6. јул 2012.

Деретић против Порфирогенита


Срби су били словенско племе које се населило у Македонији почетком 7. вијека, позвано од византијског цара Ираклија. Не допаде им се ту па одлучише да направе заокрет и одјашу назад у непознате крајеве средње Европе – Бохемију, највјероватније – из којих су и дошли. Кад бише поред Сингидунума, предомислише се и замолише византијског заповједника тврђаве да се договори са царем и да им цар одреди неку другу област за насељење. Ираклије им удовољи и посла их у Далмацију. Овако написа Константин VII Порфирогенит, византијски цар из 10. вијека, у дјелу ''О управљању царством,'' најзначајнијем запису о поријеклу Срба. Може ли ико ко иоле разумије историјске околности из различитих периода стварно да повјерује у ово? Колико је било ових Порфирогенитових Срба, педесет? Јесу ли били без жена, без дјеце? Очекивати од мене да повјерујем да се читав један народ могао кретати овако брзо у тако великом броју, на коњима или пјешке, једноставно вријеђа моју интелигенцију. Али ово је постало званична српска историја коју дјеца уче у школи.

Историја народа обликује његов идентитет у највећој мјери. Не знати своју историју значи не знати ко си и зашто си такав какав јеси. Другим ријечима, то значи не познавати себе. Срби, тако поносни на своју историју, изгледа да је познају врло слабо. Читаве поставке на којој је засновано наше разумијевање сопствене прошлости стоје на врло лабавим ногама, лаке су за оспорити и треба да буду преиспитане и замијењене ако се покажу погрешним. Ја нећу анализирати и покушати да оборим српске историјске заблуде. Хоћу да заснујем ово моје разглабање на чињеници да је српска историја, укључујући њена најстарија раздобља, кључна у јаснијем одређивању мјера и састојака нашег идентитета, да су те заблуде крупно допринијеле српској савременој дезорјентацији и да је неопходно уложити напоре ка обнови приступа изучавању наше историје на поштен, искрен и научан начин, да се идентификују и исправе грешке, чак и ако би то значило ревизију читаве школе историјске мисли. 

Иако ја разумијем сиромаштво античких извора и мањак знања о свијету иза грчких црноморских и дунавских колонија, не могу прихватити нити оправдати историјске измишљотине којима се овај вакуум настојао попунити. Измишљотине, генерализације, погрешна тумачења и замјене теза, распрострањене ван сваке мјере, су посебно неприхватљиве с обзиром на политичку мотивацију која стоји иза њих. А наравно, скоро да никад није било историјског сазнања, и поготово шупљина у знању, које није изманипулисано у политичке сврхе. Знам ово јер смо моји савременици и ја свједоци таквих манипулација и измишљотина. Ако Србин у Београду, под утицајем гомиле измишљотина, има потешкоћа да повјерује да Војска Републике Српске није починила геноцид у Сребреници прије 17 година, како да очекујемо да догађаји од прије миленијум и по нису у једном или другом историјском тренутку преиначени ради неког политичког циља?

Средишње питање српских коријена тиче се утврђивања да ли су Срби старосједиоци римске покрајине Илирика или су га населили као завојевачи. Ово питање је вододјелница јер један од одговора на њега отвара прегршт закључака који подривају читаву установљену школу не само српске историје, него и нашег схватања Позног старог вијека и Велике сеобе народа. Испитујући историјске изворе и закључке о овом периоду незаобилазно нас доводи до Јован И. Деретића, стјегоноше тзв. Српске историјске школе. Деретић тврди да Срби јесу старосједиоци Балкана и најстарија цивилизација у Европи. Он на српску историју додаје читава раздобља која се протежу уназад све до Винчанске културе из шестог вијека прије Христа. Нећу ни пробати да подржим или оспорим његове теорије и то не зато што се слажем или не слажем. Једино што могу да кажем је да подржавам његове напоре да оспори и његове оптужбе на рачун званичне верзије историје Срба, мада имам пар приговора на начине којима је изабрао да се послужи.

Информационо доба није почело проналасцима нове технологије. То је трик изведен пред обичним свијетом да га наведе да мисли да је боље обавијештен данас него у ранијим периодима јер је његов приступ већим количинама различитим података лакши и разноврснији. Тачке приступа се јесу умножиле вишеструко, али су и методи контроле. Однос између тачака приступа и контрола над њима је предмет непрестане истраге која је под великим утицајем баш тих који контролишу. У суштини, још нас хране подацима о свијету око нас, без обзира колико смо различитих способности које нам помажу да се домогнемо тих знања стекли у међувремену. Основна претпоставка Деретићеве историјске школе је да су Срби храњени подацима о сопственој прошлости из извора њима ненаклоњених, чак непријатељских нашем идентитету и националном интегритету. Наравно, ми знамо ко су нам традиционални непријатељи и морамо претпоставити да физичко уништење није био једини начин на који су покушали да нас потчине. Један од највећих проблема српске психе је у томе што нисмо способни да предвидимо непријатељски напад док се не манифестује физички, што је обично прекасно. С тим у вези, Деретић с правом предлаже преиспитивање вриједности историјских података о нама самима којим су нас хранили у прошлости и на којима смо засновали познавање своје историје, углавном због тога што смо те податке примали од непријатеља и што сама та чињеница треба преиспитивање да учини императивом. Мораш бити глуп да податке које ти шаље непријатељ прихватиш здраво за готово, зар не?

Досад сам, у овом излагању, стајао уз Деретића и његове мисаоне оквире. Гдје се разликујемо је кључно. Деретић је изнио читаву алтернативну верзију српске историје у намјери да њоме замијени знање које је неколико покољења стицало. Према Деретићу, све што су млади Срби учили од Берлинског конгреса на овамо је било засновано на лажним поставкама које су истицале из кривотворене, погрешно тумачене или непотпуне историографије. Гдје се разликујемо и шта ја спорим је начин на који је он изабрао да покуша извршити замјену.

Ја желим да будућа покољења Срба уче своју историју представљену на што је исправнији начин могуће. Ипак, не морамо да знамо оно што је немогуће сазнати и не морамо имати јасну слику ако јасна слика једноставно није на располагању. Из овог разлога, покушај да се потпуно замијени једна доминантна и важећа верзија, на колико год лабавим ногама стајала, другом верзијом која, мора се примијетити, посједује неке бајковите особености, указује на аматеризам, како у погледу историјске методологије тако и у погледу стратешког савладавања образовних и маркетиншких препрека. Не треба ни наглашавати колико потврда оваквог аматеризма у приступу доводи у питање и снагу аргумента и налаза читаве Деретићеве историјске школе.  Ако Деретић прилази образовању јавности и маркетиншком пласману својих налаза на овако аматерски начин, како му можемо вјеровати да је професионално и научно обавио истраживачки дио посла? Ако имам разлога да сумњам у ефикасност образовног наступа, то ме наводи да посумњам у вриједност историјског истраживања на којему је читава теорија заснована.

Званична верзија је призната не само од стране већине живих образованих Срба, него и у битним међународним академским круговима, а ничија историја није острво за себе. Није једноставно оборити је. С друге стране, алтернативна верзија не може заузети њено мјесто у значајном погледу и трајно док се важећа верзија не обори. 

Знам да би Деретић рекао да је он оборио сваку историјску лаж коју смо учили и да је самим тим његова верзија легитимна. Чак и да јесте, који битни научни и образовни кругови су прихватили његове тврдње, његово истраживање и његову верзију? Многим веома образованим Србима његове тврдње звуче небулозно, и не кажем то ни поспрдно ни снисходљиво јер немам на то право и цијеним Деретићев напор. Супротставити се успостављеном историјском знању, признатом од скоро свих битних академских структура дуже од једног вијека и предаваном у школама кроз неколико покољења, алтернативном верзијом тог знања која, искрено, звучи претјерано у многим својим елементима, није добра стратегија. Извести да сваки топоним у Европи и Блиском и Средњем Истоку који садржи слова С и Р у слиједу некако повлачи за собом српске асоцијације је једноставно лингвистички неутемељено и заиста аматерски дјелује. Деретић је најприје морао да збаци кривотворења унутар званичне верзије кроз научну расправу прихватљиву историчарима. Много његових тврдњи звучи легитимно и валидно и логичне су ако се издвоје из шире теорије, али је за мене тешко да прихватим ту ширу теорију чији су остали дијелови једноставно претјерани и утемељени у поставкама које нису чврсте.

Српска јавност најприје мора прихватити логику по којој Душаново царство јесте укључивало Бугарску, Срби јесу побиједили у Косовском боју, има доказа да се чачкало око за нас битних поглавља Порфирогенитовог списа... Ова појединачна схватања морају бити усвојена, морају ући у уџбенике, ако желимо да се званична верзија даље подрива. Низ мањих битака мора бити добијено прије него што неко као Деретић може да постане ауторитет који има право да тврди да је читава званична верзија кривотворена. Постепено освајање бојног поља би убрзало прихват саме помисли да у ономе што смо учили има нешто суштински погрешно. Покушајем да обори званичну верзију из подређеног положаја Деретић је само изазвао још већу забуну у главама обичног свијета. Он има своје сљедбенике, али да ли ће они бити у стању да наставе овај рат за ревизију историје или ће бити само још једна струја у океану српских недоречених идеологија? Да ли ће само наставити да понављају Деретићеве закључке док их грло не изда?

Стратешки подривати, а не фронтално нападати, је главна особина четничког ратовања. Српска историјска школа је знатно слабија него званична верзија, тзв. Бечко-берлинка школа, и неки вид четничког рата би био једини подухват усљед којег би постепена замјена могла да се наступи. ''Замјена'' је можда и прејака ријеч; ''сједињење'' верзија при којем би неистине биле научно уклоњене би био најбољи исход. Потрага за Сербом Макеридовим треба бити препуштена неким наредним покољењима археолога и историчара.

Уоквиривање српског органског сопства би било значајно убрзано просијавањем наше историје, плијевљењем неистина и утврђивањем онога што је могуће утврдити. Постизање чвршће утемељених закључака би ојачало нашу вјеру у оно што смо, што би учинило чуда за прочишћење и реорјентацију нашег народног бића. Доказивање, на примјер, да ми, као Срби или под другим именом, јесмо живјели у нашим историјским земљама прије 7. вијека,  да је долазак мањег или већег броја Словена, или других завојевача под другим именима, био само додатак нашем идентитетском, расном и културном обликовању, да су наши преци, рођени у Сирмијуму, Салони или Наисусу у ствари владали као римски цареви, учврстило би наше историјско право на нашу земљу, побољшало би наше разумијевање историјске цикличности и поспијешило би нам функционисање у заједништву и у односима са окружењем. Да би се ово подизање свијести десило, истинита историја мора да продре у српски ум од ране животне доби, кроз формално образовање, а то се може постићи само ако и истине и неистине буду званично оквалификоване као такве. Постављањем двију верзија, као што је Деретић покушао, у сукоб, у међусобно потирање, гдје је званична верзија далеко јача него алтернативна, чини се медвјеђа услуга напору ка препознавању органског сопства и даљим подјелама српске јавности иста се додатно збуњује и  ставља пред референдум о својој историји.

(Текст сам првобитно објавио на енглеском језику, на блогу Serbian Roundup.)

Нема коментара: