Лилање о Петрову дне

ebrcko.net

Чини се да је овогодишња ''Сребреница'' прошла са мање уобичајене помпе него иначе, или су сви, па и они блиски жртвованим муслиманима, огуглали на помпу, или сам ја  пропустио нешто за чим апсолутно не жалим. ''Сребреница'' је под наводницима, јер оно што бошњачке политичке организације обиљежавају већ годинама има све особине политичког догађаја, режиране манифестације, која, као таква, заслужује да буде и маркетиншки означена, тј. '''брендирана.'' Тако овогодишњој манифестацији, чија је централна тачка на програму била поновљена сахрана поново идентификованих остатака, приличи да се зове ''Сребреница 2013.'' И тако сваке године до потпуног обезвређивања. 

Мени то не смета.

Ако се сами Бошњаци не ''досјећају'' колико ове уочипетровданске пригоде вријеђају стварне жртве и колико удаљавају од било какве разборите расправе о кривцима, ко сам ја, као Србин, да им солим памет? Али кад они сами немају поштовања према својим мртвима, и праве политичко-медијски циркус од истинских страдалника у крвавом рату да би што убједљивије оцрнили народ из којег долазе неки од починиоца, и да би основе за могуће помирење минирали и растурили до неопорављивости, није логично да очекују од Срба да више поштују њих него што они сами поштују себе. Има ту мјеста причи о остацима српског генетског наслијеђа у превјереном народу, али немам намјеру да се тиме бавим овај пут.

Има важнијих тема... 
Кад смо били дјеца, сваког 11. јула увече смо ''лилали,'' тј. палили смо бакље од за ту прилику осушене трешњеве коре, које смо звали лиле, и у скупинама ишли по селу, од куће до куће, тражећи од тетки, стрина, баба, комшиница нешто на дар. Изнуђивали, симболично. Традиционално се давао ''зарац,'' димљени или сушени крављи сир у облику земичке, али пристајали смо и на бомбоне и чоколаде. Изнуђивали смо шаљивом пријетњом коју су нас научили: ''Дај, баба, зарац, запалићу ти гаће!'' Неки су знали у шали да изнесу и понуде старе гаће. Лилање се завршавало окупљањем на централној локацији и паљењем недогорјелих лила на заједничкој ломачи. Тако се уочи Петровдана лилало у мом крају подно Мајевице, а различите српске области су имале различите начине и поводе та лилање. Лила се још погдјегдје, али мање и рјеђе. За оне Србе који не познају обичаје свога народа или се плаше да их њихова назадност не осрамоти пред ''читавим свијетом,'' западна цивилизација је овај обичај комерцијализовала у Ноћ вјештица. Коријени томе су, вјероватно, у истим народним обичајима и код Срба и код Шкота, везаним за жетвене или сјетвене циклусе.
Продавци костима и других џиџа-миџа у Сјеверној Америци се знатно окористе и зараде од Ноћи вјештица.

Елем, дјечака који је растао и радовао се лилању као друштвеној манифестацији ''о Петровдану,'' растужи чињеница да је у Српству један тако лијеп обичај који је дјецу радовао потиснут наметнутом расправом о томе да ли је био ''геноцид'' или само ''ратни злочин;'' да ли је побијено 8000 или 3000; да ли су побијени наоружани војници, наоружани цивили или ненаоружани цивили; да ли су муслимани побили више Срба или су Срби побили више муслимана... Ко још игдје прича и промовише лилање, па макар и комерцијализовано, кад се мора причати о ''Сребреници 2013?'' 

Наравно да лилање и расправа о Сребреници немају много додирних тачака као социолошки феномени који на неки начин конкуришу један другом. Немају много, али оне које имају нису безначајне. 

Прво, сребреничке манифестације су својеврсно лилање, изнуђивање, истјеривање вјештица, паљење на ломачи. Јер одавно није ријеч о погинулим борцима или цивилима, него о убјеђивању цијелог свијета који гледа, а и оног великог дијела којега заболи за Сребреницу, да је српски народ геноцидан, по ко зна колико релевантној дефиницији и ма шта то значило у објективизованом реду величина. Јер Војска Републике Српске није била Раткова нити Радованова, а поготово не Ердемовићева, него војска босанскохерцеговачких Срба. Објаснили су паметнији од мене шта су циљеви наметања колективне кривице, и у материјалном и у духовном смислу, и колика и каква може бити дугорочна штета тако нанијета једној нацији.

Друго, сребреничка окопетровска прича је из нове, наметнуте историјске тематике која има за ефекат утискивање анти-српског обрасца по дубини, у исто вријеме потискујући мотиве везане за српско разумијевање самих себе и својих потреба и морања. Да ли је био геноцид или ратни злочин није питање које су Срби поставили сами себи тражећи у својим редовима кривца за убијање неког броја ратних заробљеника и намјеру која је иза тог кршења обичаја ратовања стајала. Да тај образац у основи има задовољење правде и спирање љаге (не знам ко се то у злочиначкој Европи или геноцидној Сјеверној Америци смије хитнути првим каменом), онда би се прво позабавио догађајима који су претходили 11. јулу и анализирао 11. јул у контексту средњедринског ратишта, а не као изолован догађај у којем су Срби пали с Марса и побили хиљаде мирних муслимана. Али Србима је тај образац наметнут, а Срби, умјесто да се држе установљених стубова сопства и да уочи Петровдана ''лилају,'' пристају да буду приморани да се баве геноцидима и којекаквим професионалним ''мајкама,'' тј. да их те плаћене ''мајке'' на задатку лове и спаљују на ломачи. Умјесто да викну ''Не дам зарац'' они износе и зарце и јарце и сами се спроводе на ломачу, успут се упињући да докажу невиност унутар обрасца у којем је ''правда'' већ подијељена и у којем их нико о невиности и кривици не пита. Јозеф К. сте ви, моји Срби...

Треће, та замјена теза и тема има за циљ да српско размишљање и васпитавање српског јавног мњења потпуно преобрази у оквире који Србима нису органски, у којима су Срби на туђем терену, у сталној дефанзиви, збуњени и у неразумијевању. Умјесто да "лиламо," тј. дјелујемо локално, у оквиру својих заједница, боримо се за напредак у оним пољима у којима истински можемо, ми ћемо се сви везати на сиененовско-алџазирско-башчаршијски поводац и усмјерити сву енергију на препуцавање, доказивање, расправљање о стварима које су туђа прича, наметнути оквир, слика са телевизијског екрана, а не из дворишта, улице, блока... Тај који намеће глобалну расправу о кривици у Сребреници, тај нас одвраћа од размишљања о стварним проблемима које можемо рјешавати непосредним дејством, јер је свијест о снази непосредног и локалног дејства опасна по сваки опресивни поредак. Опресивни поредак и рачуна на то да ће обесправљена заједница сву своју енергију потрошити на бављење питањима у вези са којима ништа не може учинити, и занемарити дејство унутар ужих оквира којим може изнудити уступке и напредовати. Лилање је, у овом контексту, локално, непосредно дејство, унутар сопствених оквира, јасних и разумљивих, којим се може добити и добија се уступак, који је пак, конкретан и непосредно жељен и користан.

Далеко од тога да Срби треба да напусте борбу за истину о средњедринском ратишту и ''Сребреници 1995'' као наметнутом централном догађају. Наиме, она се са хашког, империјалног, мора довести на домаћи терен, уобличити тако да је Срби разумију као нешто у чему непосредно могу учествовати. Ако расправљамо о томе је ли у Сребреници почињен геноцид или само ратни злочин, ми пристајемо да изгубимо, само је питањем с колико голова у мрежи и да ли то значи испадање из лиге. Расправом на наметнуту тему о геноциду ми се дијелимо изнутра, на све ситније дијелове и тако разједињени хрлимо на цијев непријатељу који ступа споро, али једнолично и у борбеном поретку. 

Примјећујем да ова моја прича нема јединствену поенту. Као да свака прича мора имати ласерски усредсређену поенту...

Ипак, једна од поенти је да се још једном нагласи значај свога становишта у односу на наметнуте оквире. Као што се све мање лила, јер су страни утицаји и друштвени оквири уништили основе постојања традиционалних, обичајно изведених облика друштвености, тако смо се извргли у народ који о својим животним питањима мисли и одлучује на страним језицима, страном терминологијом, унутар туђих појмовних система и уклапајући се у токове непријатељског друштвеног инжињеринга.

Сребреница је за остваривање ове поенте битна само утолико што је она доминантна политичка манифестација тог српског губитка сопства, занемаривања свега свога, од ђедове њиве до политичког става изведеног из заједничке потребе. Суди се читавом народу, а дијелови тог народа учествују у процесу и као оптужени, и као свједоци и као тужиоци и као поротници и као судије. То је неприродно и небулозно. Народ који се тако ''брани'' не може гајити наду у боље сутра. 

Лилање је битно као реликвија, остатак тог сопства које се гаси, напуштено огњиште које ђед није купио на кредит који заробљава и потчињава, него га је подигао у слободи, знојем и жуљевима, и имао право да га зове својим, а не банкиним. Мени је битно и као успомена на дјетињство какво данашња дјеца неће бити толико срећни да проживе и искористио сам и овај сужени контекст да пролилам и да се подсјетим.