Ђе издајник бољи од витеза?

Кад је представник бечког двора кренуо кучком војводи Марку Миљанову на Медун с приједлогом да изда црногорског кнеза Николу и буде постављен за првог кнеза државе ''Арбаније'' коју би његов пристанак на овај приједлог основао, војвода је тај безобразлук не само глатко одбио него је заповједио својим људима да дотичног представника сусједне велесиле премлате моткама. Помало је так'ијех јунака, ка' што бјеше Марко Миљанов Поповић, јер је међу Србима издаја мотив око којег се обрће читава судбина народа, једнако важан као и животворна склоност ка отпору и бунама. 


Кад је Вук Бранковић, господар Косова, зет Лазарев и потомак лозе старије и важније од Лазареве, под неразјашњеним околностима умакао жив испод Бајазитовог јатагана на Видовдан љета господњег 1389. илити 6897. године по старом српском рачунању времена, тешко да га је ико у растуреној српској држави сматрао издајником каквим ће га сматрати потоњи нараштаји српских јунака који ће кроз вијекове јуришати у Турке, Бугаре и Швабе кунући се у Обилића и кунући Бранковића. Косово је било Вуково. Вук је руководио Лазаревим крилом као савезник, а не као вазал. Вук је и разбио, по свим изворима, супарничко турско крило принца Јакуба. Али Вук је и преживио, што му Срби никад неће опростити. Лазарева удовица се потчинила Бајазиту, дајући му двоје-троје дјеце у залог, док је Вук наставио какву-такву борбу против Турака, која га је отјерала у изгнанство и смрт. Вукови потомци ће бити посљедњи бранитељи Србије од Турака. Ипак, изградња мита о Косову који ће Србе несумњиво хранити вољом за животом кроз све потоње вијекове је захтијевала дихотомију, јер ни Лазарево мучеништво ни Милошево јунаштво не би попримило митске размјере без издајника, а бољег кандидата од Вука, који је преживио да постане такмац Лазаревој удовици и нејаким синовима за власт на коју је он полагао можда и више права од њих, није могло бити. Залуд Нешријева свједочења о наводној издаји неког Драгољуба Пробишића. Залуд и показатељи и сазнања о српској побједи на Косову Пољу, гдје можда и није било никаквог издајника. Издајник је морао бити Вук и готово, ради мита, ради поједностављења и ради равнотеже. Неким се јуначки српски род морао поносити, а некога стидјети. И каква би то клетва била кад ни на коме не би ''останула?''


Занимљива је та српска прича о издајницима, али и како Срби дефинишу издајнике, од Бранковића наовамо. Олако се Срби лаћаше Лазареве клетве и Вуковог проклетства, да раздвоје жито од кукоља, иако није увијек сасвим јасно било шта је жито, а шта кукољ. Јесте, косовски мит је отхранио покољења и одржао плам те српске животворне зубље. Ипак, лажна оптужба је неправда, а градити живот на неправди значи и продубљивање неразумијевања своје природе, своје прошлости, и суштине саме правде. Не покушавам ја да рехабилитујем Бранковића; они који  разликују историју од мита су га већ рехабилитивали.


Издајника је било и биће, али велико је питање ко међу Србима има права да их прстом показује, а ко нема. Да ли је издајник само онај који побјеже са бојног поља или и онај који никад не дође? Да ли је издајник онај који се не одазва позиву у крвав бој или и онај који га у сулуд поход и саможртвовање ради сумњивих циљева позва? Да ли је издајник онај који народно богатство распрода и расу, радећи против српских интереса, или иста клетва пада и на оног који се таквоме склања и о тој издаји ћути? Чија је издаја опаснија, оних који се удаљују од суштине народних невоља и потреба бусајући се у надута прса и кривотворећи слику о српској снази у очима и Срба и несрба, или оних који моле и куме доказане српске непријатеље да дођу, тлаче и носе оно што још нису стигли отети и да затрују што још нису затровали?


Ко је издајник: Бајо Соколовић који се својом вољом потурчи или потурчени Србин Мехмед, владар царевине, који обнови пропалу српску патријаршију и потакну плам зубље живота? Да ли је турчење само по себи било издаја, или се Бајица искупио ондје гдје Мићо Латас није? Да ли је издајник краљ ујединитељ чија осионост и кратковидост за ко зна чији рачун жртвова преко милион најбољег што је Српство одгајило и остави нам у аманет крв, чемер и црне мараме пресамићене над крстовима до дана данашњег? Или је издајник генерал солунски јунак који прими на себе клетву не би ли спасио којег српског невољника испод каме бивше браће и рафала Хитлерових маузера, те уистину спаси близу милион Срба служећи непријатељу? Да ли је издајник онај јадник који је пољубио мантију неком дебелом фратру ради вреће брашна, чији ће син почети да се крсти шаком, а чији ће унук да коље србосјеком? Да ли је већа издаја оног рајетина која продаде вјеру за беговску вечеру или оних који струнуше у америчким рудницима и ливницама челика да би њихови унуци данас својим пореским обавезама финансирали истресање осиромашеног уранијума на српске главе и у српске бунареве? Да ли је већа издаја гажење заклетве или неполагање заклетве? Ово јесу само питања, а одговоре ће свако сам за себе дати, у зависности од тога у којој од набројаних категорија себе пронађе. Неки ће можда одлучити да буду одговорнији и разборитији.


Дубљи историјски пресјек жилавости српског духа је потребан да се продре у срж несумњивог значаја националног мита и дихотомије коју он подразумијева. Сви народи, поготово они које много Срба сматра носиоцима цивилизацијског напретка, имају своју митологију, од слављења битака које су губили до геноцида који су забашурили ''суровошћу индивидуализма'' и ''манифестом судбине.'' Не треба ни Србе бити срамота њихових митова. Али је потребно искреније анализирати митологију која нас удаљава од рационалног погледа на своју прошлост, оног из којег ћемо научити да је цијенимо, да је славимо, и да њене крваве дијелове не понављамо, осим кад нам наша животворна природа не остави избора, али и да препознамо такве тренутке и да се разборитије према њима односимо.


За свако поштовање и хвалу је примјер чојства и родољубља Марка Миљанова, али ако се руководимо њиме као стандардом националног историјског искуства, занемарићемо друге важне лекције, и лоше и добре примјере, јер колико је важно прошлост славити још је важније из ње учити. Камо среће да нам је историја окићена само примјерима чојства и јунаштва.