Кад је Димитрије Давидовић у Бечу покренуо '' Новине Србске,'' то прво српско штампано гласило је било издање Расијања, а не Матице. Кад је руски гроф, Херцеговац Сава Владиславић подстакао и помогао Божићни устанак у Црној Гори и Херцеговини 1711., који ће бити искра у камену обнове српске државности и који ће Његош овјековјечити у ''Горском вијенцу,'' било је то дјело Расијања. Кад су, рецимо, бокељски трговци из Трста несебично и здушно финансирали Карађорђеву буну, и то је било дјело Расијања.
Да је неко питао Алексу Шантићу шта су постали они херцеговачки муслимани којима је пјевао ''Остајте овдје,'' вјероватно би рекао да су и они Српско Расијање. Већ трагачи за златом у Колораду и Калифорнији и копачи угља у Пенсилванији постају Расијање и ударају темеље оном дијелу Српства које ће Матица тако и називати, а које данас, по слободним процјенама, често претјераним јер тачних података нема, броји два до три милиона људи.
Расијање су били и Тесла, и Пупин, и амерички хероји са Гвадалканала, маринац Мичел Пејџ, и амерички херој из Вијетнама, пилот Ленс Шијан, и легендарни глумац Карл Малден и силни други... То је само у Америци, а Америка је била само једно од одредишта српског исељавања.
Прошле године је Српско Расијање само Србији донијело пет и по милијарди долара, рекли су извори из некадашњег Министарства за Дијаспору, и то у личним дознакама. Не знам ко и како може да израчуна колико је неки исељеник готовине послао или донио родитељима, брату, пријатељима, али нека буде да се та количина креће око пет и по милијарди. Такве дознаке се углавном преливају у потрошачка средства без којих би велики број Срба поскапао, а не у привредна улагања, али опет су неки израчунали да је од 2000. године Расијање директно уложило око 550 милиона долара, обезбиједивши тиме око 25000 радних мјеста. Ово су бројке које важе само за Србију, а кад се у њих укључе Српска, Црна Гора и Срби у околини те три матичне државе, оне прилично расту.
Како се то мјери са напорима Мехмед-паше Соколовића, најмоћнијег српског исељеника свога доба, тешко је израчунати, али је непобитна чињеница да је Расијање кроз читаву послекосовску српску историју играло важну улогу у очувању и развоју Матице. Каква је то срцепарајућа иронија... Да би Матица могла да преживи, један дио у сваком покољењу Срба мора да се исели, црнчи и прољева крв за туђе цареве и туђе пореске службе, не да би растеретио Матицу, него да би помогао њено или своје издржавање. Да иронија још дубље запара кроз коморе и преткоморе потрудила се судбина која ове Србе, који одоше трбухом за крухом, често да би помогли сабраћу, одсрбљује и отуђује од Српства, у неповрат.
Колико се данас потомака Мехмед-паше Соколовића, обновитеља Српске Патријаршије, зове Србима? Колико је Срба, не само одведено, него одјахало прашњавим путевима балканским ка турском Стамболу, да се никад више не врати у Српство, а својом вољом и за просперитетом који им је као хришћанима био недоступан? Најчешће их је слично начело водило као и оне десетине хиљада који се у дроњавим гуњевима и подераним опанцима укрцаваше на бродове у Трсту, а искрцаваше на њујоршком острву Елис, да их поједу питсбуршке ливнице челика, рудници Сијера Неваде и чикашке ледене зиме и да је њиховим потомцима српско поријекло далеко мање битно од боје дреса америчког фудбалског тима за који навијају. Као што је иза сваког Мехмед-паше долазио неки Кучук Алија, тако је и митраљески бункер маринца Пејића замијенио неки невидљиви бомбардер чији пилот носи име које много подсјећа на американизовано српско. Тако је и син Петра Маравића, Личанина из Питсбурга, постао планетарна кошаркашка звијезда и протестантски проповједник Пит.
Расијање, ма колико материјално било спремно помоћи рођацима у Матици, је успутна станица на путу ка одсрбљавању. Да ли ће поступак трајати једну, двије или три генерације, мање је битно. Има Срба у Америци који енглески језик нису ни научили, а српски одбијају да говоре. Има и оних који српски не знају, а учинили су за Српство далеко више него већина ''великих'' Срба и оних који су плаћени да се брину о Српству. Ипак, искуство нас учи да су они први, или бар њихова дјеца, огромна већина у односу на ове друге. Због појединаца који се истичу и родољубљем упадају у очи, не смије се занемарити велика већина која се ничим осим можда презименом не може убројати у Србе.
Тешко је некога окривити што је, као Мехмед-паша или као отац Питера Маравића Старијег, бјежећи од сиротиње одвојио своје потомке од Српства. Ипак, остаје чињеница да нечега јањичарског има у свим Србима који су из овог или оног практичног разлога прешли у службу туђих царева. Наравно, небројени случајеви слугерањства туђину постоје и не скидају се с телевизијског екрана и у Матици, али то је посебна прича. Србин се не може остати покољењима живјећи међу несрбима и служећи туђим интересима, а појединци су изузеци који само потврђују правило. Србином се може опстати једино у Отаџбини, иако ни то није зајемчено, јер и у Отаџбини туђи цареви нађу јањичара кад им они затребају.
Србија је укинула Министарство за Дијаспору и основала Канцеларију за сарадњу са Дијаспором на чије чело још никога није поставила, мада се лицитира кандидатима. На интернет страницу Канцеларије је боље не ићи. Распала српска привреда не може без Расијања, тј. српске породице тешко да могу без помоћи родбине из иностранства. Омладина бјежи, а природни прираштај је негативан. Земља се напушта, запушта или продаје за будзашто онима који већ знају зашто је купују и да је земља један од три цивилизацијска ресурса који дугорочно не губе вриједност. А Расијање дотира, одсрбљује се и остаје изоловано од учешћа у тражењу конструктивних рјешења на које има право, с обзиром на допринос друштву Матице. Српска политичка елита друго и не жели, без обзира да ли Министарство постоји - ко га је водио, ништа нисмо ни изгубили - или не. Ко би ишта мијењао кад паре којим се пацификује поломљени народ стижу, а донатор не тражи ништа заузврат?
Послије констатације о јањичарима из Расијања, не остаје ништа друго да се каже осим да се неколико милиона Срба, условно речено, и у овом тренутку одсрбљује, и да мало ко наступа са свијешћу да се тај процес мора зауставити програмима тјешње друштвене и привредне сарадње са Матицом и чак повратка у Матицу уколико Српство жели прилику да се опорави.
1 коментар:
Супер, стварно ми се свиђа и прича и начин писања. Супер!
Постави коментар