Ситна књига, а Тројански коњ

Кад год су велики завојевачи насртали на Србе, ''дарове су носили.'' И као што Лаокон лармаше против данајског коња, док га змије не удавише, тако и сваки свјестан Србин данашњице мора да препознаје и упозорава на завојеваче и ''благодети'' које они носе, лармајући и ударајући на сва звона о опасности која се не само надвија над српским народом, него му се и под кожу увукла. Под плаштом напретка, интеграција, новоевропејства, и каквих све испразних флоскула не, сјеверно-атлантска осовина стројевим завојевачким кораком ступа и гази све пред собом у напору да обједини цјелокупно материјално богатство европског континента у рукама неколико моћних финансијских интереса, недоступних и мало познатих народима с чијих леђа се то богатство дере и накупља, у исто вријеме вакцинишући те народе у стање бесвијести и духовног мртвила које је предуслов потпуној анихилацији чак и најнижег потенцијала за отпор.

О Србе су се такве инвазије више пута спотакле, али од тог јунаштва су највише штете имали сами Срби. Негдје између Србима особеног неумитног отпора завојевачима и инфантилно срдачног срљања у смртоносни загрљај стоји Српство двадесет и првог вијека. Има га и тамо и овамо, али највећи дио збуњеног народа стоји у средини и њише се између урлајућег Лаокона и подлог Синона.

Савремени завојевачи, оличени у Геншеру, Блеру, Клинтону, Олбрајтовој, Холбруку, Вокеру, Аманпуровој, Ешдауну, Солани и овим свјежијим, Лајчаку, Филеу, Ештоновој и осталим катилима ''од зла оца и од горе мајке,'' ређаше се и тутњаше српским катодним цијевима, а и ходницима Немањине 11, углађени, накежени и такорећи дарове носећи, а оно катил-фермане, ултиматуме и услове под којима Срби треба да им се покоре, а све ону штапину скривајући иза леђа и с једним прстом увијек на неком црвеном дугмету у Авијану. Синони међу нама, наравно, грме да је коњ поклон и још кастигују Лаоконе и Касандре.

И ништа ту нема ново, само је српска памет нова. Само је српска памет недорасла историјском искуству и мора јој се изнова понављати градиво сваког крвавог разреда. И зато хорови Лаокона Србима не би били наодмет. Ни бојно поље ту није ново, и увијек сам се питао зашто Нијемци имају своју ријеч за Косово Поље: Амселфелд.

Да завојевачи одвајкада на Србе најприје ударају испразним флоскулама и условима, добро свједоче познати стихови који почињу овако:

"Цар Мурате на Косово паде, 

како паде, ситну књигу пише...''

Значи, и Мурат је дошао са ''књигом,'' тј. прво нудио услове, правила понашања, ултиматуме... И он је у својој војсци имао, поред јањичара и акинџија, и башибозук, а и домаће издајнике, што Дејановиће, што Пробишиће, а и за краља Марка знамо на чијој страни се мача није лаћао још од маричке изгибаније. Чак и за кнеза Лазара историја мисли да је једно вријеме признавао Мурату превласт, док није видио да је ''ђаво су седам бињиша'' однио шалу.


Османовићи су ударили темеље царству мало меком мало тврдом силом, тј. меком све док се не стекну услови за тврду. Подвалама и митом, преварама и браковима, а у повољним условима и ратом, подјармили су најприје селџучке супарнике, а онда и ромејске стратеге и генерале по Малој Азији. Од Јована Кантакузина до Константина Драгаша Палеолога, пут је био утрт ултиматумима, издајом и превјеравањем, а макијавелизам прије Макијавелија био је модус операнди.


Иако историчари као Лорд Кинрој обасипљу Мурата епитетима, Срби знају колико их је коштало Кантакузиново довођење Турака као најамника, који ће касније за свој рачун, постепено, стићи под Беч, газећи разједињене и обезглављене хришћанске народе старог Хелма (којег ће Турци касније назвати Балкан). Коштало их је растурања њихове средњевијековне цивилизације и културе, изграђиване вијековима, кроз неколико држава и под неколико династија, као и пет вијекова понижења и крволиптања под читлук-сахибијама. Коштало их је расељавања, од Јадрана до Дњепра, и расипања костију од Босфора до Рајне. Најтежа цијена је плаћена одсрбљавањем милиона Срба - неки данас наводе скоро невјероватну бројку од девет милиона Турака који потичу од потурчених Срба, поред босанско-херцеговачких муслимана и Арнауташа - кроз елитизам, опортунизам, борбу за опстанак и данак у крви. Коштало их је зла братоубилаштва, посебно кроз трагични двадесети вијек. Двије вјере једног народа раздробише том народу снагу у међусобној борби, а Мурат је том јаду кумовао обичном ''ситном књигом.''
Муратова ''ситна књига'' била је услов, а захтјев је био покоравање. А шта би друго завојевач захтијевао?


И Фрањо Јосиф и Хитлер су слали услове, ултиматуме, потковане пријетњом силе која не оклијева да сможди. И Клинтонов ''споразум'' у Рамбујеу је био ултиматум, који је, кад се није могао прихватити, увео насилно подјармљивање Србије сјеверно-атлантској империји у нову фазу.
Гумени меци на Брњаку и бојеви на Рудару исте су матере дјеца као и зајмови ММФ-а и шаргарепе из бриселских фондова накупљених дерањем коже с леђа неког јадног Румуна чије се радно мјесто преселило у Мароко или неког Србина којега набиједише ни кривог ни дужног да је продавао оружје Садаму Хусеину. Исти рат воде и Ерхард Древс и Кетрин Ештон и ученик Џефрија Сакса Божидар Ђелић. Исти рат водише и Агамемнон који Троју запали, и Уликс који подвали коња и Синон који издаде.


Колико је услова испуњено од оног првог, при којем је обећано да је тај један и једини, и да услова више неће бити? Можемо о Милошевићу и Холбруку, можемо о Караџићу и Холбруку, можемо о Борису Тадићу и свим бјелосвјетским битангама с којима је заједно обмањивао земљу и народ годинама, испуњавајући један по један, ''посљедњи, Тита ми'' услов.
Разлика између Мурата, Хитлера и Фрање Јосифа на једној страни и, сјеверно-атлантске осовине на другој, је у томе што су ова тројица били далеко непосреднији и што није била тајна да је неиспуњене услове пратила штапина преко леђа. Ови новоданајци упаковаше свог тројанског коња у Шенгене, Фиате, ССП-е, параде, забране слободе говора, вакцине, законе о дјетету, одсрбљење Црне Горе, Статут Војводине, косовске независности и фусноте и опет се многи Власи не досјећаху и не сјећаху да су их ти исти новоданајци немилице решетали касетним бомбама и осиромашеним уранијумом као глинене голубове, убијајући им дјецу, трујући им будућност, рушећи им радна мјеста...  И још има Срба који, премлаћени и осакаћени, још увијек машу репом на помен ''беневолентности'' силе која их ојади и још увијек су спремни на продају интереса свог народа у име гадљивости на оно што они виде као назадност и мрачњаштво родољубивог и самосвјесног дијела српског друштва.


Да, сјеверно-атлантска осовина, оличена у империјалном савезу Сједињених Америчких Држава, Сјеверно-атлантског војног савеза, Међународног Монетарног Фонда и других сличних глобалистичких лихвара, Европске Уније и свих њених огранака и приљепака, је за Србе нова надирућа империја намерачена да сатре и да влада, сурово, са све осмијехом на лицу и осиромашеним уранијумом на готовс. Она је само слиједећа у низу, ништа мање опасна по живот Српства од оне коју је Мурат посадио и својом крвљу залио на Газиместану и од оне с којом је Хитлер одвезао пошаст звану Павелић с ланца. Срби су посљедњи народ у Европи који се колико-толико успјешно опире најезди сјеверно-атлантске осовине, јуче на Палама, данас на Ибру, као што су били једини који су се одупрли најезди Сила Осовине и први који су стали на пут Тројном пакту прије тога. Битка српских Лаокона против српских Синона се увелико води и биће кључна.


Ми ту судбину нисмо бирали, некако изабере она нас. Немамо добра искуства ни с побједама, али свјесни смо да ћемо поразом изгубити себе, на бар још петсто година.