Шта зна Србија шта је Параф

Чекао се Датум, дочекао се Видовдан, и ништа се у Србији није промијенило. Није систем корумпиран, него су обмана, превара и шупља прича систем. Примјер је полтронско-пропагандна ларма око хрватског повратка у Свето Римско Царство, послије стотињак година прекида у ''тисућљетном'' континуитету подаништва. Други примјер је опрост српских анти-корупционашких ''крижара'' Оливеру Дулићу прије него што му је и било суђено. Трећи примјер је најава приватизације (читај: предаје) рудника Ресавица. Моје се бриге, ипак, слабо дотичу тих посљедичних тема, али и даље ме копка једна скорашња обмана коју је Србија заборавила послије само мјесец-два.

Док се при самом врху српског колонијалног намјесништва још увијек клепеће и прангија, додуше стидљиво, неубједљиво и аутистично, свеприсутним и оцрвенословљеним Датумом, и док се све наде у опстанак државе Србије као рентабилне колоније и дужничког роба каче за њемачко милосрђе, Србија као друштвена заједница је већ сметнула с ума фарсичне претпоставке које су јој наметнуте кад је тобоже доносила ону ''тешку и ужасну'' одлуку о животу и смрти. Питам се да ли сам једини згранут чињеницом да је српско колонијално намјесништво успјело да истренира српско јавно мњење толико да заборави на основне премисе свога бивствовања и да је лоботомија прошла тако безболно.

Иако је у српској јавности по заповијести утихнула прича о предаји и признању Косова, та прича нити је завршена, нити се званична верзија смије прихватити како је у Бриселу и Приштини замишљено, а из Београда спроведено, нити се, што је најважније, ријечи које објективно описују ову фазу распада Србију смију оставити за неке будуће дане. Мора се наставити причати и писати не само о ''издаји,''* него о поступку преваре српске јавности којим је српско колонијално намјесништво пласирало признавање шиптарске државе у окупираној српској покрајини. А у питању је најподлија превара, иако није ''кул'' о њој причати док Цеца и Карлеуша воде рат за поклонике по београдским њивама, док предсједник изиграва маршала,  док премијер лупета историјске небулозе по скуповима.

''Споразум о нормализацији односа између Београда и Приштине,'' како га називају у званичним обраћањима из Брисела, се увелико примјењује иако завршен документ онога што је Ивица Дачић парафирао у Бриселу 19. априла нигдје још није објелодањен. Тај параф у здрав мозак је и био и остао једина ратификација стања које су Кетрин Ештон и Хашим Тачи наметнули Дачићу и Александру Вучићу, чији је задатак био да жестоким спином и жалопојкама путем медија под својом контролом истренирају и збуне ионако слабо заинтересовану српску јавност.

И док се раја бавила лажном двојбом коју је Вучић гласом Хада прорицао, и док се родољубиви дио интелигенције махом примао на ту лажну двојбу скандирајући на једну од тема које је први потпредсједник задао, кључни елементи фарсе зване преговарачки процес у Бриселу су остали прећутани и гурнути под тепих. И данас, док се предајом Косова и Метохије Шиптарима и признањем Републике Косово од стране Републике Србије нико више не бави, парафирана ћага је 22. маја елаборирана у план о својој примјени који се већ увелико спроводи. То што сем Дачићеве шкработине испод откуцаног текста тзв. споразума друге ратификације никад није било није спријечило српско колонијално намјесништво да, опуномоћено ћутањем краткопамтећег народа, поступи по наређењу из Брисела и Приштине, крене у примјену тзв. споразума и преда Шиптарима у руке оно мало Срба што је остало да се злопати под зулумом комшија и сјеверно-атлантске империјалне силе.

Дакле, послије парафа, даље расправе о парафираном тексту није било, а парафирани текст је прихваћен као лоше преведено Свето писмо и без основних елемената коначног правног акта. Скупштина је као нешто засједала, као нешто подржавала ставове Владе, али то је било фиктивно јер се дешавало упоредо са састављањем плана о примјени који је српска страна по 14. тачки тзв. споразума морала доставити Бриселу у току вечери тог истог 26. априла током којег је у посљедњи час Скупштина великом већином гласала не за тзв. споразум, јер га није ни видјела, него за подршку политици Владе. План о примјени је морао стићи Кети у имејл до поноћи, а Скупштина је, послушно, само климнула главом у посљедњем тренутку да не би испала ''доња,'' а и да се не би расправљало надуго и нашироко о нечему о чему се Скупштина и народ уопште нису питали. Осим тога, зар је било упитно то шта ће подржати чланови Вучићеве, Дачићеве, Динкићеве, Ђиласове и Чедине странке?

Мјесец дана касније, неки српски медији су објавили текст плана о примјени таквог текста, дакле парафираног, без наговјештаја основног елемента без којег никакав уговор не може бити правоснажан: именовања страна потписница. Које стране су потписнице тог тзв. споразума?

Наравно, Београд и Приштина, као имена главних градова Србије и Косова, не могу бити стране потписнице ничега јер ништа не представљају. С друге стране, Дачић је званични представник Владе Републике Србије, док је Тачи званични представник Владе Републике Косова. Било каквим потписаним или парафираним уговором, двије стране признају једна другу у својству у којем свака признаје себе, уколико се јасно не назначи другачије. Нити је Тачи представник Приштине, нити је Дачић представник Београда, нити иједан од њих двојице раде ишта у име ова два града. Тачи је дошао у Брисел као предсједник Владе Републике Косово и Дачић и Вучић су га као таквог признали, признајући тиме и владу државе коју он представља, као и саму државу.

Нема ту ни али, ни ако, ни можда. Нема ту ништа спорно.

Декларација о признању је у овом тренутку излишна и непотребна, поготово кад су представници најмоћније земље Европске уније, а и многих других, више пута јасно истакли да Србија никад неће ући у Европску унију док изричито не призна Републику Косово. И посљедња видовданска моша говори томе у прилог. Ту нема расправе и све што се каже између данашњег и тог евенуталног дана, а што подстрекује наду да Србија неће никада признати Републику Косово, биће продавање магле зарад опстанка на власти.

Наравно, да би мало олакшало тренутном српском колонијалном намјесништву, или неком будућем, зацементираће се тренутно договорено стање, оставиће се да се оно прихвати као неминовност и природност, тј. да се раја навикне, те ће се, ако икад Србија дође пред врата Европске Уније, или неке друге надируће империјалне структуре, тадашње колонијално намјесништво снебивати пред неодговорним и нереалним отпором декларативном признању Републике Косово, уколико се тада ико и буде сјећао Косова као политичке теме. Кад неке 2019. будете подсјећали на то да се некадашње колонијално намјесништво клело да никад неће признати Косово, рећи ће вам сте луди, да не прихватате реалност, да Србија нема куд, да је чланство (или можда још увијек тај фамозни Датум) на дохват руке, да ће дјеца гладовати, и питаће вас, ако сте толико паметни, шта би ви у тој ситуацији урадили да сте власт? А ви нећете моћи да их ухапсите и судите им што су довели Србију у ту ситуацију којом вам душебрижнички и драмосерски желе зачепити уста.

Српска јавност је, дакле, прогутала и већ и прежвакала кукавичје јаје звано параф и није ни питала ко су стране потписнице, именом и презименом. Новинари су ти јавни дјелатници који треба да питају, али новинари и у Србији раде за паре и не пада им на памет да изгубе плату која касни само три до пет мјесеци. Оправдано. Само није оправдано што воле себе да зову новинарима, а не маркетиншким агентима. И опозиција је требало да пита, али једина опозициона странка која се јавно опирала плану колонијалног намјесништва има само седам посто народног повјерења, што говори и о њој и о народу.

Елем, обамрла Србија је предала своје Косово Шиптарима, обезвриједила свој Устав, који, какав је - да је, јесте оно што је чинило творевином са одређеним квалитетима - не свим - суверене државе у систему Уједињених нација, и коначно се претворила у испоставу разноразних империјалних тежњи и званично. Држава која обезвриједи правни акт на којем стоји по нардеби стране силе није независна држава.

С друге стране, Република Косово никад неће бити независна држава јер то није никад био циљ ниједног релевантног чиниоца на терену. Али она хоће бити независна од Србије, као што највећим дијелом јесте још од 17. фебруара 2008., а у цјелини од 22. маја, 2013. Столица у Уједињенима нацијама нема много везе с тим јер признање тог тијела више није кључни квалитет независности.

За родољубиве Србе је битно на који начин ће посматрати и дефинисати ову фазу распада Србије. Да ли ћемо поједноставити гледање и звати је једноставно издајом док народ масовно гласа за ''издајнике,'' без обзира на њихова дјела? Или ћемо покушати из те ''издаје''да научимо не само да квалификујемо дјела, него да их анализирамо ради бољег разумијевања поступака којим се разара Српство? Треба ту бриселско-београдску штету звану ''споразум,'' која је изашла директно из дупета ''тројанског коња'' званог Датум, испресијецати и потанко објаснити као поступак обмане, не као чин издаје. Јер издаја је једноставна, а обмана перфидна баш зато што је чин издаје превише провидан да би се отворено користио.

Јер обмана је централна тема разбијања Србије, а не издаја. Обмана је довела до дезоријентације усљед које народ пада на јефтине трикове приучених мађионара српске политике. А за обману је потребан и обмањивач и публика.

Треба да се зна да су Николић, Дачић и Вучић, преносећи Тадићеву политику на виши, конкретнији и штетнији степен, преварили и своје чланове, и своје бираче и народ којим владају. Напредњачки преврат од 20. маја, 2012., је поновљени Пети октобар у којем империјална сила доводи на власт нове послушнике пошто су стари постали ислужени и бескорисни, те нису имали снаге да пренесу поступак убијања Србије у наредну планирану фазу. У исто вријеме, хорде политичких активиста, обучених и плаћених да дестабилизују, или ''спавају,'' тј. без компромитовања сопствене позиције подржавају колонијално намјесништво, или, уколико су пуко топовско месо или бескорисни у друге сврхе, лају по датом им медијском простору како би оставили утисак непријатеља режима с којим имају заједничког газду. Те хорде ''спавача,'' иначе, српским рјечником речено, ''од раније познатих полицији,'' ће се активирати кад и ово колонијално намјесништво одради свој дио посла и остане ислужено.

Треба да се зна да параф није потпис, да ''споразум'' мора имати јасно потписане стране које у њему учествују; да се не може правити план имплементације без скупштинског прихватања самог завршеног акта који треба да се примијени; да се не може парафиран уговор без потписа и без скупштинске овјере примјењивати; да није битно ко ће бити постављен за командира полиције Сјевера Косова ако га од сад па надаље поставља Приштина која досад није одлучивала ни о чему сјеверно од Ибра; да Датумом може Брисел условљавати Београд, али да не смије Београд Србију; да је Датум ''тројански коњ'' и да је цар не само без гаћа, него да није цар уопште и да је само царски коњушар.

Треба говорити да обмана није сасвим успјела. Треба говорити, јер у почетку свега бјеше ријеч.


*Стоји под наводницима, јер сама ријеч ''издаја'' тежи да оптужи, подијели и завади без обавезе да приближи и појасни. Нису сви чланови СНС-а, ДС-а, СПС-а или УРС-а издајници, али ће под утицајем својих вођа сами себе сврстати на страну ''издајника,'' не сматрајући се издајницима, али позиционирајући се против оних који их тако жигошу. С друге стране, ако сви они јесу издајници, а представљају већински дио народа, кога су онда издали? Зар се тиме и већина народа не жигоше или као издајничка или као дебилна?