Да је Марко Краљевић кренуо да се правда Турцима како он у ствари не
оре њихове друмове, или како он има право да оре друмове, или како му ја
зафалило њиве, нити би он био Марко, нити би Турци били зулумћари и
окупатори, нити би било народне пјесме. Не, Марко није пристао на
реалност коју су му хтјели наметнути Турци да би га оптужили и ставили у
положај преступника. Марко није пристао да Турци њему намећу њихову
верзију стварности, него је он њима узвратио својом, оптужујући их да
они у ствари газе његово орање и наметнувши им његову верзију
стварности, он је њих ставио у положај преступника. Завршио је то Марко
на њему својствен начин, али лекција је остала: није истина оно што ти
непријатељ каже да јесте.
Језик је средство обликовања субјективне стварности на начин који одговара ономе који га користи, ако га дјелотворно користи. Многе српске заблуде и погрешна утемељења су произашле из немара према истини, према сопственом језику којим се истина једино може и изрећи и допуштања да нам непријатељи обликују привид стварности, а често и објективну стварност, циљаном лингвистичком обрадом перцепције о дешавањима у околини. Тако, Срби су себи дозволили пришивање негативне конотације изразу ''Велика Србија'' и отворили су се према оптужбама за неки непостојећи ''великосрпски хегемонизам,'' кад основни циљ српских државотворних напора 19. и 20. вијека није било ништа велико ни веће, него само и увијек ''уједињена'' Србија. Чак и националистичка Српска Радикална Странка годинама издаје часопис под називом ''Велика Србија,'' имајући у виду српска стремљења да се уједине све српске земље источно од линије Карлобаг-Карловац-Вировитица. И да та линија реално може да представља западну границу Србије, тиме се не би ограничила никаква ''велика'' Србија, него би се српске земље једноставно ујединиле под именом Србија, јединим именом које објективно треба да носи држава српског народа, ма колика била. Заблуда узрокована кукавичјим јајетом под именом ''Велика Србија'' је произвела многе друге заблуде и повела српски народ странпутицама.
Сличан је случај са оптужбама против цјелокупног српског народа за злочине почињене на средњедринском ратишту током Отаџбинског рата 1992-1995. Српски непријатељи су успоставили израз ''геноцид у Сребреници,'' а Срби, или бар један њихов дио, се упиру да докажу како се никакав геноцид није десио. Непријатељи су то искористили да прикажу иступе таквих Срба као негирање геноцида, које, због Холокауста, има увријежену негативну конотацију, без обзира на контекст. Дакле, Срби пристају на језик оптужбе и бране се од ње, умјесто да узврате језиком истине. А истина је да у завршној фази ратовања у средњем Подрињу Војска Републике Српске заузела муслиманску енклаву Сребренице, градића чије су јединице починиле стравичне злочине над околним српским живљем од љета 1992. до љета 1995. По заузимању Сребренице, ВРС је обезбиједила превоз једном дијелу становништва, углавном женама, старцима и нејачи, до територије под контролом Армије БиХ, док је неколико хиљада наоружаних мушкараца кренуло у пробој кроз српску територију ка истом циљу. У борбама које су услиједиле на троуглу Сребреница-Зворник-Кладањ, продируће муслиманске јединице су десетковане. Због медијских манипулација, непринципијелности и непрофесионалности у спровођењу истраге, број погинулих и начин погибије никад није са сигурношћу утврђен. Да Република Српска и Србија имају установе које се озбиљно баве истрагом и тумачењима оваквих догађаја, оно што српски непријатељи зову ''сребреничким геноцидом,'' Срби би звали средњедринским ратиштем које је затворено побједом у бици за Сребреницу. Уколико су током борби за Сребреницу и оних које су услиједиле нека од страна починила ратне злочине који се могу доказати, починиоци треба да сносе одговорност. Овако, непријатељи оптужују на језику обликованом да окриви и демонизује, а Срби се бране неспретно користећи наметнути образац.
Ова два примјера јасно говоре о потребама да Срби искористе право да свој језик агресивно почну примјењивати у сврху одбране и заштите националних интереса, да се озбиљно и кроз установе позабаве дефинисањем објективне стварности и да одбаце наметнут језички образац у чијем учешћу прихватају већ неравноправну борбу. Оваквих примјера има безброј. Марко се није правдао што оре турски пут, него је напао Турке што газе његово орање. Ко је био у праву, да ли је Марко стварно узорао пут или су Турци ударили преко орања, ђаво ће га знати. Чињеница је да је Марко одбио да се потчини обрасцу и да себе стави у незавидан положај у којем мора да се брани и правда, те је, са вишег моралног стајалишта одбране оранице ударио на Турке преступнике.
Изразе треба преиспитивати, обрасце оспоравати, значења мијењати. Тзв. Република Косово је у ствари српска окупирана покрајина Косово и Метохија. Косовска Влада је наиме шиптарска сепаратистичка управа. Хашки трибунал нема право да суди, и суди по сили, те су његове одлуке правоснажне док иза њих стоји сјеверноатлантска сила, али морално-правно не обавезују. Јачи може да суди слабијем, може и да га мучи и убије, сила му даје на то право, али морално право нема. Слабији може бити осуђен, али не мора да се осјећа кривим, само потлаченим и пониженим. И то се треба рећи, да не би потомци мислили да су Срби уистину скривили све за шта их хашки инквизитори осудише. Дража Михаиловић је био први и највећи борац против фашизма у окупираној Европи, и прије тога солунски јунак и доказани српски родољуб, а комунисти који су га убили су били изданци туђе, стране идеологије непријатељске српском народном бићу и противне српском традиционалном карактеру. И то се треба урезати у камен, а не ћутати и пристајати на расправу о томе ко је, кад, гдје и зашто пуцао на Нијемце, а ко није, те негирати злочиначки карактер Титове идеологије потоњим порастом животног стандарда југословенског становништа, као да Србија не би била у далеко бољем економском положају да је Дража побиједио.
Као што не могу себи приуштити даље губитке територија, становништва, националног богатства, Срби још мање имају права да потомцима оставе наслијеђене заблуде, туђе обрасце, погрешну свијест о сопственој природи, прошлости, правцима, па и о правди и кривици. Како моћне западне војно-економске машинерије користе језик и слике да убиједе свијет у правичност неправде и исправност сурове силе, тако и Срби имају право и обавезу да бране сопство дјелотворним и усмјереним програмирањем комуникацијских образаца изведених из њима знаних истинитих садржаја. Истина се не може изрећи огрнута у рухо обмане и док се то рухо не одбаци и не одјене ново, саткано по мјери истине, неће бити јасно шта је истина, а шта обмана.
4 коментара:
Да, свакако, никаква Велика Србија, него само Србија, која је имала своје етничке и никакве другачије границе. Границе до којих је досезао српски корпус и које обухватају територију која му природно припада.
Колико је горе написано тачно и без примедбе, може потврдити и наредна реченица. Да, тешко је прихватити жалосну истину да је, до сада најгори извештај и највећи број жртава у Сребреници, управо направила, односно "признала", влада Републике Српске, односно комисија коју је основала влада тог ентитета, а тај бирократски погром се десио 15. децембра 2003.
Заборавља се да је та комисија била формирана из Сарајева, послије оне првобитне чији извјештај није задовољавао великог везира Педија. А она првобитна је имала добар извјештај, осим дијелова у којима је претјерала, убацујући непотребне квалификације и донекле реторику којој није мјесто у истражном документу. Не кажем да Ешдаун не би оборио ту комисију свакако, јер њему нису одговарали закључци, а квалификације типа '''џихад ратници'' и сл. су само зачинили доживљај.
Нажалост, те етничке границе нису више тамо гдје су некад биле, што не мијења чињеницу да се не може и да се није могло говорити о Великој Србији, него само о Србији, без обзира на то шта она у свом идеалном изгледу обухвата. Србе и даље оптужују за некакве великосрпске тежње, иако су Срби етнички очишћени са својим традиционалних физичких станишта, што доказује да је Велика Србија била и остала само флоскула и муниција у фишеклијама анти-српске пропаганде.
Постави коментар