Његуше је прославила српска владичанска, књажевска и на крају краљевска породица Петровића, овјенчавши славом жилаву слободољубивост дијела српског народа који се испред зулума и сужањства збјегао у планине између Цетиња, Чева и Ријеке Црнојевића, које назваше Црна Гора. На Цетињу је та иста породица потпомогнута јуначким горштачким сојем Мићуновића, Мартиновића, Томановића и сличних, ударила темеље обнови српске слободе и државности. Царев Лаз, Круси, Мартинићи, Граховац, Вучји До, Фундина, и најпослије, Мојковац, уздигоше славу српске Спарте на европске висине. Паше су ту кости остављале и епови над еповима се пјевали. То су били Црногорци, а данас, неки механџија ''монтенегринске'' пасмине не да српским женама и дјеци да једу у његовој механи. Нашао се ту наводно и неки Милош Војиновић из Берана, па му, кажу, ''три зуба у грло сасуо'' и запалио радњу, али то није поента приче. Одсрбљавање је прича.
Од сатјеривања жумберачких ускока у католичанство огњем и мачем и њиховом хируршком ампутацијом из Српства, одсрбљивање је поступак којим су српски непријатељи ефикасно откидали дио по дио Српства, стварајући нове нације, нове идентитете и најљуће српске непријатеље. Тако су одсрбљени и силни ускоци и граничари Далмације, Лике, Горског Котара, Кордуна, Баније, Славоније, који ће, десетинама година касније, клати своје православне рођаке истих ђедова и презимена. Тако данас нема српских муслимана у Босни, Херцеговини и у Рашкој, иако хиљаде, можда десетине хиљада Срба под Османлијама пређе, из користи или из нужде, на ислам. Тако данас нема Срба муслимана на Косову и у Метохији, иако хиљаде Срба пред шиптарским зулумом превјери и постаде Арнауташ. Поступак је захтијевао да од Срба жумберачких крајишника постану Крањци, тј. Словенци, да од равнокотарских сердара постану хрватске усташе, да од Соколовића и Предојевића постану крвопије из Ханџар Дивизије, и да од православног свештеника из Дренице, потекне, наводно, Хашим Тачи. Поступак се завршава одсрбљењем и клањем православних Срба и још нигдје није омануо.
Чињеница је да су сви превјерени Срби без изузетка постајали несрби за покољење или два, и да је, рецимо, унијаћење било само први корак ка хрваћењу, говори о неумитности поступка по којем Срби, напуштајући Светосавље, напуштају и Српство и постају му најкрволочнији непријатељи.
Какве то везе има са Црном Гором? Очигледно да има, јер поступак одсрбљавања није завршен са одсрбљењем превјерених Срба. Комунисти су, под плаштом заштите од ''великосрпског хегемонизма,'' наставили распарчавање и расрбљавање српског националног бића оснивањем нових, дотад непостојећих нација, Муслимана, Црногораца и Македонаца. Од ових, Црногорци и Македонци су почетак нове фазе у поступку расрбљавања, јер се њихово одсрбљавање није заснивало на превјеравању, него је на још опаснији начин задрло у суштину постојања српског народа. Послије вијекова одсрбљавања дијелова Српства који су морали, из мање или више оправданих разлога, постати нешто друго, комунисти су почели одсрбљавати све дијелове Српства који су уопште могли постати нешто друго. Да Шумадинац има основа да се одсрби, и он би вјероватно био на удару.
Послије деценија насилног македончења, данас ми о македонским Србима не можемо ни причати у истим параметрима као прије 100 година, јер су македонски Срби она незнатна мањина која је преживјела македончење, један поступак далеко бизарнији и самим тим опаснији од одсрбљења превјеравањем. Црној Гори пријети иста опасност јер су многи кругови у српској политици, и у Србији и у Црној Гори, признали постојање два народа у Црној Гори, ''Црногораца'' и Срба, као што су Македонци и Срби већ одавно у српској свијести два народа. Сад је питање колико ће воде протећи Морачом прије него што Срби постану угрожена мањина у односу на ''државотворне'' Црногорце. А говорити о Србима и Црногорцима је као говорити о Американцима и Тексашанима, о Београђанима и Дорћолцима. Плеоназам. Срби и Црногорци нису браћа, они су једно, јер су Караџићи у Београду исти као и они у Дробњаку, Подгорици и Никшићу.
Нема разлога да се мисли да одсрбљавање Црногораца не прати путању одсрбљавања Македонаца. Знакови на путу стоје, чак штрче, за свакога ко жели да их види. Али Македонија не може да боли исто као Црна Гора. Нити је Марко Његош, нити је Прилеп Цетиње. Државност Црне Горе је српска државност. Историја Црне Горе је српска колико и историја Косова или Шумадије. На Цетињу су 1711. ударени темељи политичкој обнови Српства, а ударили су их владика Данило Шћепчевић, Његуш, и гроф Сава Владиславић, Требињац. То нисам рекао ја, него они. А данас се на Цетињу не смије бити Србин. То је пораз и болест Српства.
Да је Српство здраво, Цетиње би било важније од Призрена, јер на Цетињу Срби живе док у Призрену не живе. И пораз Српства се прецизније мјери идентитетским губитком Цетиња него демографским и војним губитком Призрена и Пећи.
Од Карађорђа до Томе Николића, мало је српских вођа који не вуку коријене из Црне Горе, Херцеговине или Брда. Мало је српских војсковођа чији се преци нису гонили с Турцима по Дуги ''крвавој'' и сличним гудурама. Мало је српских научника који бистрину ума нису наслиједили од неписменог ђеда гуслара који је напамет знао ''Женидбу Максима Црнојевића.'' Први и Други српски устанак су подигли Срби потекли испод Ловћена, Кома и Дурмитора, а финансирали су га Бокељи. Један такав основа и прву православну државу западно од Дрине прије 20 година.
Ја нећу ни да помињем име протуве који је избацио монахињу и мајку са петоро дјеце из ресторана. Тај ''јуначина'' није битан, битна је чињеница да на Цетиње и у Његуше, гдје вијековима нико сем Срба не живи, уђе сабласна идеја да Србе не треба послужити храном, или, још горе, да их треба поклати. Битно је што је одсрбљавање Црне Горе толико узело маха, не у Улцињу и Плаву, него у срцу Српства, на Његошевом Цетињу. Колика мора да буде помраченост ума да човјек постане себемрзац, да пљуне на свој род, своје име, презиме, претке...? Да пожели да покоље браћу?
Још Црна Гора није напустила Српство. Још није касно да се одсрбљавање Црне Горе заустави и преокрене. Али како који Цетињанин потпада под утицаја расрбљивача који га убјеђују да није оно што јесте, одбрана Црне Горе ће бити све тежи задатак. Сама чињеница да је неко убиједио Цетињанина да ''Горски вијенац'' није завјет његових предака и да ћирилица није његово писмо најгласније говори да агресивни рад расрбљивача није наилазио ни на какав отпор српских националних радника. Крајње је вријеме је да се то промијени. Црна Гора има право да буде независна, али нема право да се одсрби.
Нема коментара:
Постави коментар