3. јул 2012.

Ледина крвава и света

Још један Видовдан је прошао, шесто двадесет и други по реду од оног судњег Лазаревог. Овај није био онолико крвав, али је крв пала свакако. Крв је симболика Косова; нисмо ваљда очекивали да димњаци термоелектране могу да надвисе Газиместан?


Ако је Босна земља мржње, онда је Косово земља крви. Мало је мјеста на нашем кршевитом Хелму (право име Балкана) за које су везане толики бојеви. Кад год су цареви тражили ледину погодну за крвопролиће епохалних размјера, погледи су им се отимали ка пољу Косову. Немања је ту, код Пантина, дочекао и разбио Грке, ударивши темеље својој држави. Сретали су се ту и браниоци цара Уроша, кнез Лазар и силни жупан Никола Алтомановић, са узурпаторима Мрњавчевићима. Не одбранише га. И Сибињанин Јанко је баш на Косово кренуо да освети Лазара, али га не освети. Освети га, додуше, од толиких јунака, Змај од Босне, четири вијека касније, нехотице. Преко Косова удари и ова посљедња империја, америчка. Дакле, Косово је једноставно Бог бацио ту као неку гладијаторску арену и рекао силницима: ето, ту се макљајте.

Овај посљедњи Видов данак није видио макљање силника. Српски ходочасници, чак и кад носе мајице на којима пише ''Косово је Србија,'' нису никаква сила, поготово ако са собом воде своју дјецу да се поклоне Косову на Видовдан. А јесу ходочасници, мада нису доходили, него су се довезли аутобусима. Ходочасници су зато што походе мјесто њима свето да би испунили себи једну духовну жељу, чак и ако ће се неки други Срби у неким духовно упропаштеним и професионално саркастичним круговима неке друге Србије спрдати са значајем те жељом и са сврсисходношћу тог похода. Ипак, правде ради, ја нисам чуо толико подсмијеха од друге Србије колико сам чуо ћутњу са свих страна.


Тај народ, на који су Шиптари на Видовдан бацали Молотовљеве коктеле, скидали га голог, тукли и чак пуцали на њега, не одлучује шта ће бити с политичким Косовом. И мада њихово ходочашће јесте било и чин пркоса (а какви би то били Срби да не пркосе?), остаје истина да је њихов пркос био упућен окупаторима њихове земље и као такав, био је племенит, шта год о томе мислили шиптарски сепаратисти и њихове газде. Како год се заврши косовска крвава бајка, Косово и Метохија ће остати српске духовне земље, а за такав статус није потребан ни договор, ни признање, ни ичије одобравање, и Молотовљеви коктели тај осјећај могу само појачати.


Нису Срби једини народ којима је отето њихово свето мјесто. Ваљда тако мјеста и постану света. Јерусалим вијековима није имао Израелита, али га се они никад нису одрекли и дошло је вријеме да он опет буде јеврејски. А Косово и Метохија ће престати бити српски само ако их се одрекнемо. Ко је кога прогнао, ко је коме куће и цркве попалио, жене силовао, гробове ископавао, чије право на силу су признали бјелосвјетски моћници, а чије право на живот нису, све су то детаљи цикличности цивилизацијских сукоба. Побили су и Англосаксонци сјеверноамеричке домороце, али опет, послије само вијек и по, јужни рођаци тих Џеронима, Паухатана и Бикова Који Сједе, масовно газе плитку Велику Ријеку и огромном брзином освајају предјеле из којих су ''стазама суза'' протјерани Чероки. Да, историја је циклична, а задатак народа је да опстане, колико биолошки, још више идентитетски. Српски идентитет је већ шесто годинама неким нераскидивим нитима везан за Косово и можемо ми бити Срби и без Косова, али неки други и нечији туђи.


Има Срба који мисле да је кључ напретка у раскидању тешких и тијесних стега из прошлости. Њима је за све на један апсурдан начин крива прошлост и они би да је се одрекну, као да се садашњост може развезати од прошлости. Ваљда је то дио исте приче по којој им је увијек неко други крив, а прошлост је лака мета јер не може узвратити. Не веже Србе Косово нити је Косово створило Србе, него су Срби народ који тешко фунционише без везивања за узвишена и драматична знамења и значења. Нису Срби чудни, већина народа је таква. Срби су се само испријечили на путу, па се та њихова црта боље види и наглашава. Одрекли су се многи Срби Косова, па су престали бити Србима. Неким Србима није важно да ли ће остати Срби, а ја им могу рећи да знам хиљаду мјеста гдје могу да оду, а да их нико неће питати шта су нити да ли воле или мрзе сами себе, те не треба да замајавају и обезвређују тежње већине народа да сачува свој идентитет. Нажалост, та већина је из дана у дан све мања управо због те мањине која обезвређује све што не доноси профит и угодност.


И тако, Косово је земља крви и та натопљена ледина је била стуб Српства кроз све оно вријеме кад се налазила ''онамо, намо.'' Није она Србе изградила, него ми њу, као источник који чува српски идентитет, а циљ завојевача је управо убијање тог идентитета, јер све су друго покушали и није им успјело. А кад шиптарска полиција скида мајице са момака који су дошли на поклоњење том источнику, она подстиче пркос и понос који је и подигао Косово у небеса и који га једино може и одржати тако високо. Џабе, балканлук пробије и кроз најбоље хладно срачунате империјалне подухвате.


За ову расправу није уопште важно шта је за Србију у вези са Косовом политички експедитивно. Кад великаши подијеле домене и оно мало јавних предузећа што их је остало, можда се неко сјети и Косова. Уосталом, Косово и Метохија су одавно престали да буду српско-шиптарски проблем. Кад се неко у Београду и сјети Косова, то ће бити онда кад га неко из Брисела, Вашингтона или Приштине на Косово подсјети, тј. кад му затражи још. Србија је једна држава која, како се сама о себи брине, може и да нестане у неком долазећем глобалном вихору. С друге стране, Срби су опстајали и без државе, својом вољом за животом, својим пркосом и својим јединственим идентитетом којем је Косово један од најтврђих и најдубље укопаних стубова, макар и крваво. Ако се одрекнемо Косова, томови и томови књига нам неће бити довољни да себи објаснимо ко смо, а са Косовом посједујемо једну једину ријеч која све казује.

Нема коментара: