Бриселски споразум је потписан 19. априла. У ствари, није потписан, него парафиран. Тако рекоше у првом покушају извртања стварности.
У ствари, српски први министар Ивица Дачић је шврљнуо своје иницијале и пар реченица на папир на којему је неко из тима Кетрин Ештон откуцао 15 тачака ''споразума'' којим Србија и њена отцијепљена покрајина Косово и Метохија треба да нормализују односе.
Сада неколико ''у ствари'' који проистичу из овог горе реченог...
У ствари, парафирани комад папира се не може ни назвати ''споразумом'' јер је послије првог чина мелодраме коју је за камере извео први потпредсједник Владе Србије Александар Вучић непуне двије недјеље раније тешко било шта што има тако створени призвук ултиматума звати ''споразумом.''
Вучић, као и Александар Вулин, сада већ бивши директор Владине Канцеларије за Косово и Метохију, су причали о ''ужасу'' и ''понижавању'' у Бриселу, а из тако режираног ужаса не може изаћи никакав споразум, него само предаја.
Осим тога, споразум подразумијева превазилажење разлика у ставовима путем компромиса, а овдје је очигледно ријеч искључиво о попуштању српске стране, јер Шиптари нису испустили из руку ништа што тренутно посједују. Сјевер Косова нису посједовали, а овим уговором га добијају.
Сљедеће ''у ствари'' се тиче чињенице да ни у заглављу ни у тексту који је парафиран не стоје имена страна потписница. Иако је папир само парафиран, јасно је да је то учињено као исход разговора двију страна и с циљем да се тај исход озваничи потписом и ратификује.
Можемо претпоставити да је једна потписница Република Србија, али ко је друга? Република Косово? Привремене институције самоуправе?
Текст који је Хашим Тачи потписао српска јавност није ни видјела, тако да смо ускраћени за сазнање о томе кога је он представљао у Бриселу.
Да, ускраћени смо ако се правимо луди. Тачи је представљао Републику Косово јер су се ''преговори'' и водили ради нормализације односа Србије с једне стране и онога што Тачи представља с друге, а он не крије да је предсједник Владе Републике Косово.
Е, сад, могуће је да га Дачић и Вучић нису у том својству признали с друге стране стола, али Ештон јесте, и док српски врховници не кажу јасно с ким су преговарали, остаје нам да се поводимо за оним што Тачи званично тврди, Ештон прихвата, а што ова двојица не негирају.
Иако је могуће водити разговоре о нормализовању односa између државе и њеног дијела који тежи да отцјепљењу, неозбиљно је занемарити чињеницу да се Косово у Бриселу уопште не третира као нечија покрајина која тежи ка отцјепљењу него као независна држава која има проблема да успостави контролу над дијеловима територије коју јој признају као њену.
Ако је српска Влада пристала на такав образац, онда је јасно да ни она не третира Тачија као представника шиптарских сецесиониста него као косовског премијера.
Ипак, да српска власт има вољу да објелодани имена потписница овог уговора, не би се народ бавио нагађањима о томе да ли је она признала Косово или није.
Имена потписница ће стајати на уговору кад он буде завршен, јер морају, и можемо претпоставити да ће то бити Република Србија и Република Косово. За то вријеме, српској родољубивој јавности која поставља превише легитимних питања треба да се прода цигла.
На основу чега ће онда српски врховници тврдити да не признају косовску независност? Као да Шиптарима било шта значи званична скупштинска декларација о признању... Важно је да су већ трећи дан по парафирању потписали Споразум о сарадњи и придруживању са Европском унијом, који Србија неће блокирати и оспоравати јер се тако зарекла Дачићевим парафом на текст који, наводно, тек треба да се прихвати.
Још нешто, врло важно, не треба заборавити. Република Србија се у тексту предлога који је Дачић парафирао не спомиње ниједном ријечју.
Технички, а и по првим тврдњама врховника и њихових страначких милева, параф није потпис, те Дачић, у ствари, није прихватио ''споразум.''
Текст који је уз Дачићев параф неко на енглеском руком и истом хемијском оловком дописао говори да је парафиран само текст предлога уговора о којем обје стране тек треба да се изјасне.
Иако реторика српских врховника којом је пропраћен параф не указује на то да ће се о потписивању тек одлучивати, из додате ноте слиједи да се Србија самим парафом није званично изјаснила о прихватању предлога.
Зашто онда Вулин подноси оставку, а Дачић и Вучић састављају тим за примјену договореног и разговарају о укидању Канцеларије за Косово и Метохију? Зар не треба да воде јавне расправе унутар процеса ратификације? Рок за састављање плана примјене је 26. април, а ''споразум'' још наводно није ни потписан. Како је могуће примијенити нешто што званично не постоји?
Зашто се по Западној Европи размјењују честитке ако Србија ништа није прихватила?
Има ли Народна Скупштина икакав утицај на то шта поједини представници Владе потписују и парафирају? Осим што расправља о парафу седам дана касније и на дан кад план за примјену треба да буде достављен бароници Ештон.
Вучић је током првог чина мелодраме изјавио како он нема потребе да ишта подноси Скупштини кад он зна шта посланици мисле. У другом чину мелодраме пројектује углавном дефетизам и кори критичаре. То борац против корупције? То државник?
Послије оваквог третмана српске јавности, у исто вријеме и бахатог и љигавог приступа српских врховника, у самом тексту уговора - који је најправилније назвати ''Пристанком на предају и признање Косова'' - не може се очекивати никаква заштита интереса било Србије било српског народа на Косову и Метохији.
Из самог наступа српских врховника и њихових сљедбеника се види да се они при пласману договореног на тржиште родољубивог мишљења и осјећања не могу ослонити на његов садржај него морају на своје тумачење истог и, у највећој мјери, на патетичну реторику која се не ослања чак ни на тумачење садржаја него на правдање самог чина.
Што општије и површније, то боље, зар не? Процијенили су да се обраћају само својим члановима и бирачима, те сходно томе и кроје своју поруку.
Значи, да сумирамо...
Дачић и Вучић, као представници Владе Србије, су у Бриселу пристали на уговор између Републике Србије и Републике Косова који одређује на који ће се начин Сјевер Косова подредити Републици Косову, њеној извршној власти и њеном правном устројству. Сам начин навођења поступка кроз вирове јавног мњења и темпирање развоја догађаја, потпомогнуто свесрдним напором српских и шиптарских јавних гласила, учинио је да српски врховници пласирају ово рјешење као спаситељско и судбоносно.
С једне стране, ово је била помоћ Приштини и Тачију у сламању отпора Срба Сјевера, а с друге рјешавање питања права српске мањине у независном Косову.
Да овај уговор гарантује заштиту српских интереса, могло би се причати и о изненађујућој и никад раније испољеној далековидости српских врховника. Међутим, пошто нема ама баш никаквих гаранција да за пет година агресивним насељавањем Шиптара, терором и одузимањем надлежности, Приштина неће успоставити потпуну контролу над Сјевером, не може се говорити о далековидости.
Сумњате? Тачка 2. уговора предвиђа и начин разједињења и укидања Заједнице српских општина, и мада она звучи као заштита, она је у ствари агентури силе баш правни инструмент за разбијање ЗСО у будућности.
Ваљда не мислимо да Шиптари желе иједног Србина на Косову и да неће да преселе пола Дренице у Ибарски Колашин, разбијајући тиме српску већину и откидајући једну по једну општину од Заједнице.
Ваљда не мислимо да се у ту сврху неће наставити са искориштавањем међународних развојних донација за изградњу шиптарских насеља сјеверно од Ибра.
Како ће их у тој намјери спријечити командир Полиције Косова српске националности плаћен од Приштине или судија у Сјеверној Митровици који остаје без посла ако се не повинује диктату из Приштине?
Чињеница је да је стварна преостала моћ Срба на Косову, она заснована у одлучности и креативношћу људства у физичком супротстављању налетима силе, тешко подривена овим уговором, био он потписан, парафиран, ратификован или само наметнут.
Такође је чињеница да је сам начин на који је уговор наметнут српском народу довољан показатељ да је Београд оставио Србе Косова и Метохије, и сјеверно и јужно од Ибра, на милост и немилост Шиптарима. Да је оно што се обећава повољније за Србе од тренутне ситуације, не би српски државни врх толико извртао значења, драматизовао и паламудио, и не би Срби Косова и Метохије тако одлучно одбили да гурну главу у ту омчу.
1 коментар:
Савршена анализа, отворила ми је неке нове видике које у први мах нисам приметио.
Постави коментар