Предсједник Србије је пристао на измијештање преговарачког процеса из Савјета безбједности Уједињених Нација, гдје је том процесу не само мјесто, него гдје и логика српског интереса налаже да он остане. Што је његов претходник започео, Николић наставља. Ако је Резолуција 1244 још теоретски на снази, и ако је њен садржај најповољнији за Србију од свих нагодби тренутно у оптицају, и ако је Николић обећао народу да ће процес, чије је измијештање из Уједињених Нација Борис Тадић својевремено омогућио, вратити у оквире Резолуције 1244, тј. Савјета Безбједности, зашто се тзв. платформа прво дала на увид амбасадорима чланица ЕУ, а не поднијела као приједлог на разматрање Савјету Безбједности након што је Скупштина Србије усвоји? Скупштина Србије мора да је усвоји, зар не?
Знамо да је Тадић дозволио спровођење нелегалног Ахтисаријевог плана, који ни у једном међународно-правном оквиру није легитиман, а који је омогућио мијешање Европске Уније у рјешавање спора у надлежности Уједињених Нација, те долазак Еулекса и проглашење независности тзв. Републике Косово. Знамо и да је Николић, који се 17 година јавно залагао за границе Србије на Купи, гдје је није било могуће ударити, а онда занемарио српску границу тамо гдје она у ствари постоји и гдје мора да се брани, могао да поништи Тадићево пристајање на кршење Резолуције 1244 од стране Европске Уније, као и све договоре који су из тог кршења проистекли. Али није, него је слагао српски народ и наставио Тадићеву политику са већом одлучношћу.
Предсједник Владе Србије Ивица Дачић, уз очигледни благослов Николића, свих министара у Влади и читаве Скупштине (ако не искористиш уставно право да оспориш неуставну одлуку, јасно је да се слажеш са њом), је отишао на ноге Кетрин Ештон, која је задужена да испред Европске Уније спроводи Ахтисаријев план, никад усвојен у Скупштини Србије из које истиче Дачићева власт, да би га ова бацила под ноге терористи Хашиму Тачију, пред којим српски први министар пристаје на мање-више све услове, само што тактички темпира спровођење. Српском народу је, наравно, опет слагано да граница на енглеском нема исто значење као на српском, да се царина неће наплаћивати на тој граници, да је оно што Тачи назива амбасадором Косова у Србији у ствари ''официр за везу...'' Пошто се српског народа нико не боји, јер није опасан и не бори се за своје интересе, могло је и да му се не слаже, ефекат би био исти.
Децембра 17. Србијом је прострујала вијест да у Николићевој ''платформи'' стоји приједлог да Сјевер Косова добије исти ентитетски статус као Република Српска у Босни и Херцеговини. Унутар чега, није објашњено. Уколико је вијест тачна, логички изводимо да Николић и клика мисле признати независност шиптарског Косова у цјелости, тј. не само дијелова које Шиптари контролишу него комплетне територије под НАТО чизмом, те да за четири општине које контролишу локални Срби предлажу неку врсту самоуправе унутар независног Косова. Другим ријечима, Николић не тражи рјешење статуса окупиране покрајине унутар Србије, него гази Устав и, признавајући власт Приштине над Сјевером, тражи од Приштине одређена права за Србе на Сјеверу. Наравно, не очекујемо да српски властодршци ту ситуацију овим ријечима предоче српском народу, ако уопште буде икаквог предочавања.
Чињеница да Николић послије 17 година радикалне реторике и 4 године напредњачке изборне кампање није имао спремну политику према питању Космета га ставља у исти дилетантски кош са Тадићем. Није Николић морао да има рјешење за Космет (Србија и нема обавезу да тражи рјешење, нити да пристаје на понуђена рјешења, него само да мање или више успјешно брани своје), али је морао да има спреман приступ рјешавању тог кључног унутрашњег проблема. Пошто је послије шест мјесеци боравка на власти ту новосклепану '''платформу'' најприје однио на провјеру Венсану Дежеру, јасно је и кога она треба да задовољи. А шта задовољи Дежера, сигурно неће Србе.
Рекох и да Србија нема обавезу да тражи рјешења за туђе амбиције. Србија, тј. њена територија, је објекат нечијих тежњи. Све што Србија мора да ради је да спрема и изводи одбрану, у овом случају политичку јер није способна за војну, а да се истовремено покуша оспособити за примјену силе. Она нипошто није смјела да се упушта у нуђење рјешења и састављање којекаквих платформи. Србији је територија окупирана, а она је пристала да се погази једина платформа која ту окупацију дефинише, Резолуција 1244. Србија никад није прогласила Косово и Метохију окупираном територијом. Србији је народ истјеран са њене окупиране територије, а она никад није поднијела ни тужбу против насиља, нити је организовала протјерани јој народ и покренула поступак за појединачни поврат имовине или одштету. Чињеница да Србија прогнаницима није могла обезбиједити повратак не значи да није могла ни да покуша да се избори да се њихов прогон и причињена имовинска штета санкционише, те да тако створи додатни међународни притисак на окупаторе и сецесионисте. Србија, која има бројно Расијање у земљама окупаторима Космета, ниједним чином, ниједном акцијом није покушала да мобилише тај потенцијал око теме страдања Срба и скрнављења светих мјеста и тако створи још једну димензију притиска на међународно јавно мњење. Србија се није изборила ни за толико позитивне међународне репутације за 12 послемилошевићевских година да Интерпол потјернице које она подигне некога у ствари обавезују. О повратку српских безбједносних структура на Косово и Метохију, који Резолуција 1244 дозвољава, никад није ни било ријечи. Другим ријечима, осим материјалног издржавања једног дијела косовско-метохијских Срба, Србија није учинила ништа да прошири уски простор одбране остављен Резолуцијом 1244.
Србија се није борила за Косово и Метохију од 1999. године и не бори се за њих ни данас. А кад ти неко тако лако узме један комад земље, и то најсветији, нема разлога да ту стане и да ти не узме сваки који му се свиди. И није најгора ствар изгубити територију, па и најсветију, најгора је ствар предати је кукавички, без борбе, кроз ''платформе'' које не приличе ни пијачној тезги.
3 коментара:
Пре свега запажам да приличан број гласача никада није осетио мучнину при помисли на скоро две деценије глумљења српског национализма напредњачког двојца. Можда су мислили да ови глуме данас!? Ако успешно прођеш ту тачку можеш да постанеш гласач напредњака. А платформа треба да поручи да председник ето нешто и ради, не своди се све на његову добру забаву, од Буенос Ајреса, преко Лондона и "аболиција", до дружења са спортистима. Садржај платформе је самим тим у другом плану. Битно је да је председник нешто урадио и сад може да се врати уобичајеном председничком ритму и повременим "патриотским" паролама. За унутрашњу употребу.
Како је могуће да су они глумили двије деценије, а да Шешељ није, или бар да их Шешељ није провалио, него се кумио с њима и вукао их за собом до врха странке? И ако се вратимо у 2007., рецимо, ко је био већи и бољи Србин и радикал од Томе Николића? Ако он није био никакав, шта да мислимо о другим радикалима, поготово с обзиром на чињеницу да их је више прешло у СНС за њим, него што их је остало у СРС. Зар је такве људе и такву странку Шешељ његовао? Ван хашке приче, шта онда да мислимо о Шешељу?
То је Шешељева највећа грешка, окружио се погрешним људима. На неки начин он носи одговорност за појаву напредњака. Да, није их "провалио" и то нам приказује човека који је у неким, обичним смртницима недоступним питањима, бриљантан, а у обичним животним стварима (назовимо то примењеном психологијом) - крахира. Ово се доста често среће, лично познајем човека који је баш такав. Двојац јесте глумио толико дуго и то је за мене најстрашнији утисак од када је вишестраначје у Србију уведено. Ту количину аморала мој стомак једноставно не вари, отуд и текстови о њима, мада радикал никада нисам био, нисам чак ни гласао за њих. Шешељ није глумио, његова жртва и хашко херојство су за мене неспорни. Скидам капу на томе, али то не значи да ћу га идеализовати у свему.
Постави коментар