговце од ''геака'' према несазрелим економским разликама, него и погрешно одаје утисак да су сви ''кнезови,'' тј. елита (нема псеудоелите, елита не мора имати позитиван ни негативан предзнак да би била елита) којој је статус с једне стране омогућио империјални господар (а чијој елити није?), некако и демографски, тј. племенски различити од раје. Нису сви кнезови дошли из Бањана и Цуца, нити је сва раја кулучила по Шумадији још од деспота Ђурђа.

Онај дио средњевијековне Србије на којем ће Турци од Ђурђеве Деспотовине* временом омеђити Београдски пашалук, у којем ће, пак, Срби дићи државотворну буну, је вијековима био поприште не само битака, него инвазија. На територији бивше Деспотовине се није десила обична замјена становништва, него проток становиштва. Сама Стефанова Деспотовина је контракцијом у Ђурђеву дјелимично ''усисала'' становништво из свих српских крајева које је обухватала, а обухватала је од Боке до Дунава и од Врања до Бирча. Касније велике сеобе са Косова и Метохије, које су собом носиле Србе од Скопља до Сентандреје и сијале их успут, су биле само најмасовнија тренутна кретања, а проток је ријетко кад стајао. Од Метохије је био безбједнији Левач, а од Левча Срема, а ка сигурности, и понекад бољој земљи, се народ кретао. Дакле, нису се Брђани досељавали у Јадар и Рађевину само у другој половини 18. вијека.

Кључни догађај за историју становништва територије некадашње Деспотовине је прије Свиштовског мира био Пожаревачки мир, који ће се из аустријске тзв. Краљевине Србије истјерати позамашан дио ионако разријеђеног становништва, и српског и турског. 

Послије Београдског мира, Турци ће, пак, у циљу утврђивања те опустошене граничне области кроз коју су долазиле све аустријске инвазије, усмјерити ка Дунаву и Сави још један талас српског, а и несрпског, становништва и тако успоставити основу за развој ''класа'' о којима Павков говори. Тако да се о некој дефинисаној и уочљивој хомогености становништва које ће се на територији Пашалука уобличити у Србијанце не може ни говорити прије досељавања у другој половини 18. вијека. Питоми предјели некадашње Ђурђеве Деспотовине су били душу дали за уједначавање и стапање, што се и десило кроз неколико нараштаја. Али ништа не стапа као солидарност у борби, и тек устанак, тј. рат, почевши са Кочином Крајином, почиње дефинисати оно из чега ће државотворношћу настати Србијанци. 

Дакле, поново, без државе нема Србијанаца, само Срби који се крећу, бјеже, враћају се, мијењају презимена, села, обичаје и погдјегдје изграде државу и назову је по себи, Србија (а не Србијана која је у коријену именице Србијанац). То, уосталом, и Павков примјећује и потврђује моју тезу коју покушава да негира, кад каже: ''Не, пусту и празну Србију су населили “…махом Црногорци, Брђани и Херцеговци, досељени током 18. вијека” – Срби, хришћани Православне вере.'' Дабоме да јесу. И они су махом и предводили устанак. И од њих су мијешањем са другим српским и несрпским групама у Пашалуку и Кнежевини, као и у Краљевини и Социјалистичкој Републици, настајали Србијанци. 

Замјерам му само што у овом контексту сматра Србијом искључиво Београдски пашалук, тј. само оно на шта је Деспотовина била спала. Неће ваљда Еуген Савојски одређивати докле је Србија?

Говорећи Павкову драгим језиком пролетера, ''имаоци,'' попут Бирчанина, браће Ненадовића, Црног Ђорђија или Младена, нису ништа мање преци Србијанаца од оберкапетана Вука Исаковића, нити од ''немалаца'' рајинског типа који их извикаше и прихватише за вође, или кидисаше на Турке на њихов поклич. Може се рећи да су они ''оборсрбијанци'' јер су успоставили државу без које се не би развио каснији србијански идентитет. Елите се намећу и издвајају, на овај или онај начин. Немаоци стичу и постају имаоци, зар не? Вертикална проходност. Ако Турци нису на'ватали Ненадовиће по Морачи, превели их у Бранковину и дали им племићка звања и посједе, како су Ненадовићи имали напреднију полазну тачку од било ког досељеника са лонцем, сјекиром и паром волова? Или од неког кога су затекли у Подгорини?

Народ је састављен из ималаца и немалаца јер људи нису једнаки, било то некоме праведно или не. 
Када се револуцијом покушало доћи до бескласног друштва, а рекоше нам да јесте, елите су се брзо издвојиле и између самих немалаца, те је поново настала класа ималаца. Кад говорим о имаоцима и немаоцима, мислим на политичку моћ као објекат ''имања,'' а она непобитно проистиче из материјалне моћи. Колико је јака та класа ималаца, илити елита, одредиће снагу политичке творевине којом владају.

Српска револуција, као свака револуција, је представљала отимачину од ималаца и смјену елита. Ослабљено империјално присуство и разријеђени беговат Пашалука је довео и до јачања српских елита умјесто турских, и до Кочине Крајине, и до дахија и до устанка. У 17. и 18. вијеку, Порта никад није потпуно успјела да успостави своју управљачку силу на порозној граници на Дунаву и Сави, те су одметници попут Фочића или Пазван-оглуа баш тамо ишли да попуне празнину. Тако је и Карађорђе са трговачко-хајдучком елитом која га је извикала за вођу попунио празнину. 

Није уопште битно да ли је Карађорђе био дивљак и насилник, а Јаков и Младен у ствари скидали кајмак; то је класична динамика револуционарних прилика и нема револуције која није отимачина. Срби Пашалука, и богати и сиромашни, су насилном смјеном елита, отели од Турака имовину коју су Турци напљачкали ко зна гдје и ко зна када, али и ону поштено зарађену. То је стандард људске заједнице још од пећинског човјека и то је природа преврата. По природи се преврати не разликују један од другог много; разликују се по свеобухватности, интензитету и исходу.

Као што погрешно позиционира елите у односу на рају, Павков такође потцјењује улогу вођа у уздизању таласастих маса пролетера. 
Хтио не хтио, Младен устанка подићи није могао. Могао је да га у једном дијелу потпомогне, али ко би пратио Младена у боју? Карађорђе је можда изабран због своје насилне природе, али кога другог сем насилника би поштовали и слиједили ратници? Је ли Ћурчија излазио на мегдан за Јакова или за Ђорђија? Које су Младен и Јаков имали интересе, јасно је, и јасно каквог кова мораш бити да би био Младен, а каквог да би био Ђорђије. Али и Младен и Јаков и Ђорђије су класични примјери вођа преврата и нових ималаца. Није свако могао ни трговати свињама и водати их од скеле до скеле, деверајући са лукавим препродавцима, накупцима, скелеџијама, Цинцарима, Швабама, Турцима... Ко је био кадар деверу и верги, и имао је; ко није, крчио је и мотикао.

Милош и елита која се око њега окупила послије Другог устанка, се уопште нису разликовали од елите Првог, бар што се тиче поријекла и менталитета. Опет неки Цукићи, Перишићи, Гарашани, Петронијевићи из неких динарских крајева... Исти сој, а углавном и исти људи, као и мишарски и делиградски побједници. Милош је био лично много храбрији и далековидији, а подједнако сељачки ''умијешан'' као Младен. 


У расправи о Српству и Србијанству, разлике између Милоша и Карађорђа и државотворних елита окупљених око њих нису никакав чинилац. 
Једино што се може потврдити је Павковљево принципијелно слагање са мном кад каже да је Милош ''протосрбијанац.'' Наравно да јесте, он је успио да заснује државу која ће се касније проширити и Србијанцима учинити и Нишлије, Врањанце, Призренце, Скопљанце и друге који до укључивања у ту државу бијаху само Срби. Дакле, без државе Србије, и поред етимолошке грешке, нема србијанског идентитета, што, понављам по ко зна који пут, доводи до штетног начела изградње регионалних идентитета код Срба, и самим тим, и штетних подјела које се из неких центара подгријавају и које ће се, српским пристајањем на њих, учврстити и наставити континуитет расрбљавања. Наиме, потенцирањем подјеле на Србијанце и остале, не вежемо се стегама које су међу нама најјаче, тј. које је најтеже раскинути, него лабилнијим, држављанственим, да тако кажем. 

Србија јесте прћија Србијанаца, дакле свих њених становника, без обзира на народност, поријекло и степен родољубља, па чак и оданости, хтио то Павков прихватити или не. Мене не радује чињеница да се употребом израза Србијанац отвара простор за изједначавање неких становника Србије који је мрзе са онима који је воле, док се њиме искључују Срби ван Србије који су јој привржени. 

Јер, на крају крајева, идентитет се заснива и на свјесном идентификовању, тј. лојалности том идентитету, чега међу Србијанцима углавном нема код групација које нису српске националности (Шиптари, рашки муслимани, Мађари итд), част изузецима.

У коментарима на Павковљев ''Наставак,'' коментатор под псеудонимом ''врабац-у-стени'' се пита око чега се у ствари Павков и ја расправљамо, и констатује да је пожељна синтеза наших ставова. Како доћи до синтезе без одређивања валентности? А како одредити валентност без подробне анализе?

*И прије пада Деспотовине, а посебно послије, границе политичке Србије у односу на народну Србију, је тешко одредити. Оно што је политичка Србија под Турцима и Аустријанцима се највјерније може описати као заједница која се помјера у Јужну Угарску, те тако избјегла гради односе са старим крајевима јужно од Саве и Дунава, на којима се угасила средњевијековна Србија. Неоправдано је тврдити да је између 1427. и 1804. Београд Србија, а Земун није. Из ове перспективе, природно изгледа да је ово што је данас Србија само и једино било Србија и кад политичке Србије није било, али такво виђење је неодрживо јер, Срби, као народ чији су се државни центри помијерали за главнином народа, историјски имају право да Срем зову Србијом колико и Мачву.

Нема коментара: