Бреме нерођених и новорођених

Вијековима су, према легенди, српски очеви дочекивали новорођене синове покличем: ''Здраво да си, осветниче Косова!'' Та нада да ће синови достићи оно што очеви нису могли или смјели је у данашњем Српству попримила алармантне размјере, такве да се очеви не само надају него занемарују своје обавезе у припремању терена за успјех будућим покољењима. А све је почело одрубљивањем главе очевима нерођених синова који би били бољи очеви бољим синовима.

Кроз историју сужањства, Срби су се том сужањству непрестано опирали и сама жеља са слободом их је држала у животу. Наравно, многи међу нама су се престали опирати него су пристајали за поробљивачима, те и сами постајали поробљивачи. Некад су ''прелијетали'' најгори и најслабији изданци Српства, они који нису имали чврстине и свијести да одоле, а некад и понајбољи. Католичила се и сиротиња за врећу брашна, као што описује Матавуљ, али и војне старјешине и амбициозни трговци и занатлије који су прилику за напредовање видјели само у католичењу. Босански беговат је махом био потурчењак, Србин који је већ био племенитог рода или који се негдје истакао борбеношћу или способношћу. Неке неријетке је и мука натјерала, а и данак у крви, за који су опет приспијевали најбољи. Против ових одвјерених поробљивача су се борили, погађате, најбољи изданци онога што је остало у Српству. У ускоке и хајдуке су ишли најхрабрији, најјачи, гинући у бусијама и бунама, и скапавајући у букагијама. Оно што је преостало морало је да рађа нове ''осветнике Косова,'' да се обнавља и да се узда да ће нејењавајући зулум да очеличи нове узданице чији генетски материјал можда и није више обећавао велика дјела. Нема тог народа који 600 година ''сјече'' својих најбољих изданака може да преживи неоштећен и да опет рађа ''осветнике Косова.'' Или има?

Чињеница је и да је послије опоравка духа побједе у Српству,  у деветнаестом вијеку, онај најтврђи, најјачи и најсвјеснији сој међу Србима потамањен не једном, него два пута у двадесетом вијеку, и да се покољ десио не само по ширини, него и по дубини. У Првом свјетском рату није изгинула смо српска војска него момци који би водили Србију двадесет година касније. Изгинули су очеви старјешина, државника, умјетника и научника који би носили Српство читав један наредни вијек, а нису, јер се нису никад ни родили. Милутин Бојић можда не би испјевао Плаву гробницу да је није очима гледао, али такав стваралачки геније би писао поезију много дуже да га плави таласи Јонског мора нису прогутали прије времена. У филму Синовци Синише Ковачевића, једним од најзначајнијих остварења српске кинематографије, тематски, ако не технички, Петар Краљ, са звјезданих висина личног умјетничког израза кликну сузних очију: ''Ко са три метка поби толике Србе?'' 

Само двадесетак година послије крфско-солунске голготе, ти који су изгинули и њихови нерођени синови нису били ту да стану у бусију фашизму и комунизму, а њихова је битка била одбрана покланих и побацаних у јаме. Да њих није изгинуло милион и да они који су јуначки преживјели нису стављени под заповједништво својих поражених, пресвучених непријатеља, да није изједначена Карађорђева звезда са црно-жутим орлом, питање је да ли би Хитлер за 12 дана скршио оно за шта је Поћореку, Макензену и тифусу требало двије године. Али знали су непријатељи рецепт: није џабе Моша Пијаде под Дурмитор дошао. Требало је истријебити оне преостале, оно што је преживјело јурише голим бајонетом на аустроугарски челик на Бојиној њиви кроз снијежне намете, да се јунаштво затре, а да се оно што су јунаци испилили у међувремену одсрби, да нема ко да подучи, опамети и поведе. Као што рече пивски комита Спасоје Тадић у истоименој пјесми гуслара Ђорђија Копривице, ''јер незнани не може да влада, док најприје паметни не страда.'' 

Тако обезглављенима, истријебљенима, проријеђенима и одсрбљенима, Србима није тешко било наметнути комунизам, авнојевске границе бивших империја и крваво братство-јединство. Ко му се могао одупријети, оставио је кости да их кљују и разносе чакорски лешинари, да их једу јонске и савске рибе, да труну у Јадовнима и Коритима; стријељан је, заклан, печен на ражњу и најпослије прогнан. Можда највећа штета је учињена онима који су обесвијешћени, јер су сијали кукољ и рађали обесвијешћене синове. 

Ово су генерације очева који или нису запамтили своје очеве, него су их васпитавали душмани, или нису доживјели синове; ово су генерације синова који су од очева наслиједили хладне хумке на којима које често нису смјели ни свијећу запалити, које нису смјели помињати, од којих нити су смјели нити су могли много научити...  Или они који су рођени обесвијешћени, не памтећи исходиште, не поимајући пут и не знајући циљ. А данас се ми, њихови синови, послије свега, надамо да ће наши синови знати себи помоћи, добро донијети, наћи прави пут, препознати чојство, подичити се јунаштвом и скупити иметак. 

С једне стране, треба разумјети зашто смо ту гдје јесмо, а то се не може без поштеног проучавања трагичне прошлости, без корисног поимања трагедије покиданих нити, прекинутог насљеђа, укинутог права на надоградњу историјског искуства и преношења врлина очева на синове. С друге стране, трагична прошлост, ако је објашњење, није изговор и наша трагедија неће бити трагедија наше дјеце само ако ми данас прошлост подробно не проучимо и научимо је као лекцију, а не користимо је као демагошку поштапалицу, било бусањем у прса прошлом славом или гадљивошћу на све што не гледа напријед, у ''свијетлу'' будућност. Будућност може бити и гора него прошлост и садашњост и наши синови, ако их не научимо како треба, неће моћи ни оволико колико можемо ми.

Не преламам ја овдје историју да бих је осудио. Историји се не суди, она се чита, и редови и између редова, и из ње се учи кад се ствари правилно протумаче и ставе свака на своје мјесто. Нема пута без полазишта и одредишта; и исходиште је важно колико и циљ јер ако не знаш одакле си пошао, ниси никуд ни приспио и нико те неће узети озбиљно, ма шта ти рекли да ти замажу очи. Нисмо ми као народ ту гдје јесмо због Милошевића и Тадића, они су само синови лоших очева и очеви који ништа боље својим синовима и не знају оставити. Да је преживио Слободан Јовановић, не би син Љубомира Тадића био предсједник Србије, нити би Зоран Ђинђић доносио Србији демократију поред живог Борислава Пекића.

Баш ти синови лоших очева и не дозвољавају очитавање гријехова својим очевима нити читање редова и између редова историје која је исходиште наспрам којег би се правилно поставило одредиште и пртио пут ка њему. Да ли ми, очеви синова који још не знају у каквом су се народу родили нити које су им капе носили дједови и прадједови, ко их им је поклао и подизао, имамо право да њима, новорођенима, остављамо терет ''осветника Косова'' или ми треба да ријешимо колико год Косова ријешити можемо, на најбољи могући начин, не да би наши тек рођени синови могли да живе у благостању и безбрижно - то је идеал раван трпању игле у вену тим истим синовима - него да би били боље опремљени и припремљени да воде и добију битке које њих неминовно чекају. Да ли имамо право бацати на њихова плећа и наше и њихове сепете? Ко нам га је дао, очеви и дједови који су своје обавезе бацили на наша?

Ја нећу овдје предлагати конкретна рјешења, него тражим спремност да се прихвати одговорност. Као што је одговоран онај који је дозволио да толики српски животи падну за самоубиствени циљ уједињења са ''братским'' непријатељем, и онај који је српску судбину ставио у руке тих истих непријатеља, тако ћемо бити нашим синовима криви ми који одбијемо да идентификујемо и правилно оцијенимо ту грешку и све друге из те произашле, те да исправимо што више историјског зла можемо, јер ако наставимо да живимо у заблуди, да кривимо очеве а да чинимо исте грешке као и они, да не само допуштамо него и призивамо долазак истих погубних страних идеологија као спасилаца и да доносиоцима истих љубимо скуте и машемо репом на њихове бачене мрвице, бићемо исти као преци који су на наша плећа свалили бреме битака које су биле њихове, те ми сад морамо да бијемо и њихове и наше.