Прво нешто мало о Ћосићу равноапостолу, иако је осуда њега самога у ствари осуда читавог једног покољења српских вођа, интелектуалних и других, недораслих народу испред којег су се поставили. Да би један мудрац био и апостол, он мора бити вођа и визионар прије свега. Његова ријеч не смије бити избушена компромисима и заблудама. Без обзира на његове можда и најбоље намјере, Ћосић није успио да постане ни гробар србокомунизма, а камоли апостол новосрпства. Ипак, многим Србима Ћосић погрешно симболизује тај раскид Србина комунисте са србоуништитељским југокомунизмом. Из ове чињенице произлази медијски значај дат јучерашњој Ђосићевој поруци, иако је она значајна из других, мање романтичних разлога.
Умишљајући Карађорђа, Срби пригрлише Слобу Милошевића, и на исти начин, осјећајући потребу за светим Савом, Срби се задовољише Добрицом. Преврати, обрти и промјена правца у кључним тренуцима нечије историје траже апостоле, тако је суђено. Неко ту улогу преузме и кад достојних нема и онда се његовом народу десе деведесете, петооктобарски преврат, шестооктобарска пљачка и стечај, материјални и духовни. Милошевић и Ћосић, хтјели ми то признати или не, одредише пут новосрпству, сваки на свој начин, и тај пут нас, уз додатну навигацију њихових опуномоћеника, превратника, политичко-интелектуалних сапатника и копилади, доведе у касне фазе пропасти националне државе и, што је катастрофално, борбеног националног духа. Какви су нам били апостоли, таква нам је и вјера.
Тако јуче Добрица, користећи оквир исмијаног и компромитованог ''апостолства,'' предаде судбину Србије у руке одбјегле, ненаучене, ненавођене национално-филозофске сирочади, којима не остави баштину, никакве макар и у живицу зарасле темеље на које ће ови, позвани, прозвани и, чак, набијеђени, надограђивати зидове новог српског дома. Кога он то позива да се врати и бори? Оне које је политика којој је он био саучесник и, да га не штедимо само због неспретности, идејни сијач, прогнала? Они који су и отишли јер су на борбу били гадљиви? Они којима се борба згадила или они који су одрастали чекајући да се неко други избори за њих? Или оне који нису хтјели да чекају? Е, мој Добрице, па сто ''паметних и храбрих'' студента које позивате су и отишли јер им није било до борбе, јер је њихова свијест палих потомака ратника оперисана од разумијевања суштине борбе и жртве, јер им није показан смјер и непријатељ, јер на њих није пренијета култура борбе од вас чија је то била обавеза и једина сврха постојања. Ваша је била улога апостола, Добрице, сами сте је бирали. А минимум апостолског дјела је производња настављача вјере и борбе. Јуче ви позивате разбјежалу дјецу да сами себи одређују национални пут. Па, сами су га себи и одредили, отишли су. Пут мора имати почетак, а нација која очекује да њена дјеца крећу сама и изнова у 21. вијеку као нација нема чему да се нада. Ви им, Добрице, скупа са Милошевићем и хордама историјске недостојности које су стајале иза њега или насупрот њему, те вајним академицима који немадоше петљу да стану иза својих ријечи и да усмјере дјецу у амфитеатрима жељну путоказа, нисте дали никакву шансу. Сад ви, у очају, одлучите да их позовете на одговорност, ударајући на национално осјећање које је њима углавном страно, неразумљиво или сасвим погрешно прослијеђено к мозгу. Ви им не предајете штафету - да искористим израз који српска интелектуална елита најбоље разумије - јер штафете нема, нисте је до њих ни донијели, него им шаљете знак да се ви сами предајете, а да нисте ударили ни темеље борби на коју их соколите.
Не кривим ја Ђосића због недостојности него због кукавичлука његове класе који је и њега недостојним учинио. Па, Срби апостола, тог националног филозофа који силом визије која инспирише промјене и осваја политичка тржишта, нису имали од Саве Немањића. Једина кохерентна српска политичка филозофија је још увијек, послије осамсто година, Светосавље. Десио се у међувремену потенцијал Димитрија Давидовића, али га је, системски недовршеног и филозофски ненаметљивог, Светосавље надживјело и још једино оно, анахроно и обневидјело, води борбу за Српство са прождрљивим стихијама вјечитих разарача српског духа. Један други потенцијал, Карађорђе, апостол крваве борбе и цар јунака, не оставља за собом утемељења до оних који пуки инат и побуна могу надградити. Једино принц-калуђер Растко уоквирује српство доминантном и државотворном политичком филозофијом, заснованом на праву, небеском, а поготово земаљском, али и на култу светих отаца и светости њихових синова, култу који одавно, у таквом облику, не служи на ползу Српству. Да ли због ригидности настављача светосавске државотворности послије пропасти светосавске државе или због историјским разлозима изазване немогућности калемљења и природног претакања и осавремењивања светосавског друштвено-политичког концепта, тек светосавско српство остаде без одмјене, без порода. Чак и такво, оно у 19. вијеку имаде снаге за устанак, за још један јуриш, за двије националне државе, за свињаре-ратнике и владике-пјеснике. Али у 21. вијеку, његова снага мора да се прегрупише и чак обнови младим калемом, новом мисли, новим јуришом, али не почињањем од нуле нараштаја које нико није научио шта се на шта калеми.
Можда је Давидовићева фузија српског и француског слободарства била или могла бити апостолска, да је није грубо прекинуло александровско утамничење српства и насилна замјена југословенством, која је омогућила титовску гиљотину.
Углавном, кад се искасапљеном српском тијелу мало извидаше ране и дезорјентисани ум поче поново да пипа у мраку тражећи руку државотворца, скретничара, апостола, да га избави из последавидовићевског ропства, изађе несрећни меморандум и роди Добрицу, освијешћеног комунисту, несмало равноапостола, проповједника новог српства, које, окужено и југословенством и комунизмом, бјеше срећно што је уопште живо. (Питање да ли је Добрица гурнут под точкове историје или је сам пао ћемо оставити по страни. Јасно је да је био драговољан да управља новом српском локомотивом, чак и као ложач машинисти Слоби).
Данас, тј. јуче, послије безброј наступа и искорака, уздизања и најчешће падова, овај бивши равноапостол новог српства, спотакну се и паде најниже досад, бацајући храбро и визионарски терет будућности на нејака и невољна плећа дјеце која не схватају ни прошлост јер им он и његови истину о прошлости нису испричали, а камоли будућност у одбрану које их бивши апостол регрутова. Не посади Добричино покољење цвијеће за ''далеко неко покољење,'' нити означи гробове оних које ''ад прождре'' и ''покоси сатана'' у борби за добро нових српских покољења.
Због оваквих равноапостола ријеч и дјело светог Саве остадоше без природног прираштаја, учаурени и обрасли кором испод које српство стари, а његова историјска улога, дивовска и истински апостолска, остаде ненакалемљена и, на крају крајева, усљед ригидности и гордости његових духовних насљедника, а нерађања свјетовних, неприкладно и погрешно протумачена. Због недостојности аспираната на апостолство, Срби све чешће и са све мање расуђивања и разборитости падају ничице пред пошастима које се огрћу месијанством.
2 коментара:
Колико је доброг и поучног рекао Добрица Ћосић, немам чврст став или, тачније, никакав став, али о чему извјесно имам став, је да се дефинитивно касно огласио. Огласио се онда, кад и птице на грани знају да је све пропало, уништено и опљачкано и да је много тога закаснело за поправити. Питање је, не је ли његово писмо на мјесту, колико коме је уопште и упућено, када гледамо годинама одлазак младих, па, богами, и старијих који имају шта понудити Западу? Питање је, такође, који су то паметнији и са више патриотизма српски интелектуалци? Све у свему, тужно је и писмо и свака критика,
Ћосић је најизразитији представник те интелелектуалне елите јер је због оног меморандума и послије њега био бачен у први план, својом или туђом вољом, а касније се и својевољно укључио у политички живот. Визионар би 1992. предвидио пут којим иде његов народа и изградио програме по којима би, рецимо, спријечио одлазак силног народа, а не 20 година касније позивао омладину која одлази да се врате у земљу коју је и он помогао завити у црно, и то да се врати и бори кад је смисао борбе обезвријеђен. Да ли је била његова намјера да учествује у обезвређивању, није ни битно. Прихватио се одговорности и задатка и обавио га је катастрофално лоше. Не оправдава га то што ни други нису били ништа бољи. А други јесу били гори јер су били кукавице. А можда смо криви и ми јер смо очекивали од комунистичких интелектулаца да одбаце коријене и поставе смјернице развоја нације коју је баш њихова идеологија осакатила.
Постави коментар