Између отпадника и душмана

 
Фасцинација Западом је симболично присутна у српскоj народноj свијести од женидбе краља Уроша Немањића Јеленом Анжујском и сађењем чувених јоргована њој у част и за љубав. Кад је потлаченој Србадији Запад почињао у Земуну, одакле је стизала и џебана за буну на дахије,  и кад су браћа са сјеверне стране Саве и Дунава, обувени у лаковане ципеле, доносили вреће кромпира, идеје просвјетитељства и уливала наду у ослобођење од Турака, Запад који су персонификовали је, искориштавајући Србе за своје циљеве доносио добит и самим Србима, као ударној игли у аустријским плановима за преотимање Хелма од ''босфорског болесника.'' Природно је било што је тврдоглава енергија тршићког писара нашла уточиште и подстрек својим научним стремљењима у Бечу, јер Беч је био близу, Беч је дозивао, до Беча се ишло кроз српски Земун, Карловце, Сентандреју. Беч је био Запад. И Трст, из којег су бокељски Срби финансирали Карађорђеву буну, је био Запад. Црногорцима је Котор, неколико сати хода низ литицу, био Запад, Венеција. Боки су бјежали хајдуци рањени и прогоњени од Турака, да ране видају. Бока је била Запад. И Бока и Трст и Беч су Србима били Запад наспрам учмалости, трулости, иновјерства и, наврх свега, јарма и зулума турског Истока. Таквим Западом је лако било бити фасциниран. И Русијом су Срби били фасцинирани, али Русија се није видјела са Калемегдана.

Али Аустрији, тој милосрдној, 'ришћанској сили која је слала џебану кад је било стани-пани и кад су кнезовске главе летјеле са ћуприја, требало је мање од једног вијека да покаже Србима да су јој интереси исти као и Мурату кад је тобоже признавао круну краља Марка и племство Дејановића, те Бајазиту кад је подржао Лазареву удовицу против Вука Бранковића. Ипак, иако су Беч и, преко њега Берлин, о јаду забавили српски народ, не једном, него три пута у двадесетом вијеку, фасцинација Западом не престаје, и с обзиром на очитост којом историјско искуство Срба са тим представницима Западне цивилизације избија очи сваком Србину који их не затвара, прелази у мазохизам.

Добро, можда нису само Нијемци Запад. Ето, нека нису.
Срби, поставши претходница крсташког похода против умирућег Османовог султаната, а онда и брана напредовању бечке силе ка Блиском Истоку, су наједном запали за око и Французима и Енглезима, империјалистичким силама и моћнијим од сусједне нам црно-жуте монархије. А империјалисти, што ове двије поробљивачке силе несумњиво јесу биле, не ослобађају, не помажу, него тлаче и отимају, чак и кад им начини изгледају сасвим цивилизовано и људски. Разлике између феудалне Аустрије, парламентаристичке Енглеске и слободарске Француске у односу са Србима није било: све три су се руководиле империјализмом, ма у шта га бијаху увили. О Америци и њеном милосрђу су довољно рекле њене бомбе упућене српској дјеци 1944., 1995. и 1999. године. Ипак, Срби остају фасцинирани, измишљају другојачију стварност и, у правом маниру жртава Стокхолмског синдрома, правдају злочинце којима су фасцинирани.

Грешка је помислити да су Срби само и увијек били фасцинирани Западом.
Јесте Немања дочекивао Барбаросу у Нишу, али се дивио Цариграду, јер је оклопљени риђобради Швабо ипак брљао по печењу длакавим шапама што није баш било очаравајуће. Оставио је круну средњем сину јер је он био ромејски зет. Његов унук Радослав је рађе бивао Дука но Немањић. Сирова сила је пријетила са Запада, али је култура извирала на Истоку, док је папини крсташи нису разграбили остављајући крваве трагове по Константиновим калдрмама. Ипак, све док Мехмед Освајач није Грке избио из њега грчком ватром и Свету Софију претворио у шталу, Константинов град је био Град - Беч, Париз и Лондон потоњих времена. Много је чак бродова упловило у Златни Рог док је Србима и Ел-Фатихов Стамбол престао да буде Град. 

Пентрање уз љестве друштвеног престижа и политичке моћи, увијек присутно под било каквим друштвеним уговором, је под Османлијама подразумијевало и турчење, што за оне већма амбициозне и фасциниране бљештећим свјетлима царских градова, није представљало проблем. Колико су могли Турци нахватати неосакаћене дјеце по српским врлетима и осојима, а колико их је, као и данас, похрлило да се одрекне стега рода, ретроградности косовског и других митова, оглушило о клетве предака, и драге воље се осунетило зарад материјалне користи? Да се не лажемо... Бајо Соколовић је постао Мехмед-паша јер су чука на којој се родио и вјера у којој се родио биле тијесне за његову памет и амбицију.

Да се исто тако не лажемо да је и данашња мазохистичка фасцинација Западом упркос очитог и небројено пута агресивно исказаног непријатељства тог Запада према Српству иста по природи као и фасцинација предака данашњих Бошњака, Санџаклија и, по свој прилици, неколико милиона трачких Турака, турским господством и беговским повластицама које су истекле директно из поробљивања народа којем су и сами припадали. Како се данас неки Срби стављају у службу америчких и њемачких интереса, закукуљених у испразне приче о грађанском друштву, излизане мантре о демократији и слична пресипања из шупљег у празно,  а за канцеларију у ''кругу двојке'' и шаку долара из богатих фондова које су у сврху тлачења неосвјешћене раје напунили финансијски феудалци апсолутистичког надкапитализма, тако су се, за три њиве, дунум шуме и трећину, турчили и преци Изетбеговића, Орића и Зукорлића. Тако су се зарад старјешинског чина у аустријској војсци католичили и српски ускоци и граничари Далмације, Лике, Кордуна, те данас њихови потомци пјевају о Јасеновцу и Градишци Старој као о јуначким подвизима очева и дједова.

Опет, да се не лажемо, фасцинација и Западом и Истоком се своди на неколико кључних застрањења српске народне личности: одушевљење туђим, чак и кад је зло, подло и душманско, стид од свога, гадљивост на сопство, бјежање од одговорности за себе и тражење линије мањег отпора, пристајање уз непријатеља које нас ослобађа обавезе да се побринемо сами за себе против тог непријатеља...

Али у тим Србима отпадницима живи и доза садизма према онима који се нису продали вјеру за вечеру. Нема народа којему нису отпадали дијелови, који се није трансформисао, цијепао и спајао са другима. Али нема пуно народа чији се отпадници врате са камама жедни крви оних што осташе одани Српству. Мање је било Мехмед-паша него Омер-паша. И ту се опет враћамо на незаобилазни чинилац фасцинације туђим, који, у комбинацији са гадљивошћу на своје, производи онај најцрњи порив Србина слуђеног својим постојањем и подложног ропском менталитету човјека који се стиди да буде оно што јесте: слугерањство томе чиме је фасциниран на штету онога од чега је отпао. Кад си слуга, газда се пита.

У двадесет првом вијеку, све је теже бити сигуран у дефинисаност границе између отпадника и постојаног Србина. Све су збуњенији и једни и други, и нови отпадници и постојаници. Тако њемачки сарадник Милан Недић није волио Нијемце и као Солунац их је сматрао непријатељем којег је служио из нужде, док Чеда Јовановић, рецимо, воли Американце, не либи се да идеале које Американци намећу бомбама и масакрима народа проглашава за своје и не види их као савремени пандан империјализму Хитлера или Кајзера. Ко воли Србију мора сматрати за непријатеље оне који убијају Србе, јер то је у складу са свим природним начелима самоодржања. А данас међу Србима то начело није схваћено и њиме су многи Срби збуњени. Ако неки политички уредник дневних новина у Србији правда злочине Американаца и њихов глобални тероризам - чија су жртва били и Срби - тиме што се Сједињене Државе издају за демократију и носиоца демократских начела, какво размишљање се може очекивати од читалаца његових чланака и какво логичко закључивање? И какво препознавање опасности и спремност на самоодбрану? А логика је предуслов опстанка и самоодбране.

Да, вријеме је да се нови отпадници, данашњи одсрби, проповједници разних анти-српских идеологија, европеизовани, фризирани потомци интернационализма њихових тоталитаристичких отаца, који Српство ојадише ''пасјим гробљима'' и Црвеним терором, између осталог, ставе у исту раван са негдашњим отпадницима, оним који су аутоматски, или за покољење до два, престајали бити Срби и постајали српски злотвори. То што многи од данашњих одсрба још не поричу да су Срби не значи да су мање опасна појава него да су се прилике промијениле.

Вријеме је да се отресемо збуњености и да предвидимо којим током ће ићи историја коју нам намећу они чија нас је звијезда водиља довде и довела, користећи фасцинацију туђим и гадљивост на своје, урођену одређеним слојевима Српства. А кад се отресемо збуњености и дезорјентисаности, тај ток није тешко предвидјети, као што није тешко предвидјети шта чека онога на репу колоне свезаних које спроводе маљем у јаме чим се види како прође онај на челу те колоне. А само тада га можемо и зауставити, јер како је противприродно да шака усташа баци у јаму пола српског села, а да се нико не освијести, осмјели и пружи отпор, тако је противприродно да шака отпадника води у нестанак читав народ. Али обавезу за себе морамо преузети на себе.