Сјени терористе Принципа

На реду је Гаврило.

О стогодишњици почетка великог рата између свјетских империја ће се причати наредних годину и више дана. Што се Срба тиче, њихове херојске побједе ће се обиљежити 'нако, реда ради, да се подијеле одликовања, испале плотуни и упуте испразне популистичке поруке. Осим ако се не трефи нека изборна кампања у љето или јесен сљедеће године, што би створило прилику за епохално пресипање из шупљег у празно, коју српско колонијално намјесништво ни за живу главу не би пропустило.
 
Али битан је Гаврило. Цер и Колубара ће сами пасти кад се од Гаврила учини што се чини.
А чини се, према новим тумачима европске историје крвавог двадесетог вијека, терористом и несојем.
 
Гаврило Принцип је био, као што Срби знају, момак из Босанског Грахова које уби окупаторског цара из слободољубивих побуда. Сматрао је себе југословенским, а не српским, националистом, што му се, као клинцу, а и као историјској личности несвакидашњих димензија, мора опростити. Био је и истурени кажипрст Црне руке, те је и то свјетло које из једног угла мора обасјати сваку расправу о Гаврилу. Југословени двају Југославија славише Гаврила као хероја, осветника, мученика за југословенску вјеру, симбол уједињења итд. Он је углавном био клинац који је имао петљу да са групом истомишљеника, такође клинаца, удари на царство, ни не схватајући цјелокупан политички контекст. Паралеле ради, да живи и дејствује данас, београдски Б92 и Блиц би клинца те енергије и тако насилних склоности сврстали у хулигане.
 
Овако, историја се ових дана ревидира тако да Србин Гаврило испадне терориста, јер то је потребни, погодни и лако сварљиви оперативни израз у овом вијеку доминације искеженог једноумља које не прашта.
 
Има Срба који данас пишу о Гаврилу као о искомплексираној будали која је започела рат у којем ће од свих учесника најгоре проћи баш његов српски народ. Наравно да је био будала у једном смислу; побогу, имао је само 20 година. (Данас има Срба газе пету деценију живота на родитељском хљебу.) Имао је и нешто Наполеоновог комплекса, што га је, наравно, чинило изузетно опасним човјеком. Био је будала што је повјеровао у југословенску обману, али повјеровали су и бољи и старији од њега, јер је то некако било у духу времена, тако да, са овог становишта, није конструктивно кривити га. Поређења ради, можемо рећи да је био мања будала од принц-регента, уколико спадамо међу оне који сматрају да је Александар само био наивчина.
 
За Нијемце Гаврило јесте био терориста по најјаснијој дефиницији тадашњој. Убио им је цара и трудну царицу док су обилазили своју војску у својој покрајини. Иако његови меци нису изазвали рат, били су први пуцњи у том рату који је дунуо у свијећу аустроугарском самртнику. Црно-жутој монархији је рат против Србије био посљедња шанса за преживљавање, а и вјесник смрти у исто вријеме. Гаврило је ту послужио само као окидач. (Утолико више и буни улога српске тајне полиције, те се питању за кога су Апис и Танкосић стварно радили не може одољети.)
 
Могу Нијемци да мисле шта год хоће и ревидирају колико воле, али они су изгубили рат, а ми смо га добили, заједно са Гаврилом као симболом. Зар не? Не. Из пар разлога, од којих нећу улазити у онај о упитности српске побједе у рату.
 
Историју пишу побједници и намећу је губитницима да би им збунили и деморалисали долазеће нараштаје. Сто година касније, побједници су опет Нијемци, и пружа им се прилика да на ред ставе и Гаврила и да објасне Европи која им се прострла пред ноге како је она све погрешно схватила и како је историјски спор између европских сила које данас чине Европску унију данас најлакше гурнути под тепих тако што ће се окривити терориста који их је позавађао.  И посредно, они који су стајали иза њега. Бар га је тако најлакше дјеци објаснити. Не би Нијемци никад кренули у рат да им Срби не убише једног од царева, тј. пријестолонасљедника Светог римског царства, посредством којег су суверено владали Европом од деветог до двадесетог вијека, и које опет подигоше и назваше га Европска унија.
 
Гаврило је био терориста, и самим тим, Црна рука, дубоко умрежена у органе власти Краљевине Србије, је била терористичка организација, као и држава која је иза ње стајала. Том логиком, рата не би ни било да Краљевина Србија није имала империјалистичке намјере према Аустроугарској, која је, како је у германској Европи познато, донијела цивилизацију и ред у варварске и хајдучке, каљаве српске гудуре. Аустроугарска је била доносилац развоја српским вукојебинама и у такву су прилику Срби испалили метак. На такав пут су се попишали. Нијемци просто нису имали избора него да се бране од великосрпске агресије, на својој Дрини, са својим Словенцем пред својом војском Чеха и Хрвата...
 
Сарказам на страну...
 
Ревизија историје није лоша сама по себи, али увијек има политичку димензију. Или истина од неистине није могла доћи у доминантну позицију, па јој је измијењена политичка клима створила нови простор, или је силе чијој политичкој амбицији одговара ревизија нису досад могле извести, а сад могу. Двадесети вијек је био вијек највеће амбиције њемачких елита и њихових највећих пораза. Њемачке племићке породице су доминирале хришћанском Европом од Карла Великог до Гаврила Принципа, отприлике. Оквирно говорећи, то је једанаест вијекова. Само један непун вијек своје историје њемачке елите не доминирају Европом и то усљед обрачуна унутар њих самих, те појаве Совјетског Савеза, глобалне идеолошке и економске силе која је темељно, али привремено, пореметила односе на капиталистичком Западу. Нови образац је конструисан, и унутар њега, њемачке елите не само да постижу нову доминацију, него имају императив и да ''очисте'' историју двадесетог вијека од себе као злочиначког и разарајућег чиниоца. Иако сила бога не моли, и иако сила не мора никога убиједити да има право да влада и да буде сила, зарад националног морала саме њемачке нације, идеолози нове њемачке доминације Европом морају санирати ожиљке које су порази Кајзера и Фирера нанијели националној психи. Фиреровски, подизањем морала извикујући квалитете више расе, то у двадесет и првом вијеку више није препоручљиво, нити је то разумљиво омлитављеном карактеру европског грађанина, али је упирање прстом у неког другог и тумачење историје у складу с мотивом нарицања над својом судбином итекако у духу данашњег времена и популистичких идеологија двадесет првог вијека.
 
Отуд и упирање прстом у Гаврила.
 
Ако је Гаврило терориста, не могу бити Нијемци криви за рат против земље која се језиком Стејт Департмента мора назвати спонзором тероризма. Ако је Башар ал-Асад побио дјецу хемијским оружјем, не могу Американци бити криви ако га раскомадају бранећи слободу и демократију. Кад узмемо у обзир то да је Србија колонија чије Министарство просвјете се ефективно не бави ни важнијим стварима од Гаврила и надвојводе, неће нити проблема да се у најскоријем року Гаврило и у српским школама почне третирати као терориста који је нанио зло и Аустроугарској и Србији, иначе пријатељским земљама и комшијама, а не као родољуб који је убио окупаторског владара.
 
Када се оваква слика установи и устали, онда из ње логично слиједи да је Гаврило терористичким чином прекинуо један позитиван процес који је водио Србе путем мира, развоја и модернизације, а који је сасвим природно наставити данас. А наставиће га ново Свето римско царство, Европска унија, и свако ко се томе успротиви биће поистовјећен са Гаврилом, терористом, и распет.