Опустјеле наде царства земаљског

Гледајући реакције српских власти на ослобађајуће пресуде Готовини, Маркачу и Харадинају, дође ми просто жао што на власти није Борис Тадић, да га се као издајника поштено испљује. Томислав Николић је отишао један срамежљив корак даље од осталих, иступајући са својим мишљењем да је вријеме да сви Срби које су претходни режими испоручили империјалном суду буду враћени у Србију. (Не радујте се, родољуби, није он назвао Хашки суд империјалним, него моја маленкост и небитност.) И то је најдаље што ће неки српски народни изабраник који борави у власти отићи у осуди политичког злочина над српским народом. Да, не правног, него политичког, јер Хашки суд никад није остварио морално право да га Срби сматрају установом права, а камоли правде. Али нећемо тупити о Хагу, не само зато што та империјална испостава својим пресудама све о себи каже, него и зато што ја и мени слични о Хагу знамо годинама ово чиме се општенародна Србија изненађује посљедњих недјеља.

Хоћу опет о српским властодршцима од којих су неки земаљско царство задобили ослањајући се на националистичко наслијеђе више него на евроконформистичку маску и реторику. Напредњаци су дојахали на капије европеидности и подобности на хатовима које је Војислав Шешељ потковао и истимарио, а Николић и Александар Вучић само оседлали и набили им амове.  Привремено помахнитала популистичка реторика Ивице Дачића је и њега привидно опрала од метанисања Тадићевом самодржачком олтару, а помахниталост у било ком виду код Срба пролази одлично. Заједнички именитељ им је то што се, гледе наслијеђа и реторике, очекивао тврђи националистички став према лупању чвока Србији и спрдњи од стране ЕУропских ''партнера'' које је тако халапљиво мазохистички прихватао горепоменути бивши самодржац. А зар је било превише од Шешељевих сабораца и насљедника очекивати бар значак дрчности, самосвијести, да не кажем снаге? Без приступа обавјештајним каналима и замраченим кулоарима у које српски таблоидни ''новинари'' не завирују, ја морам да примијетим да Вучић и Николић нису напустили Шешеља 2008. него тек 2012., кад су дошли на власт и показали да са војводом имају само историјске везе, по кокарди, и то само један од њих двојице. Дачић није имао кога издати јер у рјечнику комунистичких опортуниста може се издати само Партија, а ње такве више нема. Од кога је учио, добар је.

Опет нећу превише да кудим бивше Радикале. (Намјерно не кажем Напредњаке у овом контексту, јер ја нисам ништа ни очекивао од те странке, него од Николића и Вучића лично.) Нећу да их превише кудим јер су ми пробудили наду, али о нади и хоћу да пишем. О Косову сам говорио прије неколико недјеља и у међувремену су се десили догађаји који само потврђују страхове родољуба. Нећу ни о финансијама јер ако је истина да је Млађан Динкић морао задржати контролу над њима, онда надања у опоравак није могло ни бити, те ништа није изневјерено. Али имао сам право да се надам да бивши Радикали могу да остваре барем дјелић онога за шта су годинама причали да живе. Имао сам право да се надам чак и знајући какву Србију у регионалном и глобалном контексту насљеђују. Знам ја да не може уцијењен, задужен и зависан владар да једанпут бритком сабљом ма'не и двадесет одсијече глава, али може да не пада на малим стварима. Знам ја да је мрежа коју су исплели Тадићеви послодавци по Србији прејака да се поцијепа ударцем златна шестоперца, а да се не може прећи на конкретније кораке у спољној политици док се домаћи ''Турци'' на буљуке не разгнају. А знам и да се без пара не може посао ни започети.

И, кад смо код наде, волио бих да могу да се надам да је килава реакција на хашка угњетавања само куповање времена; да не може да се трчи пред руду јер услови за хватање укоштац са Хагом и империјом нису створени; да можда српска власт посједује сазнања да су хашке пресуде покушај провокације Србије кад ова није физички спремна да уђе у сукоб са несагледивим посљедицама; да се не прима на блеф ради српског добра; да негдје неки прст на обарачу само чека исхитрену српску реакцију усљед које би се добио повод за ескалацију непријатељства на стратешки одабраним мјестима.... Све је ово могуће и ја бих волио да смијем да се надам да овакви и слични разлози за слинављење Београда стварно постоје.

Шта сам ја у ствари очекивао послије хашких ослобађања злочинаца? Најопштије изражено, најмање што је званична Србија морала да уради као независна држава је био привремени прекид односа са Хагом и хитно доношење скупштинске резолуције по којој се одлуке Жалбеног вијећа поништавају, тј. сматрају се нелегитимним. Другом резолуцијом би се редефинисао однос са Хагом, а из те промјене би произашао даљи ток потеза који би морао ићи ка захтјеву да се сви оптужени Срби пусте их Хага, иако се то не би постигло, и да се Србија осамостали не само у надлежности над ратним злочинима почињеним против њеног народа него и у историјским закључцима које та суђења и пресуде са собом носе. Али, сем необавезног коментарисања које је више звучало као порука Европи да Србију никаква понижавања не могу одвратити од жеље за још понижавања, од водећих српских властодржаца ништа нисмо чули. Николић је, наравно, дао своје мишљење које га не обавезује јер није извршна власт, док се извршна власт клела да са европског пута не скреће ни по коју цијену.

Рецимо да овакво понашање долази из нужде. Рецимо да немамо податке које би нам расвијетлиле мотивацију српских вођа јер нас нико адекватно о томе не обавјештава. Рецимо да оправдања постоје. Али како вјеровати да оправдања постоје кад су српске вође пале на стварима на којима су могли охрабрити и потакнути народна надања без обзира на тешкоће на великим испитима? Мале ствари, сасвим мале ствари, због којих нико у Бриселу не би налупао чвоке ни Вучићу ни Дачићу. Како им вјеровати да раде у корист Србије око великих питања кад Шиптари и Бошњаци некажњено граде споменике и музеје доказаним убицама Срба? Зар Србија мора да гради царинске објекте који успостављају границу са Косовом и зар Срби морају од Срба да штите ту градњу? Ако не можете заштитити народ који вас је изабрао, бар га немојте понижавати и вријеђати као Борис Тадић. Зар се није могло уклонити ругло од споменика цару Константину у Нишу који вријеђа српску културу без икаквог повода? Не само да није уклоњен него ће бити и експонат у низу догађаја којима ће држава Србија обиљежити 1700 година Миланског едикта. Зар су и овако мале ствари диктиране из Брисела? Или је српској власти небитно било шта осим лова на кадрове Демократске странке и њихове помагаче и послодавце који опустошише државну касу? 

Честитам ја Вучићу на хапшењима, али не честитам на таблоидизацији ионако упропаштеног српског правосуђа. Зар се ни то није могло обавити државнички и професионално и зар се и од кажњавања пљачкаша Србије морала направити спрдња и политичка фарса? А направила се. Хапшење није успјех, пресуда јесте, а српски таблоиди су одавно осудили људе које држава још није правосудно ни дотакла. Таблоидизација питања служи само једној јасној сврси: јавном притиску током гурања за позиције моћи и превирања која остају прекривена велом тајне. Схватам је да правосудним системом владају људи из бившег режима којима је једина правда она која њих и њихове послодавце и муштерије штити. Схватам ја и да постоји више струја у полицијским и безбједоносним структурама које су у сталном сукобу интереса и које се морају ставити под контролу. Али зар Вучићева неспретна борба против корупције - ниједан стандард није успостављен, оперише се у формату афера, што је паушалан приступ - чије спровођење не смије да омете нека негативна реакција из Брисела спречава министра културе да заустави извођење анти-српске представе хрватског редитеља у сред Београда? То су наизглед небитне ствари али по њима се види до чега је стало властодршцима. Привођење па пуштање, те анатемисање Оливера Дулића, уз медијску грају којом је све то пропраћено, правди не доприноси ама баш нимало, као ни држање руководилаца Агробанке у притвору мјесецима без оптужнице, и мада је освета за године пљачкања Србије од Дулића и безброј сличних злотвора пожељна, да би се осветник разликовао од злотвора, он мора успоставити стандарде  и ојачати установе које ће праведност његове освете учинити легитимном. У супротном, доћи ће опет ДС на власт кад се то свиди Бриселу, Вашингтону или Москви, па ће онда они по истим аршинима правде да се свете онима које су смијенили и неће више бити битно ко је крив, а ко прав, него искључиво ко ће кога.

И да постоји нужда да се до звучања имбецилно понављају мазохистичке мантре о љубави према ЕУ, зар се у пољима која немају везе са том нуждом није могао остварити напредак на какав смо имали право  да се надамо ми који смо још увијек препознавали Шешељево седло на Томином дорату? Кажу, ето, осрамоћен је и привремено уклоњен из јавног живота Ненад Чанак. И ЛДП је, мање-више, неутралисана као политички чинилац чим је неко њеном вођи поставио озбиљна питања. И Чанак и Чеда Јовановић годинама служе као екстремни примјери из којих нормалан народ види какав Србин не треба да буде, о чему говори и подршка грађана коју њихове двије странке добијају. А њихови гласачи неће прећи СНС-у, него Ђиласовом, а поготово Пајтићевом, ДС-у.

Националистичка надања која су Николић и Вучић подгријавали двије деценије и која су их носила и на крају довела на власт су у првих шест мјесеци њихове власти умногоме изневјерена.  Једно је сигурно, а то је слиједећа недоумица: Србија или је покорена до те мјере да нико ко сарађује са окупатором на било који начин не може извући никакву корист за друштво и народ, или међу њеном политичком елитом нема родољуба, само жбири, несој и ситне шићарџије.

Али нека буде по Његошевом још мало. Они стоје на том пословичном брду и више виде, али видимо и ми њих прилично добро, тако истакнуте и зорли, и како видимо у ком правцу гледају, слабе нам надања.

Филозофија покланих: Рак српске свијести

Основа самоодржања је свијест о опасности. Нема човјека који нема противника, а камоли народа или државе која нема непријатеља. Прво начело борбе за опстанак, па и борбе за напредак, тиче се сазнања да нам на путу у тим борбама стоје непријатељи. Нема борбе без непријатеља, а пораз је неизбјежан кад се то не зна или кад се умисли да непријатеља нема. Да Срби немају непријатеља, ко би нас толике побио и протјерао?

Ко пуца на тебе, тај ти је непријатељ. Ко отима твоје, тај ти је непријатељ. Ко помаже твога непријатеља, тај ти је непријатељ. Ко прогања твоје бранитеље, а одобрава убијање твога народа, тај ти је непријатељ. И мада се са непријатељем не мора увијек и само физички ратовати, мораш га препознати и дефинисати. Такође мораш препознати да непријатељ планира напад и припрема терен много прије него што си ти постао свјестан шта се дешава. (Сун Цуова Умјетност ратовања, нажалост, није штиво у српским средњим школама, а требало би јој читаво полугодиште посветити, јер начела сјеверноатлантског империјализма произлазе из овог епохалног приручника за властодршце и војсковође.) Уколико ниси свјестан овога, жртва си филозофије покланих, чијим се наметањем и прихватањем једино може објаснити што шака комшија-усташа побаца читаво српско село у јаме или га мирно поведе на клање.

Као да ми то не знамо, рећи ће неки Срби. Па, не знате. Срби посједују тежњу да на непријатеље забораве док им хладна кама не сијевне под голим гркљаном. Како другачије да објаснимо чињенице да међу Србима има оних који Њемачку или САД не сматрају непријатељима свог народа? Једна је ствар трпјети непријатеља јер је тако тренутно паметније и имати на уму да је насмијани војник са аутоматом и под двадесет килограма панцира и шљема ипак душманин и убица, а друга клети се да они који нас засипају отровом и убијају нам дјецу на ноши нису српски непријатељи и да су они то чинили да би нас уразумили. Оно прво је прагматизам или нужда, а ово друго мазохизам или издаја.

Како здраворазумски објаснити странцу да има Срба који се сликају са кечетом на глави и црним орлом у руци, славећи шиптарски Дан заставе у 21. вијеку, док се та црна орлова крила пријетећи надносе на њихове сународнике? Или да их има који у шиптарским интернет новинама на енглеском језику нападају Србина који са чела Генералне Скупштине Уједињених Нација критикује анти-српски суд у Хагу... Или да их има који усред Београда бране тековине Хашког Трибунала... Примјера  је безброј. (Па шта ако неки од прозваних и нису Срби? Јесу српски грађани и чак и ако оданост не може бити иста, одговорност пред Србијом је несумњиво иста.)

У Молитви, потписаној од Вука Драшковића, Лазар Вукотић чува једну овчију кожу да се њоме огрне кад исти вуци трећи пут дођу да кољу исте овце. Његош у Горском вијенцу бјеше одређенији, упирући прстом у те вуке : ''Не бојим се вражијега кота, нека га је ко на гори листа, но се бојим од зла домаћега.'' 

Без издајника, ријетки су порази у борби. Без пете колоне, која омогућује да се замагли правац из којег наступа непријатељ и поткопава одбрану која би се спознајом о надирућој опасности брже - ако не и аутоматски - организовала, непријатељ губи стратешку предност без које би дубље размислио како да наступи против српског народа. Без сарадника непријатеља који утичу на јавно мњење, подупрти обуком и у ту сврху намијењеним средствима, наступање непријатеља се освјетљава јер нема више шта да га намјерно замагли и прикрије. Без агената који замрачују свијест о опасности и тиме подривају основу самоодржања, непријатељ удара на Србина који га чека у бусији, а не на го врат његове дјеце. А опасности увијек има, само је питање колико смо је свјесни.
 Тако, данас, међу Србима, мимо ових отворених сарадника сјеверноатлантске империје и отпадничких народа у њеној служби, највећи је број оних који, усљед стратешки подигнутих димних завјеса и погрешних путоказа, не знају у шта да вјерују и чак не мисле да је у било шта вриједно вјеровати. Такви су најпогоднији за клање јер немају барјак око којег се зарад одбране могу окупити. Они међу нама који препознају опасност, која је свеприсутна и чије је присуство одавно престало бити обрис у магли, једноставно не могу помоћи да се клање спријечи све док се не неутралишу квислинзи и петоколонаши. Та добро организована и од непријатеља финансирана бројчана мањина, промовише идеје и пројекте које утврђују и шире фиолозофију покланих, те мутећи воду, скреће пажњу са кључног на небитно и циљно покреће стихије јавне поруге не само ка сваком родољубивом напору него и ка традиционалним путоказима и орјентирима на које би се српски народ ослонио, обезвређујући сваки покушај одбацивања филозофије покланих. А она је највећи српски непријатељ иако је конкуренција за то звање јача него икад. Она је рак свијести који доводи до парализе усљед које је одбрана немогућа, а клање формалност.

Тако је у Србији могуће мислити да земље и структуре које контролишу Европску Унију имају поштене намјере према Србима. Ко пропагира ту идеју, упркос отвореном непријатељству према Србима којим већина земаља Европске Уније годинама исписује странице нове европске историје, тај не мисли добро Србији. Могуће је и пропагирати и приједлог о уласку Србије у Сјеверноатлантски Војни Савез - да, онај који недавно поби хиљаде невиних Срба - и не само наносати се главе по Србији него бити и утицајан у јавном простору. Могуће је било до јуче мислити да је Хашки Трибунал неки суд који дијели неку правду, а још увијек је прилично раширено мишљење да баш тај суд треба да суди српским јунацима, бранитељима и вођама. Могуће је ширити небулозе о помирењу са непријатељима упркос непрекидној анти-српској дјелатности тих непријатеља и одсуству било каквог конкретног потеза ка помирењу са њихове стране. Да, све је ово могуће у земљи Србији. Па ти пркоси филозофији покланих, организуј одбрану од кољача и гради државу, Радоване Караџићу...

Док год Срби носе кече и машу шиптарским заставама, а потом се некажњено шетају Београдом, филозофија покланих влада и слиједеће клање оваца је само питање времена, начина и броја. Није кажњавање издајника ствар одмазде нити хајке него опште, национално свјесне културе самоодбране која не дозвољава непријатељу да јој провали редове, да јој се тако опасно приближи и угрози је. Али ко да организује одбрану кад је дух одбране и борбе провучен кроз глиб који оставише гусјенице  империјалне тврде и меке силе и затворен у бјелосвјетске казамате, изубијан, осрамоћен и испљуван од народа којег је од клања бранио? Ко зна и може да се обрачуна са непријатељем међу нама док филозофија покланих као рак систематски убија свако зрно разума и сваки трачак наде да се српска свијест може просвијетити? Ко може одбранити народ чији највећи дио не зна ни да је нападнут?

Филозофија покланих је стање свијести усађено народу вишедеценијским систематским разарањем исконских идентитетских орјентира и није лако искоријенити је. Али рак који се не уклони ће се само ширити. Дошло је вријеме да се повуче црта између оних који су свјесни погубности те филозофије и неће да буду поклани у учесталим налетима непријатеља и оних који су кукавичја јаја и тројански коњи без којих ти налети не би могли бити ни предузети нити би били успјешни. Вријеме је да се јасно каже не само да не може и кече и шајкача на исту главу, него да се неодлучни морају одлучити да ли ће пратити оне са кечетом или оне са шајкачом. Избор није тежак: једни воде у борбу, други у нестанак. Трећег пута нема.

Сто и нешто дана Брутовог царства земаљског

Док се медијски мрак у Србији разбија на помрчину и маглу, и док из средстава јавног информисања није могуће сазнати шта се дешава и колико ко народу ради о глави, и док је све мање јасно ко је на српској јавној и тајној сцени ''човјек, а ко пклат,'' (за неупућене, послушати пророчанску дискографију Забрањеног Пушења), Срби гледају ка небу, тражећи репове хемијских отрова, завирују по двориштима, тражећи системе антена којима се утиче на душевно здравље, зоре се на звекет лисица, изједначавајући медијски ефекат хапшења са остварењем правде, бусају се у јуначка прса кад природна непогода задеси омраженог непријатеља три хиљаде километара удаљеног од њиховог јада и биједе, навијају за и против  њима небитних предсједничких такмаца у тој истој непријатељској империји, чекају Русе, пљују Русе... Једном ријечју, баве се споредним стварима, пројектованим да им скрену пажњу са догађаја који се директно тичу живота њиховог друштва. 

Шта се за то вријеме дешава у њиховом друштву, од оног што може да се види и наслути?

Пресвучени Радикали су изгледа промијенили и неке виталне органе, па ће четнички војвода Томислав Николић и Шешељев мали од палубе Александар Вучић, уортачени са Слобиним шегртом Ивицом Дачићем, по свој прилици бити упамћени као владари Србије који су драговољно и ничим изазвани испоручили окупирану покрајину Косово и Метохију у руке и трајно и формално-правно власништво Шиптарима, и то не било којим, него терористи са убуђављене потјернице Интерпола, Хашиму Тачију, главом и брадом. Да се оградим: овако ствари изгледају и у овом смјеру се крећу, а прогнозирати било шта у земљи помрчине, магле и пклатова би било исто као предвиђати исход намјештене утакмице.

Ја сам био срећан 20. маја, кад је Тома Николић ''вољом народа'' збацио Бориса Тадића. Био сам задовољан и кад је Вучић намакао коалицију ''затворска кошуља'' јер и сад тврдим да је свака власт без Демократске странке боља него било која са њом. Стога сам имао разумијевања кад се у такву Владу примало с коца и конопца и по начелу ''ајде Мујо, нек' је више војске.'' Контао сам да се злочиначки клан пупчаном врпцом везан за ДС мора хируршки одвојити од државних структура и да је за добро Србије оправдано ући у савез и са пословичним црним ђаволом, па и са Млађаном Динкићем. Није ме обесхрабривао ни недостатак идеологије Српске Напредне Странке, њен фалични програм, ни шароликост ликова уплетених у њен успјех. Разумијем ја да Србија није сасвим независна држава у којој се преко ноћи могу десити промјене ''по вољи народа'' самим тим што наизглед родољубива политичка опција дође на власт. Истиснути политичке кланове и њима по џепу сродне привредне картеле који годинама уживају подршку сјеверно-атлантске империјалне заједнице није било ни могуће наглим резовима и котрљањем глава по прашини као што то, рецимо, ради амерички предсједник свјетским вођама које његови налогодавци не воле.. Клановске старјешине и њихови послушници сједе по управним одборима банака и јавних предузећа, увезани су са западноевропским фондовима, идеолошким организацијама за ''безбједност и сарадњу,'' и другим видљивим и невидљивим агентурама и пипцима хоботнице која постоји да би имовину малих пребацивала у власништво великих, све служећи се државом као параваном који тој пљачки даје правни легитимитет и медијима који је другачије називају, ''да се Власи не досјете.'' Да, нису Николић и Вучић извукли нимало лак задатак. И наравно да је танка линија којом ходе и да сила бога не моли и да Борис Тадић јесте довео Србију у толико понизан положај да је немогуће једноставно ђипити и усправити се.

Ипак, чак и ако се послије сто и нешто дана Владе не може очекивати драстична промјена у друштву, то раздобље обично и служи као показатељ пута којим је Влада повела друштво. А пут води у тунел на чијем крају не да нема свјетла, него је боље питање има ли краја тунелу.

Ивица Дачић прави озбиљније кораке ка признању шиптарске независности на Косову и Метохији него што је то чинио бивши предсједник свега, Борис Тадић. Српском јавном мњењу се годинама по питању Косова намећу двије тобоже нераскидиве премисе, које условљавају једна другу, а не би, да је здравог разума. Наиме, Тадићева политика ''и Косово и Европска Унија'' није била опасна само зато што је била небулозна, него и зато што поставља услов за дихотомско схватање проблема. Кад таква политика пропадне, остаје та опасна двојба: или Косово или Европска Унија. Пркосити сјеверно-атлантској сили без подршке балансирајуће друге силе би било сулудо, и јасно је било да Николић мање-више мора да понавља небулозну мантру да би уопште прешао линију прихватљивости западноевропским силама чије непрелажење га је коштало власти прије четири године. Да би се купило вријеме, да би се власт и стварно заузела, јер побједа на изборима не јемчи и преузимање власти, разумљиво је да су Николић и Вучић морали жртвовати неколико реторичких пиона.

Али Косово је од реторичког пиона одједном постало роба којом нова власт озбиљно тргује. Спољне околности су и даље неповољне по Србију - за шта нису криви Напредњаци - и притисак да се призна Косово је засигурно гадно тежак. Али ићи ка признању Косова - а савез Николић-Дачић неумољиво води Србију тим путем - по жељи и због пустих обећања западноевропских тлачитеља није политика коју српски родољуб може опростити и не сматрати је издајничком. Отето Косово, чак и мирење са отимањем Косова, није исто што и право на Косово продато по цијени која је у најбољем случају неодређена и неизвјесна, а у најгорем, мјерећи глобалне прилике, губитак стубова независности упоредив са самим губитком Косова. Потпадање под империјалистичке структуре тренутно забашурене као Европска Унија је губитак сам по себи и изгубити Косово зарад губитка уласком у Европску Унију - на страну позитивност чињенице да тај улазак нико не обећава - је равно поремећености ума.

Не брине само пут којим иде државна политика савеза Николић-Дачић, него и подсмијевање ставу већине српског народа према таквом опредјељењу. Дачић се састао са Тачијем у Бриселу прије пар недјеља у највећој тајности, без јавног опредјељења за такав потез и објашњења тако противрјечног чина са било ког нивоа српске власти, а на који је народ имао право и што је обавеза власти. Не може Николић рећи да се он не би састао са Тачијем, не осудити оштро састанак свог премијера са истом непожељном особом, а очекивати да га и даље неко узима за озбиљно. Чак се и за преговоре Борка Стефановића са Едитом Тахири знало у Србији, иако су се сви правили луди говорећи да не знају шта је договорено. Сад кад су Дачићеви састанци са Тачијем учестали, касно је за осуде и критике. Подвала српске државе српском народу је успјела, наравно, уз помоћ медија од којих ни један, ни они блиски новој, ни они одани старој власти, није најавио тај историјски сусрет српског првог министра са ратним злочинцем који је Србима вадио јетре. А и зашто би, кад се Власи неће досјетити? Шлаг на ову торту подвале је и објашњење да нова платформа за Косово мора остати у домену државне тајне.

У исто вријеме, Србијом се шире лажна саопштења, медији се утркују ко ће сензационалније да слаже, да протури, да скрене пажњу на небитно... Наравно, медији су приватне фирме чији је главни, а у Србији и једини циљ да направе паре. Вучић звекеће лисицама и гради утисак да су хапшења у ствари поента борбе против корупције. Народ се ложи и навија да се ухапси лопов онај, лопов овај. Чита новине које зарад тиража оптуже, истраже и осуде наводне злочинце, без уплитања и примјерене акције и реакције надлежних органа. Колико је оптужница подигнуто против лица ухапшених у Случају Агробанка? Каква је то озбиљна борба против корупције кад се детаљи истраге против бившег министра Оливера Дулића и његовог наводног сарадника у злочину, садашњег министра Милутина Мркоњића, најприје провуку кроз новине, па се онда на њих килаво реагује, да би се прича завршила заташкавањем? Зар истрагу не треба да спроведе полиција, да достави резултате надлежном тужилаштву, да оно подигне оптужницу и да случај уђе у судску процедуру, а да медији само коментаришу те догађаје, наводећи изворе именом и презименом? Наравно, медији могу и да скрену пажњу на корупцију коректним истраживањем злочиначког понашања на које је онда надлежна служба дужна да реагује или да тај медиј буде тужен и можда угашен због ширења дезинформација и наношења штете угледу појединаца и друштва. Какви медији, какви извори, какви Дулићи, каква борба против корупције... 
О наводном прислушкивању и наводном покушају атентата на предсједника Николића на који његово обезбјеђење није ни реаговало није вриједно трошити чак ни неограничени Гуглов интернет простор. 

Ја се нисам слагао са остацима Радикала који су сатанизовали Николића и Вучића, јер сам сматрао да они тиме пљују сами на себе. Како сте, браћо Радикали, могли годинама да пратите такве људе каквим их данас сматрате и шта то говори о вама, њиховим сљедбеницима? Нисам био ни уз друге родољубиве коментаторе који су унапријед осудили Николића и Вучића за сваку ријеч која је изашла из њихових уста, јер разумијем какву су Србију наслиједили, каква су утврђења имали да освоје и шта се све мора прогутати и набаљезгати у том крстарењу мутном водом. Али послије сто дана владавине и усљед горе наведених примјера, који су само они најочитији, вјера у добронамјерност Напредњака и у њихово родољубље ми се љуља. Тешко је било у Србији отети полуге власти слугама Запада, али изговарање том тешкоћом може да буде основано само донекле. Постоје границе које се не прелазе, ако неко хоће да се сматра државником, а не дилетантом или издајником. A Напредњаци и њихови савезници у власти - од којих неки нису боље ни обећавали, а и да јесу, сами су признали да су лажови - полагано прелазе те границе и утапају се у наслијеђе крцуновско-милошевићевско-тадићевске Србије.

Ја нисам посебно ни вјеровао у способности бивших Радикала да владају, али јесам вјеровао у њихову добронамјерност. Кренувши путем Брута, Николић и Вучић нису издали Србију, него Шешеља, као што ни Брут није издао Рим него Цезара. Послије сто дана њихове владавине, оправдано је упозорити их да пут којим иду јесте пут у издају Србије. А њихова издаја би била страшнија од Тадићеве, јер они су земаљско царство задобили кунући се у небеско.

Сунце туђег неба

Кад су Турци хватали аџеми оглане по босанским гудурама и градили од њих јањичаре, тј. војнике свог царства, Срби те јањичаре нису тада звали Расијањем (нити Дијаспором, за оне који се данас гаде српских ријечи). Нису ни силни аустријски граничари, Срби Крајишници, сматрани Расијањем, иако један дио њих јесте назван Пречанима. Нису ни они који су за генералима Шевићем и Хорватом отишли чак до Дњепра и Дона и послије једног покољења постали Русима сматрани Српским Расијањем. Можда је тада та категорија била небитна и можда су прилике биле такве да је малтене свеколико Српство постало Расијање, расијано од Јадрана до Дона и од Солуна до Алпи.

Кад је Димитрије Давидовић  у Бечу покренуо '' Новине Србске,'' то прво српско штампано гласило је било издање Расијања, а не Матице. Кад је руски гроф, Херцеговац Сава Владиславић подстакао и помогао Божићни устанак у Црној Гори и Херцеговини 1711., који ће бити искра у камену обнове српске државности и који ће Његош овјековјечити у ''Горском вијенцу,'' било је то дјело Расијања. Кад су, рецимо, бокељски трговци из Трста несебично и здушно финансирали Карађорђеву буну, и то је било дјело Расијања.

Да је неко питао Алексу Шантићу шта су постали они херцеговачки муслимани којима је пјевао ''Остајте овдје,'' вјероватно би рекао да су и они Српско Расијање. Већ трагачи за златом у Колораду и Калифорнији и копачи угља у Пенсилванији постају Расијање и ударају темеље оном дијелу Српства које ће Матица тако и називати, а које данас, по слободним процјенама, често претјераним јер тачних података нема, броји два до три милиона људи.

Расијање су били и Тесла, и Пупин, и амерички хероји са Гвадалканала, маринац Мичел Пејџ, и амерички херој из Вијетнама, пилот Ленс Шијан, и легендарни глумац Карл Малден и силни други... То је само у Америци, а Америка је била само једно од одредишта српског исељавања.

Прошле године је Српско Расијање само Србији донијело пет и по милијарди долара, рекли су извори из некадашњег Министарства за Дијаспору, и то у личним дознакама. Не знам ко и како може да израчуна колико је неки исељеник готовине послао или донио родитељима, брату, пријатељима, али нека буде да се та количина креће око пет и по милијарди. Такве дознаке се углавном преливају у потрошачка средства без којих би велики број Срба поскапао, а не у привредна улагања, али опет су неки израчунали да је од 2000. године Расијање директно уложило око 550 милиона долара, обезбиједивши тиме око 25000 радних мјеста. Ово су бројке које важе само за Србију, а кад се у њих укључе Српска, Црна Гора и Срби у околини те три матичне државе, оне прилично расту.

Како се то мјери са напорима Мехмед-паше Соколовића, најмоћнијег српског исељеника свога доба, тешко је израчунати, али је непобитна чињеница да је Расијање кроз читаву послекосовску српску историју играло важну улогу у очувању и развоју Матице. Каква је то срцепарајућа иронија... Да би Матица могла да преживи, један дио у сваком покољењу Срба мора да се исели, црнчи и прољева крв за туђе цареве и туђе пореске службе, не да би растеретио Матицу, него да би помогао њено или своје издржавање. Да иронија још дубље запара кроз коморе и преткоморе потрудила се судбина која ове Србе, који одоше трбухом за крухом, често да би помогли сабраћу, одсрбљује и отуђује од Српства, у неповрат.

Колико се данас потомака Мехмед-паше Соколовића, обновитеља Српске Патријаршије, зове Србима? Колико је Срба, не само одведено, него одјахало прашњавим путевима балканским ка турском Стамболу, да се никад више не врати у Српство, а својом вољом и за просперитетом који им је као хришћанима био недоступан? Најчешће их је слично начело водило као и оне десетине хиљада који се у дроњавим гуњевима и подераним опанцима укрцаваше на бродове у Трсту, а искрцаваше на њујоршком острву Елис, да их поједу питсбуршке ливнице челика, рудници Сијера Неваде и чикашке ледене зиме и да је њиховим потомцима српско поријекло далеко мање битно од боје дреса америчког фудбалског тима за који навијају. Као што је иза сваког Мехмед-паше долазио неки Кучук Алија, тако је и митраљески бункер маринца Пејића замијенио неки невидљиви бомбардер чији пилот носи име које много подсјећа на американизовано српско. Тако је и син Петра Маравића, Личанина из Питсбурга, постао планетарна кошаркашка звијезда и протестантски проповједник Пит.

Расијање, ма колико материјално било спремно помоћи рођацима у Матици, је успутна станица на путу ка одсрбљавању. Да ли ће поступак трајати једну, двије или три генерације, мање је битно. Има Срба у Америци који енглески језик нису ни научили, а српски одбијају да говоре. Има и оних који српски не знају, а учинили су за Српство далеко више него већина ''великих'' Срба и оних који су плаћени да се брину о Српству. Ипак, искуство нас учи да су они први, или бар њихова дјеца, огромна већина у односу на ове друге. Због појединаца који се истичу и родољубљем упадају у очи, не смије се занемарити велика већина која се ничим осим можда презименом не може убројати у Србе.

Тешко је некога окривити што је, као Мехмед-паша или као отац Питера Маравића Старијег, бјежећи од сиротиње одвојио своје потомке од Српства. Ипак, остаје чињеница да нечега јањичарског има у свим Србима који су из овог или оног практичног разлога прешли у службу туђих царева. Наравно, небројени случајеви слугерањства туђину постоје и не скидају се с телевизијског екрана и у Матици, али то је посебна прича. Србин се не може остати покољењима живјећи међу несрбима и служећи туђим интересима, а појединци су изузеци који само потврђују правило. Србином се може опстати једино у Отаџбини, иако ни то није зајемчено, јер и у Отаџбини туђи цареви нађу јањичара кад им они затребају.

Србија је укинула Министарство за Дијаспору и основала Канцеларију за сарадњу са Дијаспором на чије чело још никога није поставила, мада се лицитира кандидатима. На интернет страницу Канцеларије је боље не ићи. Распала српска привреда не може без Расијања, тј. српске породице тешко да могу без помоћи родбине из иностранства. Омладина бјежи, а природни прираштај је негативан. Земља се напушта, запушта или продаје за будзашто онима који већ знају зашто је купују и да је земља један од три цивилизацијска ресурса који дугорочно не губе вриједност. А Расијање дотира, одсрбљује се и остаје изоловано од учешћа у тражењу конструктивних рјешења на које има право, с обзиром на допринос друштву Матице. Српска политичка елита друго и не жели, без обзира да ли Министарство постоји - ко га је водио, ништа нисмо ни изгубили - или не. Ко би ишта мијењао кад паре којим се пацификује поломљени народ стижу, а донатор не тражи ништа заузврат?

Послије констатације о јањичарима из Расијања, не остаје ништа друго да се каже осим да се неколико милиона Срба, условно речено, и у овом тренутку одсрбљује, и да мало ко наступа са свијешћу да се тај процес мора зауставити програмима тјешње друштвене и привредне сарадње са Матицом и чак повратка у Матицу уколико Српство жели прилику да се опорави.

Између отпадника и душмана

 
Фасцинација Западом је симболично присутна у српскоj народноj свијести од женидбе краља Уроша Немањића Јеленом Анжујском и сађењем чувених јоргована њој у част и за љубав. Кад је потлаченој Србадији Запад почињао у Земуну, одакле је стизала и џебана за буну на дахије,  и кад су браћа са сјеверне стране Саве и Дунава, обувени у лаковане ципеле, доносили вреће кромпира, идеје просвјетитељства и уливала наду у ослобођење од Турака, Запад који су персонификовали је, искориштавајући Србе за своје циљеве доносио добит и самим Србима, као ударној игли у аустријским плановима за преотимање Хелма од ''босфорског болесника.'' Природно је било што је тврдоглава енергија тршићког писара нашла уточиште и подстрек својим научним стремљењима у Бечу, јер Беч је био близу, Беч је дозивао, до Беча се ишло кроз српски Земун, Карловце, Сентандреју. Беч је био Запад. И Трст, из којег су бокељски Срби финансирали Карађорђеву буну, је био Запад. Црногорцима је Котор, неколико сати хода низ литицу, био Запад, Венеција. Боки су бјежали хајдуци рањени и прогоњени од Турака, да ране видају. Бока је била Запад. И Бока и Трст и Беч су Србима били Запад наспрам учмалости, трулости, иновјерства и, наврх свега, јарма и зулума турског Истока. Таквим Западом је лако било бити фасциниран. И Русијом су Срби били фасцинирани, али Русија се није видјела са Калемегдана.

Али Аустрији, тој милосрдној, 'ришћанској сили која је слала џебану кад је било стани-пани и кад су кнезовске главе летјеле са ћуприја, требало је мање од једног вијека да покаже Србима да су јој интереси исти као и Мурату кад је тобоже признавао круну краља Марка и племство Дејановића, те Бајазиту кад је подржао Лазареву удовицу против Вука Бранковића. Ипак, иако су Беч и, преко њега Берлин, о јаду забавили српски народ, не једном, него три пута у двадесетом вијеку, фасцинација Западом не престаје, и с обзиром на очитост којом историјско искуство Срба са тим представницима Западне цивилизације избија очи сваком Србину који их не затвара, прелази у мазохизам.

Добро, можда нису само Нијемци Запад. Ето, нека нису.
Срби, поставши претходница крсташког похода против умирућег Османовог султаната, а онда и брана напредовању бечке силе ка Блиском Истоку, су наједном запали за око и Французима и Енглезима, империјалистичким силама и моћнијим од сусједне нам црно-жуте монархије. А империјалисти, што ове двије поробљивачке силе несумњиво јесу биле, не ослобађају, не помажу, него тлаче и отимају, чак и кад им начини изгледају сасвим цивилизовано и људски. Разлике између феудалне Аустрије, парламентаристичке Енглеске и слободарске Француске у односу са Србима није било: све три су се руководиле империјализмом, ма у шта га бијаху увили. О Америци и њеном милосрђу су довољно рекле њене бомбе упућене српској дјеци 1944., 1995. и 1999. године. Ипак, Срби остају фасцинирани, измишљају другојачију стварност и, у правом маниру жртава Стокхолмског синдрома, правдају злочинце којима су фасцинирани.

Грешка је помислити да су Срби само и увијек били фасцинирани Западом.
Јесте Немања дочекивао Барбаросу у Нишу, али се дивио Цариграду, јер је оклопљени риђобради Швабо ипак брљао по печењу длакавим шапама што није баш било очаравајуће. Оставио је круну средњем сину јер је он био ромејски зет. Његов унук Радослав је рађе бивао Дука но Немањић. Сирова сила је пријетила са Запада, али је култура извирала на Истоку, док је папини крсташи нису разграбили остављајући крваве трагове по Константиновим калдрмама. Ипак, све док Мехмед Освајач није Грке избио из њега грчком ватром и Свету Софију претворио у шталу, Константинов град је био Град - Беч, Париз и Лондон потоњих времена. Много је чак бродова упловило у Златни Рог док је Србима и Ел-Фатихов Стамбол престао да буде Град. 

Пентрање уз љестве друштвеног престижа и политичке моћи, увијек присутно под било каквим друштвеним уговором, је под Османлијама подразумијевало и турчење, што за оне већма амбициозне и фасциниране бљештећим свјетлима царских градова, није представљало проблем. Колико су могли Турци нахватати неосакаћене дјеце по српским врлетима и осојима, а колико их је, као и данас, похрлило да се одрекне стега рода, ретроградности косовског и других митова, оглушило о клетве предака, и драге воље се осунетило зарад материјалне користи? Да се не лажемо... Бајо Соколовић је постао Мехмед-паша јер су чука на којој се родио и вјера у којој се родио биле тијесне за његову памет и амбицију.

Да се исто тако не лажемо да је и данашња мазохистичка фасцинација Западом упркос очитог и небројено пута агресивно исказаног непријатељства тог Запада према Српству иста по природи као и фасцинација предака данашњих Бошњака, Санџаклија и, по свој прилици, неколико милиона трачких Турака, турским господством и беговским повластицама које су истекле директно из поробљивања народа којем су и сами припадали. Како се данас неки Срби стављају у службу америчких и њемачких интереса, закукуљених у испразне приче о грађанском друштву, излизане мантре о демократији и слична пресипања из шупљег у празно,  а за канцеларију у ''кругу двојке'' и шаку долара из богатих фондова које су у сврху тлачења неосвјешћене раје напунили финансијски феудалци апсолутистичког надкапитализма, тако су се, за три њиве, дунум шуме и трећину, турчили и преци Изетбеговића, Орића и Зукорлића. Тако су се зарад старјешинског чина у аустријској војсци католичили и српски ускоци и граничари Далмације, Лике, Кордуна, те данас њихови потомци пјевају о Јасеновцу и Градишци Старој као о јуначким подвизима очева и дједова.

Опет, да се не лажемо, фасцинација и Западом и Истоком се своди на неколико кључних застрањења српске народне личности: одушевљење туђим, чак и кад је зло, подло и душманско, стид од свога, гадљивост на сопство, бјежање од одговорности за себе и тражење линије мањег отпора, пристајање уз непријатеља које нас ослобађа обавезе да се побринемо сами за себе против тог непријатеља...

Али у тим Србима отпадницима живи и доза садизма према онима који се нису продали вјеру за вечеру. Нема народа којему нису отпадали дијелови, који се није трансформисао, цијепао и спајао са другима. Али нема пуно народа чији се отпадници врате са камама жедни крви оних што осташе одани Српству. Мање је било Мехмед-паша него Омер-паша. И ту се опет враћамо на незаобилазни чинилац фасцинације туђим, који, у комбинацији са гадљивошћу на своје, производи онај најцрњи порив Србина слуђеног својим постојањем и подложног ропском менталитету човјека који се стиди да буде оно што јесте: слугерањство томе чиме је фасциниран на штету онога од чега је отпао. Кад си слуга, газда се пита.

У двадесет првом вијеку, све је теже бити сигуран у дефинисаност границе између отпадника и постојаног Србина. Све су збуњенији и једни и други, и нови отпадници и постојаници. Тако њемачки сарадник Милан Недић није волио Нијемце и као Солунац их је сматрао непријатељем којег је служио из нужде, док Чеда Јовановић, рецимо, воли Американце, не либи се да идеале које Американци намећу бомбама и масакрима народа проглашава за своје и не види их као савремени пандан империјализму Хитлера или Кајзера. Ко воли Србију мора сматрати за непријатеље оне који убијају Србе, јер то је у складу са свим природним начелима самоодржања. А данас међу Србима то начело није схваћено и њиме су многи Срби збуњени. Ако неки политички уредник дневних новина у Србији правда злочине Американаца и њихов глобални тероризам - чија су жртва били и Срби - тиме што се Сједињене Државе издају за демократију и носиоца демократских начела, какво размишљање се може очекивати од читалаца његових чланака и какво логичко закључивање? И какво препознавање опасности и спремност на самоодбрану? А логика је предуслов опстанка и самоодбране.

Да, вријеме је да се нови отпадници, данашњи одсрби, проповједници разних анти-српских идеологија, европеизовани, фризирани потомци интернационализма њихових тоталитаристичких отаца, који Српство ојадише ''пасјим гробљима'' и Црвеним терором, између осталог, ставе у исту раван са негдашњим отпадницима, оним који су аутоматски, или за покољење до два, престајали бити Срби и постајали српски злотвори. То што многи од данашњих одсрба још не поричу да су Срби не значи да су мање опасна појава него да су се прилике промијениле.

Вријеме је да се отресемо збуњености и да предвидимо којим током ће ићи историја коју нам намећу они чија нас је звијезда водиља довде и довела, користећи фасцинацију туђим и гадљивост на своје, урођену одређеним слојевима Српства. А кад се отресемо збуњености и дезорјентисаности, тај ток није тешко предвидјети, као што није тешко предвидјети шта чека онога на репу колоне свезаних које спроводе маљем у јаме чим се види како прође онај на челу те колоне. А само тада га можемо и зауставити, јер како је противприродно да шака усташа баци у јаму пола српског села, а да се нико не освијести, осмјели и пружи отпор, тако је противприродно да шака отпадника води у нестанак читав народ. Али обавезу за себе морамо преузети на себе.

Бреме нерођених и новорођених

Вијековима су, према легенди, српски очеви дочекивали новорођене синове покличем: ''Здраво да си, осветниче Косова!'' Та нада да ће синови достићи оно што очеви нису могли или смјели је у данашњем Српству попримила алармантне размјере, такве да се очеви не само надају него занемарују своје обавезе у припремању терена за успјех будућим покољењима. А све је почело одрубљивањем главе очевима нерођених синова који би били бољи очеви бољим синовима.

Кроз историју сужањства, Срби су се том сужањству непрестано опирали и сама жеља са слободом их је држала у животу. Наравно, многи међу нама су се престали опирати него су пристајали за поробљивачима, те и сами постајали поробљивачи. Некад су ''прелијетали'' најгори и најслабији изданци Српства, они који нису имали чврстине и свијести да одоле, а некад и понајбољи. Католичила се и сиротиња за врећу брашна, као што описује Матавуљ, али и војне старјешине и амбициозни трговци и занатлије који су прилику за напредовање видјели само у католичењу. Босански беговат је махом био потурчењак, Србин који је већ био племенитог рода или који се негдје истакао борбеношћу или способношћу. Неке неријетке је и мука натјерала, а и данак у крви, за који су опет приспијевали најбољи. Против ових одвјерених поробљивача су се борили, погађате, најбољи изданци онога што је остало у Српству. У ускоке и хајдуке су ишли најхрабрији, најјачи, гинући у бусијама и бунама, и скапавајући у букагијама. Оно што је преостало морало је да рађа нове ''осветнике Косова,'' да се обнавља и да се узда да ће нејењавајући зулум да очеличи нове узданице чији генетски материјал можда и није више обећавао велика дјела. Нема тог народа који 600 година ''сјече'' својих најбољих изданака може да преживи неоштећен и да опет рађа ''осветнике Косова.'' Или има?

Чињеница је и да је послије опоравка духа побједе у Српству,  у деветнаестом вијеку, онај најтврђи, најјачи и најсвјеснији сој међу Србима потамањен не једном, него два пута у двадесетом вијеку, и да се покољ десио не само по ширини, него и по дубини. У Првом свјетском рату није изгинула смо српска војска него момци који би водили Србију двадесет година касније. Изгинули су очеви старјешина, државника, умјетника и научника који би носили Српство читав један наредни вијек, а нису, јер се нису никад ни родили. Милутин Бојић можда не би испјевао Плаву гробницу да је није очима гледао, али такав стваралачки геније би писао поезију много дуже да га плави таласи Јонског мора нису прогутали прије времена. У филму Синовци Синише Ковачевића, једним од најзначајнијих остварења српске кинематографије, тематски, ако не технички, Петар Краљ, са звјезданих висина личног умјетничког израза кликну сузних очију: ''Ко са три метка поби толике Србе?'' 

Само двадесетак година послије крфско-солунске голготе, ти који су изгинули и њихови нерођени синови нису били ту да стану у бусију фашизму и комунизму, а њихова је битка била одбрана покланих и побацаних у јаме. Да њих није изгинуло милион и да они који су јуначки преживјели нису стављени под заповједништво својих поражених, пресвучених непријатеља, да није изједначена Карађорђева звезда са црно-жутим орлом, питање је да ли би Хитлер за 12 дана скршио оно за шта је Поћореку, Макензену и тифусу требало двије године. Али знали су непријатељи рецепт: није џабе Моша Пијаде под Дурмитор дошао. Требало је истријебити оне преостале, оно што је преживјело јурише голим бајонетом на аустроугарски челик на Бојиној њиви кроз снијежне намете, да се јунаштво затре, а да се оно што су јунаци испилили у међувремену одсрби, да нема ко да подучи, опамети и поведе. Као што рече пивски комита Спасоје Тадић у истоименој пјесми гуслара Ђорђија Копривице, ''јер незнани не може да влада, док најприје паметни не страда.'' 

Тако обезглављенима, истријебљенима, проријеђенима и одсрбљенима, Србима није тешко било наметнути комунизам, авнојевске границе бивших империја и крваво братство-јединство. Ко му се могао одупријети, оставио је кости да их кљују и разносе чакорски лешинари, да их једу јонске и савске рибе, да труну у Јадовнима и Коритима; стријељан је, заклан, печен на ражњу и најпослије прогнан. Можда највећа штета је учињена онима који су обесвијешћени, јер су сијали кукољ и рађали обесвијешћене синове. 

Ово су генерације очева који или нису запамтили своје очеве, него су их васпитавали душмани, или нису доживјели синове; ово су генерације синова који су од очева наслиједили хладне хумке на којима које често нису смјели ни свијећу запалити, које нису смјели помињати, од којих нити су смјели нити су могли много научити...  Или они који су рођени обесвијешћени, не памтећи исходиште, не поимајући пут и не знајући циљ. А данас се ми, њихови синови, послије свега, надамо да ће наши синови знати себи помоћи, добро донијети, наћи прави пут, препознати чојство, подичити се јунаштвом и скупити иметак. 

С једне стране, треба разумјети зашто смо ту гдје јесмо, а то се не може без поштеног проучавања трагичне прошлости, без корисног поимања трагедије покиданих нити, прекинутог насљеђа, укинутог права на надоградњу историјског искуства и преношења врлина очева на синове. С друге стране, трагична прошлост, ако је објашњење, није изговор и наша трагедија неће бити трагедија наше дјеце само ако ми данас прошлост подробно не проучимо и научимо је као лекцију, а не користимо је као демагошку поштапалицу, било бусањем у прса прошлом славом или гадљивошћу на све што не гледа напријед, у ''свијетлу'' будућност. Будућност може бити и гора него прошлост и садашњост и наши синови, ако их не научимо како треба, неће моћи ни оволико колико можемо ми.

Не преламам ја овдје историју да бих је осудио. Историји се не суди, она се чита, и редови и између редова, и из ње се учи кад се ствари правилно протумаче и ставе свака на своје мјесто. Нема пута без полазишта и одредишта; и исходиште је важно колико и циљ јер ако не знаш одакле си пошао, ниси никуд ни приспио и нико те неће узети озбиљно, ма шта ти рекли да ти замажу очи. Нисмо ми као народ ту гдје јесмо због Милошевића и Тадића, они су само синови лоших очева и очеви који ништа боље својим синовима и не знају оставити. Да је преживио Слободан Јовановић, не би син Љубомира Тадића био предсједник Србије, нити би Зоран Ђинђић доносио Србији демократију поред живог Борислава Пекића.

Баш ти синови лоших очева и не дозвољавају очитавање гријехова својим очевима нити читање редова и између редова историје која је исходиште наспрам којег би се правилно поставило одредиште и пртио пут ка њему. Да ли ми, очеви синова који још не знају у каквом су се народу родили нити које су им капе носили дједови и прадједови, ко их им је поклао и подизао, имамо право да њима, новорођенима, остављамо терет ''осветника Косова'' или ми треба да ријешимо колико год Косова ријешити можемо, на најбољи могући начин, не да би наши тек рођени синови могли да живе у благостању и безбрижно - то је идеал раван трпању игле у вену тим истим синовима - него да би били боље опремљени и припремљени да воде и добију битке које њих неминовно чекају. Да ли имамо право бацати на њихова плећа и наше и њихове сепете? Ко нам га је дао, очеви и дједови који су своје обавезе бацили на наша?

Ја нећу овдје предлагати конкретна рјешења, него тражим спремност да се прихвати одговорност. Као што је одговоран онај који је дозволио да толики српски животи падну за самоубиствени циљ уједињења са ''братским'' непријатељем, и онај који је српску судбину ставио у руке тих истих непријатеља, тако ћемо бити нашим синовима криви ми који одбијемо да идентификујемо и правилно оцијенимо ту грешку и све друге из те произашле, те да исправимо што више историјског зла можемо, јер ако наставимо да живимо у заблуди, да кривимо очеве а да чинимо исте грешке као и они, да не само допуштамо него и призивамо долазак истих погубних страних идеологија као спасилаца и да доносиоцима истих љубимо скуте и машемо репом на њихове бачене мрвице, бићемо исти као преци који су на наша плећа свалили бреме битака које су биле њихове, те ми сад морамо да бијемо и њихове и наше.

Море, Турци, не газ'те орања!

Да је Марко Краљевић кренуо да се правда Турцима како он у ствари не оре њихове друмове, или како он има право да оре друмове, или како му ја зафалило њиве, нити би он био Марко, нити би Турци били зулумћари и окупатори, нити би било народне пјесме. Не, Марко није пристао на реалност коју су му хтјели наметнути Турци да би га оптужили и ставили у положај преступника. Марко није пристао да Турци њему намећу њихову верзију стварности, него је он њима узвратио својом, оптужујући их да они у ствари газе његово орање и наметнувши им његову верзију стварности, он је њих ставио у положај преступника. Завршио је то Марко на њему својствен начин, али лекција је остала: није истина оно што ти непријатељ каже да јесте.

Језик је средство обликовања субјективне стварности на начин који одговара ономе који га користи, ако га дјелотворно користи. Многе српске заблуде и погрешна утемељења су произашле из немара према истини, према сопственом језику којим се истина једино може и изрећи и допуштања да нам непријатељи обликују привид стварности, а често и објективну стварност, циљаном лингвистичком обрадом перцепције о дешавањима у околини. Тако, Срби су себи дозволили пришивање негативне конотације изразу ''Велика Србија'' и отворили су се према оптужбама за неки непостојећи ''великосрпски хегемонизам,'' кад основни циљ српских државотворних напора 19. и 20. вијека није било ништа велико ни веће, него само и увијек ''уједињена'' Србија. Чак и националистичка Српска Радикална Странка годинама издаје часопис под називом ''Велика Србија,'' имајући у виду српска стремљења да се уједине све српске земље источно од линије Карлобаг-Карловац-Вировитица. И да та линија реално може да представља западну границу Србије, тиме се не би ограничила никаква ''велика'' Србија, него би се српске земље једноставно ујединиле под именом Србија, јединим именом које објективно треба да носи држава српског народа, ма колика била. Заблуда узрокована кукавичјим јајетом под именом ''Велика Србија'' је произвела многе друге заблуде и повела српски народ странпутицама. 

Сличан је случај са оптужбама против цјелокупног српског народа за злочине почињене на средњедринском ратишту током Отаџбинског рата 1992-1995. Српски непријатељи су успоставили израз ''геноцид у Сребреници,'' а Срби, или бар један њихов дио, се упиру да докажу како се никакав геноцид није десио. Непријатељи су то искористили да прикажу иступе таквих Срба као негирање геноцида, које, због Холокауста, има увријежену негативну конотацију, без обзира на контекст. Дакле, Срби пристају на језик оптужбе и бране се од ње, умјесто да узврате језиком истине. А истина је да  у завршној фази ратовања у средњем Подрињу Војска Републике Српске заузела муслиманску енклаву Сребренице, градића чије су јединице починиле стравичне злочине над околним српским живљем од љета 1992. до љета 1995. По заузимању Сребренице, ВРС је обезбиједила превоз једном дијелу становништва, углавном женама, старцима и нејачи, до територије под контролом Армије БиХ, док је неколико хиљада наоружаних мушкараца кренуло у пробој кроз српску територију ка истом циљу. У борбама које су услиједиле на троуглу Сребреница-Зворник-Кладањ, продируће муслиманске јединице су десетковане. Због медијских манипулација, непринципијелности и непрофесионалности у спровођењу истраге, број погинулих и начин погибије никад није са сигурношћу утврђен. Да Република Српска и Србија имају установе које се озбиљно баве истрагом и тумачењима оваквих догађаја, оно што српски непријатељи зову ''сребреничким геноцидом,'' Срби би звали средњедринским ратиштем које је затворено побједом у бици за Сребреницу. Уколико су током борби за Сребреницу и оних које су услиједиле нека од страна починила ратне злочине који се могу доказати, починиоци треба да сносе одговорност. Овако, непријатељи оптужују на језику обликованом да окриви и демонизује, а Срби се бране неспретно користећи наметнути образац. 

Ова два примјера јасно говоре о потребама да Срби искористе право да свој језик агресивно почну примјењивати у сврху одбране и заштите националних интереса, да се озбиљно и кроз установе позабаве дефинисањем објективне стварности и да одбаце наметнут језички образац у чијем учешћу прихватају већ неравноправну борбу. Оваквих примјера има безброј. Марко се није правдао што оре турски пут, него је напао Турке што газе његово орање. Ко је био у праву, да ли је Марко стварно узорао пут или су Турци ударили преко орања, ђаво ће га знати. Чињеница је да је Марко одбио да се потчини обрасцу и да себе стави у незавидан положај у којем мора да се брани и правда, те је, са вишег моралног стајалишта одбране оранице ударио на Турке преступнике. 

Изразе треба преиспитивати, обрасце оспоравати, значења мијењати. Тзв. Република Косово је у ствари српска окупирана покрајина Косово и Метохија. Косовска Влада је наиме шиптарска сепаратистичка управа. Хашки трибунал нема право да суди, и суди по сили, те су његове одлуке правоснажне док иза њих стоји сјеверноатлантска сила, али морално-правно не обавезују. Јачи може да суди слабијем, може и да га мучи и убије, сила му даје на то право, али морално право нема. Слабији може бити осуђен, али не мора да се осјећа кривим, само потлаченим и пониженим. И то се треба рећи, да не би потомци мислили да су Срби уистину скривили све за шта их хашки инквизитори осудише. Дража Михаиловић је био први и највећи борац против фашизма у окупираној Европи, и прије тога солунски јунак и доказани српски родољуб, а комунисти који су га убили су били изданци туђе, стране идеологије непријатељске српском народном бићу и противне српском традиционалном карактеру. И то се треба урезати у камен, а не ћутати и пристајати на расправу о томе ко је, кад, гдје и зашто пуцао на Нијемце, а ко није, те негирати злочиначки карактер Титове идеологије потоњим порастом животног стандарда југословенског становништа, као да Србија не би била у далеко бољем економском положају да је Дража побиједио.

Као што не могу себи приуштити даље губитке територија, становништва, националног богатства, Срби још мање имају права да потомцима оставе наслијеђене заблуде, туђе обрасце, погрешну свијест о сопственој природи, прошлости, правцима, па и о правди и кривици. Како моћне западне војно-економске машинерије користе језик и слике да убиједе свијет у правичност неправде и исправност сурове силе, тако и Срби имају право и обавезу да бране сопство дјелотворним и усмјереним програмирањем комуникацијских образаца изведених из њима знаних истинитих садржаја. Истина се не може изрећи огрнута у рухо обмане и док се то рухо не одбаци и не одјене ново, саткано по мјери истине, неће бити јасно шта је истина, а шта обмана. 

Бој за Цетиње

Истрпјели су Срби и гора нечовјештва од повика ''Уби, закољи...'' српским спортисткињама или забране уласка у гостионицу српској породици, али кад то учине Срби Србима, бол је страховита, мисао неразумљива, а нада скоро па ишчезла. Кад се то још догоди на Цетињу и у Његушима, дизање погледа ка небу постаје рефлексан вапај.

Његуше је прославила српска владичанска, књажевска и на крају краљевска породица Петровића, овјенчавши славом жилаву слободољубивост дијела српског народа који се испред зулума и сужањства збјегао у планине између Цетиња, Чева и Ријеке Црнојевића, које назваше Црна Гора. На Цетињу је та иста породица потпомогнута јуначким горштачким сојем Мићуновића, Мартиновића, Томановића и сличних, ударила темеље обнови српске слободе и државности. Царев Лаз, Круси, Мартинићи, Граховац, Вучји До, Фундина, и најпослије, Мојковац, уздигоше славу српске Спарте на европске висине. Паше су ту кости остављале и епови над еповима се пјевали. То су били Црногорци, а данас, неки механџија ''монтенегринске'' пасмине не да српским женама и дјеци да једу у његовој механи. Нашао се ту наводно и неки Милош Војиновић из Берана, па му, кажу, ''три зуба у грло сасуо'' и запалио радњу, али то није поента приче. Одсрбљавање је прича.

Од сатјеривања жумберачких ускока у католичанство огњем и мачем и њиховом хируршком ампутацијом из Српства, одсрбљивање је поступак којим су српски непријатељи ефикасно откидали дио по дио Српства, стварајући нове нације, нове идентитете и најљуће српске непријатеље. Тако су одсрбљени и силни ускоци и граничари Далмације, Лике, Горског Котара, Кордуна, Баније, Славоније, који ће, десетинама година касније, клати своје православне рођаке истих ђедова и презимена. Тако данас нема српских муслимана у Босни, Херцеговини и у Рашкој, иако хиљаде, можда десетине хиљада Срба под Османлијама пређе, из користи или из нужде, на ислам. Тако данас нема Срба муслимана на Косову и у Метохији, иако хиљаде Срба пред шиптарским зулумом превјери и постаде Арнауташ. Поступак је захтијевао да од Срба жумберачких крајишника постану Крањци, тј. Словенци, да од равнокотарских сердара постану хрватске усташе, да од Соколовића и Предојевића постану крвопије из Ханџар Дивизије, и да од православног свештеника из Дренице, потекне, наводно, Хашим Тачи. Поступак се завршава одсрбљењем и клањем православних Срба и још нигдје није омануо.

Чињеница је да су сви превјерени Срби без изузетка постајали несрби за покољење или два, и да је, рецимо, унијаћење било само први корак ка хрваћењу, говори о неумитности поступка по којем Срби, напуштајући Светосавље, напуштају и Српство и постају му најкрволочнији непријатељи. 

Какве то везе има са Црном Гором? Очигледно да има, јер поступак одсрбљавања није завршен са одсрбљењем превјерених Срба. Комунисти су, под плаштом заштите од ''великосрпског хегемонизма,'' наставили распарчавање и расрбљавање српског националног бића оснивањем нових, дотад непостојећих нација, Муслимана, Црногораца и Македонаца. Од ових, Црногорци и Македонци су почетак нове фазе у поступку расрбљавања, јер се њихово одсрбљавање није заснивало на превјеравању, него је на још опаснији начин задрло у суштину постојања српског народа. Послије вијекова одсрбљавања дијелова Српства који су морали, из мање или више оправданих разлога, постати нешто друго, комунисти су почели одсрбљавати све дијелове Српства који су уопште могли постати нешто друго. Да Шумадинац има основа да се одсрби, и он би вјероватно био на удару.

Послије деценија насилног македончења, данас ми о македонским Србима не можемо ни причати у истим параметрима као прије 100 година, јер су македонски Срби она незнатна мањина која је преживјела македончење, један поступак далеко бизарнији и самим тим опаснији од одсрбљења превјеравањем. Црној Гори пријети иста опасност јер су многи кругови у српској политици, и у Србији и у Црној Гори, признали постојање два народа у Црној Гори, ''Црногораца'' и Срба, као што су Македонци и Срби већ одавно у српској свијести два народа. Сад је питање колико ће воде протећи Морачом прије него што Срби постану угрожена мањина у односу на ''државотворне'' Црногорце. А говорити о Србима и Црногорцима је као говорити о Американцима и Тексашанима, о Београђанима и Дорћолцима. Плеоназам. Срби и Црногорци нису браћа, они су једно, јер су Караџићи у Београду исти као и они у Дробњаку, Подгорици и Никшићу.

Нема разлога да се мисли да одсрбљавање Црногораца не прати путању одсрбљавања Македонаца. Знакови на путу стоје, чак штрче, за свакога ко жели да их види. Али Македонија не може да боли исто као Црна Гора. Нити је Марко Његош, нити је Прилеп Цетиње. Државност Црне Горе је српска државност. Историја Црне Горе је српска колико и историја Косова или Шумадије. На Цетињу су 1711. ударени темељи политичкој обнови Српства, а ударили су их владика Данило Шћепчевић, Његуш, и гроф Сава Владиславић, Требињац. То нисам рекао ја, него они. А данас се на Цетињу не смије бити Србин. То је пораз и болест Српства. Да је Српство здраво, Цетиње би било важније од Призрена, јер на Цетињу Срби живе док у Призрену не живе. И пораз Српства се прецизније мјери идентитетским губитком Цетиња него демографским и војним губитком Призрена и Пећи. 

Од Карађорђа до Томе Николића, мало је српских вођа који не вуку коријене из Црне Горе, Херцеговине или Брда. Мало је српских војсковођа чији се преци нису гонили с Турцима по Дуги ''крвавој'' и сличним гудурама. Мало је српских научника који бистрину ума нису наслиједили од неписменог ђеда гуслара који је напамет знао ''Женидбу Максима Црнојевића.'' Први и Други српски устанак су подигли Срби потекли испод Ловћена, Кома и Дурмитора, а финансирали су га Бокељи. Један такав основа и прву православну државу западно од Дрине прије 20 година.

Ја нећу ни да помињем име протуве који је избацио монахињу и мајку са петоро дјеце из ресторана. Тај ''јуначина'' није битан, битна је чињеница да на Цетиње и у Његуше, гдје вијековима нико сем Срба не живи, уђе сабласна идеја да Србе не треба послужити храном, или, још горе, да их треба поклати. Битно је што је одсрбљавање Црне Горе толико узело маха, не у Улцињу и Плаву, него у срцу Српства, на Његошевом Цетињу. Колика мора да буде помраченост ума да човјек постане себемрзац, да пљуне на свој род, своје име, презиме, претке...? Да пожели да покоље браћу?

Још Црна Гора није напустила Српство. Још није касно да се одсрбљавање Црне Горе заустави и преокрене. Али како који Цетињанин потпада под утицаја расрбљивача који га убјеђују да није оно што јесте, одбрана Црне Горе ће бити све тежи задатак. Сама чињеница да је неко убиједио Цетињанина да ''Горски вијенац'' није завјет његових предака и да ћирилица није његово писмо најгласније говори да агресивни рад расрбљивача није наилазио ни на какав отпор српских националних радника. Крајње је вријеме је да се то промијени. Црна Гора има право да буде независна, али нема право да се одсрби.

Сваки свога убијте субашу!

Кад је Црни Ђорђије из Орашца повикао ''Сваки свога убијте субашу!'' његово морално право да позове српски народ Београдског пашалука на буну, да ризикују животе, да крену да збаце јарам, је надјачало опрез и страх од посљедица јер је он свога субашу већ био убио и јер је он свој живот већ ставио на коцку. Ја не знам за ефективнији револуционарни поклич у историји свјетских револуција и народног организовања од овог српског. Ништа тако не покреће народ као надолазак свијести о прилици и праву на оснажење, као откровење личне моћи. Једино је свијест о немоћи погубнија од немоћи, а српски вожд је једним покличем разбио српску свијест о сопственој колективној немоћи и ослободивши појединца из стега те свијести, искорачио је ка опуномоћењу обесправљеног гејака да преузме неминовност свог физичког ослобођења у своје дотле нејаке руке. Са становишта тактике народног, илити грађанског, организовања и покретања, Карађорђев позив је био чиста генијалност јер је омогућио сваком сељаку, сваком сеоском прваку да сам и брзо стигне до циља: свако јесте могао убити свога субашу. 

Данашњи Срби - бар неки од њих - чекају неког новог Карађорђа да кликне, да их пробуди, да их поведе ка избављењу из оне Платонове пећине, у коју су сами ушли, сами се закатанчили за под, и блентаво наизмјенично тапшу и звижде сјенкама стварног живота које лелујају по зидовима. Ипак, удобно су заваљени, сјенке су неуморне, и њима је добро јер и који би од њих кренуо према свјетлости, остали би га изружили, испљували, можда и пребили, и повукли би га назад у кино јер им квари угођај. Да неки делија сад кликне против субаша, нико се не би ни мрднуо. Тако изгледа. Срби чекају Некога да их колективно изнесе из пећине, али да их не узнемирава и да не поплаши сјенке и привид живота што трепери са зидова. Да је и Карађорђе чекао Некога, сад би се ти, Марко, звао Ханс, а Јанку би тепали Суљо.

Нема Карађорђа ако народ не препозна и са њим не дијели идеју и енергију коју носи. Нема покрета док народ не преузме власништво над њим. И Христа су фарисеји разапели, а Србија данас фарисејима обилује, не би Пилат морао ни устати из кревета. Срби, народ који је био клан два-три пута у прошлом вијеку, ни данас не изгледају као да би препознали Карађорђа да им се прикаже и почне да их буди из сна. Српски вратови као да се сами обрћу ка ками и кољачу, не скидајући поглед за сјенки заиграним на зидовима и не марећи за повике и покличе ријетких који позивају на буђење и покрет ка свјетлости. Кољи, само ме не буди, као да кажу.

Није Карађорђе подигао буну на дахије, него они који усташе да сваки свога субашу убију. Сваки свој јарам мора да збаци. Просјечни Србин се свакодневно бави државном политиком, Косовом, Европском унијом, фудбалском репрезентацијом и, Боже опрости ми, Јеленом Карлеушом, иако ама баш никако из постојећег стања не може утицати на рјешавање иједног од тих проблема. А оно на шта може утицати непосредним дејством, у својој кући, улици, селу и граду, чека да му рјешава Карађорђе. ''Сваки свога убијте субашу'' данас значи зауставити градњу ругла од споменика у Нишу, организовати се против сјечења градског парка у Бањој Луци или Београду, зауставити пљачку предузећа у којем радите, зауставити намјештено јавно надметање, смијенити корумпираног политичара, супротставити се илегалној градњи и тако даље. Силна српска омладина, која би радије прала судове по америчким кантри клубовима са завршеним факултетом него купила субвенционисан трактор и узорала комад очевине за оне паре које ће потрошити на карту до Америке, може бити потомак оне која поби субаше, али сјенке на зидовима у кину Платонове пећине се боље гледају скупљајући са шареног тепиха мрвице иза дебелих и богатих америчких пензионера него са блатњавог трактора док капи зноја кроз прашњаво чело клизе у очи.

Уснулом народу треба буђење, јер ко се не пробуди, биће заклан, фигуративно, а неки и дословно. Бивало је, бива и биће. Мени би било жао да српски народ наставе да кољу, поготово исти кољачи истим камама. Та свијест о моћи коју је Карађорђе пробудио можда чека новог Карађорђа, али зар нисмо мислили и да је његов праунук он, па смо се залетјели у самоуништење, док су молбе истинских јунака као славни војвода Мишић биле игнорисане? Зар нисмо мислили и да је и човјек леденог погледа, страног надимка и непознатог имена и поријекла Месија главом и брадом док нас је солунски јунак са Равне Горе убјеђивао да није? Зар нисмо мислили да је и Титов пионир нови Лазар на Косову, а његова Мира нова Милица? Зар нисмо мислили да нас од Слобе ослобађа наша снага и да Петим октобром разбијамо капију у месијанско европејство и у просперитет на сребрном тањиру који само нас чека? Рече CIA, тј. Отпор.

Тешко се покренути послије толико катастрофалних грешака. Тешко је посебно што у Српству још увијек ведре и облаче чеда и побачаји тих катастрофа, што збуњују, праве смутње, убијају вољу и унаказују наду. Зато Србин и мора да се окрене себи, сопственом снажењу, јачању и окупљању своје локалне заједнице, Срба сличних њему, око заједничких интереса, непосредних, битних, остварљивих и корисних са заједницу, не чекајући да му неко негдје, било то у Москви, Берлину или Београду постави орјентире. Ефикасно локално или локализовано грађанско дејство производи ефекат концентричних кругова који се могу проширити на ширу заједницу, па и на читаво друштво. Побједа је заразна. Коров умире без сунчеве свјетлости кад се над њим надвије здрава, јака биљка, јаког коријена и широких листова. Прави пут се препозна тек кад се на њега крене, а на њега се креће најкраћим кораком, до најближег и најјаснијег остваривог циља. Једна савладана препрека даје снагу и искуство за другу. Карађорђе није измислио нити изњедрио устанак, он је само учинио најкраћи први корак, убио је свога субашу.

Деретић против Порфирогенита

Срби су били словенско племе које се населило у Македонији почетком 7. вијека, позвано од византијског цара Ираклија. Не допаде им се ту па одлучише да направе заокрет и одјашу назад у непознате крајеве средње Европе – Бохемију, највјероватније – из којих су и дошли. Кад бише поред Сингидунума, предомислише се и замолише византијског заповједника тврђаве да се договори са царем и да им цар одреди неку другу област за насељење. Ираклије им удовољи и посла их у Далмацију. Овако написа Константин VII Порфирогенит, византијски цар из 10. вијека, у дјелу ''О управљању царством,'' најзначајнијем запису о поријеклу Срба. Може ли ико ко иоле разумије историјске околности из различитих периода стварно да повјерује у ово? Колико је било ових Порфирогенитових Срба, педесет? Јесу ли били без жена, без дјеце? Очекивати од мене да повјерујем да се читав један народ могао кретати овако брзо у тако великом броју, на коњима или пјешке, једноставно вријеђа моју интелигенцију. Али ово је постало званична српска историја коју дјеца уче у школи.

Историја народа обликује његов идентитет у највећој мјери. Не знати своју историју значи не знати ко си и зашто си такав какав јеси. Другим ријечима, то значи не познавати себе. Срби, тако поносни на своју историју, изгледа да је познају врло слабо. Читаве поставке на којој је засновано наше разумијевање сопствене прошлости стоје на врло лабавим ногама, лаке су за оспорити и треба да буду преиспитане и замијењене ако се покажу погрешним. Ја нећу анализирати и покушати да оборим српске историјске заблуде. Хоћу да заснујем ово моје разглабање на чињеници да је српска историја, укључујући њена најстарија раздобља, кључна у јаснијем одређивању мјера и састојака нашег идентитета, да су те заблуде крупно допринијеле српској савременој дезорјентацији и да је неопходно уложити напоре ка обнови приступа изучавању наше историје на поштен, искрен и научан начин, да се идентификују и исправе грешке, чак и ако би то значило ревизију читаве школе историјске мисли. 

Иако ја разумијем сиромаштво античких извора и мањак знања о свијету иза грчких црноморских и дунавских колонија, не могу прихватити нити оправдати историјске измишљотине којима се овај вакуум настојао попунити. Измишљотине, генерализације, погрешна тумачења и замјене теза, распрострањене ван сваке мјере, су посебно неприхватљиве с обзиром на политичку мотивацију која стоји иза њих. А наравно, скоро да никад није било историјског сазнања, и поготово шупљина у знању, које није изманипулисано у политичке сврхе. Знам ово јер смо моји савременици и ја свједоци таквих манипулација и измишљотина. Ако Србин у Београду, под утицајем гомиле измишљотина, има потешкоћа да повјерује да Војска Републике Српске није починила геноцид у Сребреници прије 17 година, како да очекујемо да догађаји од прије миленијум и по нису у једном или другом историјском тренутку преиначени ради неког политичког циља?

Средишње питање српских коријена тиче се утврђивања да ли су Срби старосједиоци римске покрајине Илирика или су га населили као завојевачи. Ово питање је вододјелница јер један од одговора на њега отвара прегршт закључака који подривају читаву установљену школу не само српске историје, него и нашег схватања Позног старог вијека и Велике сеобе народа. Испитујући историјске изворе и закључке о овом периоду незаобилазно нас доводи до Јован И. Деретића, стјегоноше тзв. Српске историјске школе. Деретић тврди да Срби јесу старосједиоци Балкана и најстарија цивилизација у Европи. Он на српску историју додаје читава раздобља која се протежу уназад све до Винчанске културе из шестог вијека прије Христа. Нећу ни пробати да подржим или оспорим његове теорије и то не зато што се слажем или не слажем. Једино што могу да кажем је да подржавам његове напоре да оспори и његове оптужбе на рачун званичне верзије историје Срба, мада имам пар приговора на начине којима је изабрао да се послужи.

Информационо доба није почело проналасцима нове технологије. То је трик изведен пред обичним свијетом да га наведе да мисли да је боље обавијештен данас него у ранијим периодима јер је његов приступ већим количинама различитим података лакши и разноврснији. Тачке приступа се јесу умножиле вишеструко, али су и методи контроле. Однос између тачака приступа и контрола над њима је предмет непрестане истраге која је под великим утицајем баш тих који контролишу. У суштини, још нас хране подацима о свијету око нас, без обзира колико смо различитих способности које нам помажу да се домогнемо тих знања стекли у међувремену. Основна претпоставка Деретићеве историјске школе је да су Срби храњени подацима о сопственој прошлости из извора њима ненаклоњених, чак непријатељских нашем идентитету и националном интегритету. Наравно, ми знамо ко су нам традиционални непријатељи и морамо претпоставити да физичко уништење није био једини начин на који су покушали да нас потчине. Један од највећих проблема српске психе је у томе што нисмо способни да предвидимо непријатељски напад док се не манифестује физички, што је обично прекасно. С тим у вези, Деретић с правом предлаже преиспитивање вриједности историјских података о нама самима којим су нас хранили у прошлости и на којима смо засновали познавање своје историје, углавном због тога што смо те податке примали од непријатеља и што сама та чињеница треба преиспитивање да учини императивом. Мораш бити глуп да податке које ти шаље непријатељ прихватиш здраво за готово, зар не?

Досад сам, у овом излагању, стајао уз Деретића и његове мисаоне оквире. Гдје се разликујемо је кључно. Деретић је изнио читаву алтернативну верзију српске историје у намјери да њоме замијени знање које је неколико покољења стицало. Према Деретићу, све што су млади Срби учили од Берлинског конгреса на овамо је било засновано на лажним поставкама које су истицале из кривотворене, погрешно тумачене или непотпуне историографије. Гдје се разликујемо и шта ја спорим је начин на који је он изабрао да покуша извршити замјену.

Ја желим да будућа покољења Срба уче своју историју представљену на што је исправнији начин могуће. Ипак, не морамо да знамо оно што је немогуће сазнати и не морамо имати јасну слику ако јасна слика једноставно није на располагању. Из овог разлога, покушај да се потпуно замијени једна доминантна и важећа верзија, на колико год лабавим ногама стајала, другом верзијом која, мора се примијетити, посједује неке бајковите особености, указује на аматеризам, како у погледу историјске методологије тако и у погледу стратешког савладавања образовних и маркетиншких препрека. Не треба ни наглашавати колико потврда оваквог аматеризма у приступу доводи у питање и снагу аргумента и налаза читаве Деретићеве историјске школе.  Ако Деретић прилази образовању јавности и маркетиншком пласману својих налаза на овако аматерски начин, како му можемо вјеровати да је професионално и научно обавио истраживачки дио посла? Ако имам разлога да сумњам у ефикасност образовног наступа, то ме наводи да посумњам у вриједност историјског истраживања на којему је читава теорија заснована.

Званична верзија је призната не само од стране већине живих образованих Срба, него и у битним међународним академским круговима, а ничија историја није острво за себе. Није једноставно оборити је. С друге стране, алтернативна верзија не може заузети њено мјесто у значајном погледу и трајно док се важећа верзија не обори. 

Знам да би Деретић рекао да је он оборио сваку историјску лаж коју смо учили и да је самим тим његова верзија легитимна. Чак и да јесте, који битни научни и образовни кругови су прихватили његове тврдње, његово истраживање и његову верзију? Многим веома образованим Србима његове тврдње звуче небулозно, и не кажем то ни поспрдно ни снисходљиво јер немам на то право и цијеним Деретићев напор. Супротставити се успостављеном историјском знању, признатом од скоро свих битних академских структура дуже од једног вијека и предаваном у школама кроз неколико покољења, алтернативном верзијом тог знања која, искрено, звучи претјерано у многим својим елементима, није добра стратегија. Извести да сваки топоним у Европи и Блиском и Средњем Истоку који садржи слова С и Р у слиједу некако повлачи за собом српске асоцијације је једноставно лингвистички неутемељено и заиста аматерски дјелује. Деретић је најприје морао да збаци кривотворења унутар званичне верзије кроз научну расправу прихватљиву историчарима. Много његових тврдњи звучи легитимно и валидно и логичне су ако се издвоје из шире теорије, али је за мене тешко да прихватим ту ширу теорију чији су остали дијелови једноставно претјерани и утемељени у поставкама које нису чврсте.

Српска јавност најприје мора прихватити логику по којој Душаново царство јесте укључивало Бугарску, Срби јесу побиједили у Косовском боју, има доказа да се чачкало око за нас битних поглавља Порфирогенитовог списа... Ова појединачна схватања морају бити усвојена, морају ући у уџбенике, ако желимо да се званична верзија даље подрива. Низ мањих битака мора бити добијено прије него што неко као Деретић може да постане ауторитет који има право да тврди да је читава званична верзија кривотворена. Постепено освајање бојног поља би убрзало прихват саме помисли да у ономе што смо учили има нешто суштински погрешно. Покушајем да обори званичну верзију из подређеног положаја Деретић је само изазвао још већу забуну у главама обичног свијета. Он има своје сљедбенике, али да ли ће они бити у стању да наставе овај рат за ревизију историје или ће бити само још једна струја у океану српских недоречених идеологија? Да ли ће само наставити да понављају Деретићеве закључке док их грло не изда?

Стратешки подривати, а не фронтално нападати, је главна особина четничког ратовања. Српска историјска школа је знатно слабија него званична верзија, тзв. Бечко-берлинка школа, и неки вид четничког рата би био једини подухват усљед којег би постепена замјена могла да се наступи. ''Замјена'' је можда и прејака ријеч; ''сједињење'' верзија при којем би неистине биле научно уклоњене би био најбољи исход. Потрага за Сербом Макеридовим треба бити препуштена неким наредним покољењима археолога и историчара.

Уоквиривање српског органског сопства би било значајно убрзано просијавањем наше историје, плијевљењем неистина и утврђивањем онога што је могуће утврдити. Постизање чвршће утемељених закључака би ојачало нашу вјеру у оно што смо, што би учинило чуда за прочишћење и реорјентацију нашег народног бића. Доказивање, на примјер, да ми, као Срби или под другим именом, јесмо живјели у нашим историјским земљама прије 7. вијека,  да је долазак мањег или већег броја Словена, или других завојевача под другим именима, био само додатак нашем идентитетском, расном и културном обликовању, да су наши преци, рођени у Сирмијуму, Салони или Наисусу у ствари владали као римски цареви, учврстило би наше историјско право на нашу земљу, побољшало би наше разумијевање историјске цикличности и поспијешило би нам функционисање у заједништву и у односима са окружењем. Да би се ово подизање свијести десило, истинита историја мора да продре у српски ум од ране животне доби, кроз формално образовање, а то се може постићи само ако и истине и неистине буду званично оквалификоване као такве. Постављањем двију верзија, као што је Деретић покушао, у сукоб, у међусобно потирање, гдје је званична верзија далеко јача него алтернативна, чини се медвјеђа услуга напору ка препознавању органског сопства и даљим подјелама српске јавности иста се додатно збуњује и  ставља пред референдум о својој историји.

(Текст сам првобитно објавио на енглеском језику, на блогу Serbian Roundup.)