Сто и нешто дана Брутовог царства земаљског

Док се медијски мрак у Србији разбија на помрчину и маглу, и док из средстава јавног информисања није могуће сазнати шта се дешава и колико ко народу ради о глави, и док је све мање јасно ко је на српској јавној и тајној сцени ''човјек, а ко пклат,'' (за неупућене, послушати пророчанску дискографију Забрањеног Пушења), Срби гледају ка небу, тражећи репове хемијских отрова, завирују по двориштима, тражећи системе антена којима се утиче на душевно здравље, зоре се на звекет лисица, изједначавајући медијски ефекат хапшења са остварењем правде, бусају се у јуначка прса кад природна непогода задеси омраженог непријатеља три хиљаде километара удаљеног од њиховог јада и биједе, навијају за и против  њима небитних предсједничких такмаца у тој истој непријатељској империји, чекају Русе, пљују Русе... Једном ријечју, баве се споредним стварима, пројектованим да им скрену пажњу са догађаја који се директно тичу живота њиховог друштва. 

Шта се за то вријеме дешава у њиховом друштву, од оног што може да се види и наслути?

Пресвучени Радикали су изгледа промијенили и неке виталне органе, па ће четнички војвода Томислав Николић и Шешељев мали од палубе Александар Вучић, уортачени са Слобиним шегртом Ивицом Дачићем, по свој прилици бити упамћени као владари Србије који су драговољно и ничим изазвани испоручили окупирану покрајину Косово и Метохију у руке и трајно и формално-правно власништво Шиптарима, и то не било којим, него терористи са убуђављене потјернице Интерпола, Хашиму Тачију, главом и брадом. Да се оградим: овако ствари изгледају и у овом смјеру се крећу, а прогнозирати било шта у земљи помрчине, магле и пклатова би било исто као предвиђати исход намјештене утакмице.

Ја сам био срећан 20. маја, кад је Тома Николић ''вољом народа'' збацио Бориса Тадића. Био сам задовољан и кад је Вучић намакао коалицију ''затворска кошуља'' јер и сад тврдим да је свака власт без Демократске странке боља него било која са њом. Стога сам имао разумијевања кад се у такву Владу примало с коца и конопца и по начелу ''ајде Мујо, нек' је више војске.'' Контао сам да се злочиначки клан пупчаном врпцом везан за ДС мора хируршки одвојити од државних структура и да је за добро Србије оправдано ући у савез и са пословичним црним ђаволом, па и са Млађаном Динкићем. Није ме обесхрабривао ни недостатак идеологије Српске Напредне Странке, њен фалични програм, ни шароликост ликова уплетених у њен успјех. Разумијем ја да Србија није сасвим независна држава у којој се преко ноћи могу десити промјене ''по вољи народа'' самим тим што наизглед родољубива политичка опција дође на власт. Истиснути политичке кланове и њима по џепу сродне привредне картеле који годинама уживају подршку сјеверно-атлантске империјалне заједнице није било ни могуће наглим резовима и котрљањем глава по прашини као што то, рецимо, ради амерички предсједник свјетским вођама које његови налогодавци не воле.. Клановске старјешине и њихови послушници сједе по управним одборима банака и јавних предузећа, увезани су са западноевропским фондовима, идеолошким организацијама за ''безбједност и сарадњу,'' и другим видљивим и невидљивим агентурама и пипцима хоботнице која постоји да би имовину малих пребацивала у власништво великих, све служећи се државом као параваном који тој пљачки даје правни легитимитет и медијима који је другачије називају, ''да се Власи не досјете.'' Да, нису Николић и Вучић извукли нимало лак задатак. И наравно да је танка линија којом ходе и да сила бога не моли и да Борис Тадић јесте довео Србију у толико понизан положај да је немогуће једноставно ђипити и усправити се.

Ипак, чак и ако се послије сто и нешто дана Владе не може очекивати драстична промјена у друштву, то раздобље обично и служи као показатељ пута којим је Влада повела друштво. А пут води у тунел на чијем крају не да нема свјетла, него је боље питање има ли краја тунелу.

Ивица Дачић прави озбиљније кораке ка признању шиптарске независности на Косову и Метохији него што је то чинио бивши предсједник свега, Борис Тадић. Српском јавном мњењу се годинама по питању Косова намећу двије тобоже нераскидиве премисе, које условљавају једна другу, а не би, да је здравог разума. Наиме, Тадићева политика ''и Косово и Европска Унија'' није била опасна само зато што је била небулозна, него и зато што поставља услов за дихотомско схватање проблема. Кад таква политика пропадне, остаје та опасна двојба: или Косово или Европска Унија. Пркосити сјеверно-атлантској сили без подршке балансирајуће друге силе би било сулудо, и јасно је било да Николић мање-више мора да понавља небулозну мантру да би уопште прешао линију прихватљивости западноевропским силама чије непрелажење га је коштало власти прије четири године. Да би се купило вријеме, да би се власт и стварно заузела, јер побједа на изборима не јемчи и преузимање власти, разумљиво је да су Николић и Вучић морали жртвовати неколико реторичких пиона.

Али Косово је од реторичког пиона одједном постало роба којом нова власт озбиљно тргује. Спољне околности су и даље неповољне по Србију - за шта нису криви Напредњаци - и притисак да се призна Косово је засигурно гадно тежак. Али ићи ка признању Косова - а савез Николић-Дачић неумољиво води Србију тим путем - по жељи и због пустих обећања западноевропских тлачитеља није политика коју српски родољуб може опростити и не сматрати је издајничком. Отето Косово, чак и мирење са отимањем Косова, није исто што и право на Косово продато по цијени која је у најбољем случају неодређена и неизвјесна, а у најгорем, мјерећи глобалне прилике, губитак стубова независности упоредив са самим губитком Косова. Потпадање под империјалистичке структуре тренутно забашурене као Европска Унија је губитак сам по себи и изгубити Косово зарад губитка уласком у Европску Унију - на страну позитивност чињенице да тај улазак нико не обећава - је равно поремећености ума.

Не брине само пут којим иде државна политика савеза Николић-Дачић, него и подсмијевање ставу већине српског народа према таквом опредјељењу. Дачић се састао са Тачијем у Бриселу прије пар недјеља у највећој тајности, без јавног опредјељења за такав потез и објашњења тако противрјечног чина са било ког нивоа српске власти, а на који је народ имао право и што је обавеза власти. Не може Николић рећи да се он не би састао са Тачијем, не осудити оштро састанак свог премијера са истом непожељном особом, а очекивати да га и даље неко узима за озбиљно. Чак се и за преговоре Борка Стефановића са Едитом Тахири знало у Србији, иако су се сви правили луди говорећи да не знају шта је договорено. Сад кад су Дачићеви састанци са Тачијем учестали, касно је за осуде и критике. Подвала српске државе српском народу је успјела, наравно, уз помоћ медија од којих ни један, ни они блиски новој, ни они одани старој власти, није најавио тај историјски сусрет српског првог министра са ратним злочинцем који је Србима вадио јетре. А и зашто би, кад се Власи неће досјетити? Шлаг на ову торту подвале је и објашњење да нова платформа за Косово мора остати у домену државне тајне.

У исто вријеме, Србијом се шире лажна саопштења, медији се утркују ко ће сензационалније да слаже, да протури, да скрене пажњу на небитно... Наравно, медији су приватне фирме чији је главни, а у Србији и једини циљ да направе паре. Вучић звекеће лисицама и гради утисак да су хапшења у ствари поента борбе против корупције. Народ се ложи и навија да се ухапси лопов онај, лопов овај. Чита новине које зарад тиража оптуже, истраже и осуде наводне злочинце, без уплитања и примјерене акције и реакције надлежних органа. Колико је оптужница подигнуто против лица ухапшених у Случају Агробанка? Каква је то озбиљна борба против корупције кад се детаљи истраге против бившег министра Оливера Дулића и његовог наводног сарадника у злочину, садашњег министра Милутина Мркоњића, најприје провуку кроз новине, па се онда на њих килаво реагује, да би се прича завршила заташкавањем? Зар истрагу не треба да спроведе полиција, да достави резултате надлежном тужилаштву, да оно подигне оптужницу и да случај уђе у судску процедуру, а да медији само коментаришу те догађаје, наводећи изворе именом и презименом? Наравно, медији могу и да скрену пажњу на корупцију коректним истраживањем злочиначког понашања на које је онда надлежна служба дужна да реагује или да тај медиј буде тужен и можда угашен због ширења дезинформација и наношења штете угледу појединаца и друштва. Какви медији, какви извори, какви Дулићи, каква борба против корупције... 
О наводном прислушкивању и наводном покушају атентата на предсједника Николића на који његово обезбјеђење није ни реаговало није вриједно трошити чак ни неограничени Гуглов интернет простор. 

Ја се нисам слагао са остацима Радикала који су сатанизовали Николића и Вучића, јер сам сматрао да они тиме пљују сами на себе. Како сте, браћо Радикали, могли годинама да пратите такве људе каквим их данас сматрате и шта то говори о вама, њиховим сљедбеницима? Нисам био ни уз друге родољубиве коментаторе који су унапријед осудили Николића и Вучића за сваку ријеч која је изашла из њихових уста, јер разумијем какву су Србију наслиједили, каква су утврђења имали да освоје и шта се све мора прогутати и набаљезгати у том крстарењу мутном водом. Али послије сто дана владавине и усљед горе наведених примјера, који су само они најочитији, вјера у добронамјерност Напредњака и у њихово родољубље ми се љуља. Тешко је било у Србији отети полуге власти слугама Запада, али изговарање том тешкоћом може да буде основано само донекле. Постоје границе које се не прелазе, ако неко хоће да се сматра државником, а не дилетантом или издајником. A Напредњаци и њихови савезници у власти - од којих неки нису боље ни обећавали, а и да јесу, сами су признали да су лажови - полагано прелазе те границе и утапају се у наслијеђе крцуновско-милошевићевско-тадићевске Србије.

Ја нисам посебно ни вјеровао у способности бивших Радикала да владају, али јесам вјеровао у њихову добронамјерност. Кренувши путем Брута, Николић и Вучић нису издали Србију, него Шешеља, као што ни Брут није издао Рим него Цезара. Послије сто дана њихове владавине, оправдано је упозорити их да пут којим иду јесте пут у издају Србије. А њихова издаја би била страшнија од Тадићеве, јер они су земаљско царство задобили кунући се у небеско.