Луди ген дезорјентисаног народа

Имам пријатеља који обичава да каже како Срби посједују неки ''луди ген'' који нам онемогућава  да правилно резонујемо, да градимо здраворазумски поглед на свијет и да се руководимо својим колективним интересима у размјени са тим свијетом. Чуо сам Дејана Лучића, српског писца, како тврди да српски мозак не саобраћа на истој фреквенцији као мозак припадника западноевропских народа. Професор Смиља Аврамов је искористила израз ''разборитост'' да опише шта нама као члановима заједнице – као и самој заједници - недостаје у друштвено-политичком опхођењу.

Заиста, расправа два Србина се често претвори у размјену промашених поенти, једностраних изјава тешких за усклађивање и схватање у оквирима вођене расправе, непотребно тражење длаке у јајету, небулозне и беспредметне тврдње, лутање у мистификације, погрешна историјска тумачења, бркање баба и жаба, етикетирање, жигосање и дисквалификацију саговорника или предмета у расправи, неутемељених оптужби и, на крају, директног блаћења и изругивања. Не говорим ја о расправи два Србина супротстављених идеологија. Напротив, расправе оваквог типа се често распламсају и између Срба који себе сматрају истомишљеницима. Ја нећу да кажем да и сам нисам био учесник у сличним расправама, али се бар трудим да их избјегнем кад им препознам потенцијал.

Нећу ја сада да лијепим на сопствени народ неке злонамјерне психијатријске дијагнозе нити ћу се претварати да имам потребну стручност и умне способности да ја сад ту вршим неке психолошке или социолошке анализе српског народа и његових прикључака и отпадака. Ипак, боли та очигледност да је српска прошлост, пуна крвавих сукоба и страшних људских губитака и жртава, вјерских и идеолошких наметања и испирања мозга, замјене идентитета и теза о идентитету, сакаћења, распарчавања и других тјелесних и душевних траума каквих историја није нанијела можда ниједног другом народу, створила крајњу збуњеност у српском колективном уму. Та збуњеност, дезорјентисаност, преклопљеност и промјењивост друштвено-идеолошких образаца, углавном наметнутих споља, од чинилаца страних српској органској природи који су је потисли и обезвриједили и која једва може да се препозна у својој суштини, довела је до немоћи те исте органске суштине да се поново наметне народу као опредјељење, чак и кад успије с времена на вријеме да провуче главу кроз гомиле препредених идеолога са њиховим агресивним догмама које су и разориле српски народни дух до непрепознатљивости. Обезглављено и остављено без вођства јер су се његове органске елите саможртвовале ради површних стремљења и ласкања наметнутим трендовима и догмама везаних за те трендове, Српство је дозволило страним и лукаво непријатељским службама да му се увуку у поре, под плаштом револуционарне динамике, осавремењивања или глобализма и да замијене наше органске, аутентичне тежње, његоване и јачане вијековима. Орјентири српског колективног усмјеравања и стремљења су помјерени изван оквира Српства, на туђа мјеста, на координате туђе по поријеклу и особеностима. Дали смо се збунити шареним нискама заваравајућих и пролијећућих туђих замисли које су нас постепено оголиле и гурнуле у запећак особености и тежње органски и суштински наше. Други су нам рекли шта смо и шта треба да будемо, а шта хоћемо и шта нам треба. Кренули смо у потрагу за нашом путањом пратећи звијезде туђом руком насликане на нашим небесима.

Тјелесно и душевно мучење кроз које је Српство пролазило у различитим раздобљима прошлости, посебно кроз двадесети вијек, оставило нас је са изгубљеним и несигурним осјећајем сопства. Новонаметнути идентитети, као југословенство или комунизам, дјелимично или потпуно су замијенили српство као оквир особености и посебности Срба. Прије тога, насилна и добровољна превјеравања на ислам и католичанство поплочали су пут томе да сама могућност замјене идентитета, заснована на материјалној или политичкој погодности, постане здраворазумска опција. Ово крњење српске народне особености и мутирајући облик Српства учинили су нас све рањивијим према настављеним и појачаним удруженим напорима да се Српство даље збуни и дезорјентише у сврху даљег распарчавања. Не можемо бранити нешто чије потребе за заштитом нисмо свјесни. Сопство је и основно и врховно лично и колективно право, а и обавеза, и изгубити свијест о сопству и разборитост у његовој одбрани, његовању и напредовању значи стати на танак лед самог постојања и недвосмислено, а несвјесно кренути ка пропасти.

Учестали ударци по глави морају оставити тјелесне ране и душевне посљедице. Код појединаца, али и код група, таква дејства изазивају дезорјентацију, а дезорјентисани пипају око себе тражећи било чију руку која се нуди да их води. Срби су данас таква скупина. Било чија испружена рука може нас одвести било гдје, напријед или у застрањење, али само своју руку нећемо напипати. Ми смо као савремени потрошач који не зна шта му стварно треба, него купује чисто јер се нешто продаје и добро рекламира.

Срби морају почети да се окрећу себи, да обнове градиво о себи, о томе ко су, како су настали и у које токове се најбоље уклапају, такви какви су. Морамо да идентификујемо наше посједе, да их скупимо и да их носимо кући. Као први корак ка реорјентацији морамо да постанемо свјесни дезорјентисаности и да усљед тог сазнања престанемо да пипамо унаоколо, тражећи понуђену руку странца. Морамо почети просијавати, провјеравати и каналисати то шаренило идеја и утицаја бачених пут нас да нас збуне, подијеле и натјерају да изгубимо себе. Само разборити и доносећи разумне одлуке, засноване на заједничком осјећају сопства и вођене заједничком себичношћу, инстинктивном и логичном, Срби могу да се реорјентишу ка својој органској особености и унутрашњем свјетионику. Морамо себе провести кроз терапију, рехабилитацију, једну катарзу без које бојим се да оживљавање српског народног духа неопходног за сам опстанак се граничи са немогућом мисијом.

(Текст сам првобитно написао на енглеском језику на блогу Serbian Roundup 17. јануара ове године, а превео сам га на српски за потребе објављивања и на захтјев аутора блога Сиви Соко. Пренесен је и на Новом Стандару и Васељенској ТВ.)

Ледина крвава и света

Још један Видовдан је прошао, шесто двадесет и други по реду од оног судњег Лазаревог. Овај није био онолико крвав, али је крв пала свакако. Крв је симболика Косова; нисмо ваљда очекивали да димњаци термоелектране могу да надвисе Газиместан?

Ако је Босна земља мржње, онда је Косово земља крви. Мало је мјеста на нашем кршевитом Хелму (право име Балкана) за које су везане толики бојеви. Кад год су цареви тражили ледину погодну за крвопролиће епохалних размјера, погледи су им се отимали ка пољу Косову. Немања је ту, код Пантина, дочекао и разбио Грке, ударивши темеље својој држави. Сретали су се ту и браниоци цара Уроша, кнез Лазар и силни жупан Никола Алтомановић, са узурпаторима Мрњавчевићима. Не одбранише га. И Сибињанин Јанко је баш на Косово кренуо да освети Лазара, али га не освети. Освети га, додуше, од толиких јунака, Змај од Босне, четири вијека касније, нехотице. Преко Косова удари и ова посљедња империја, америчка. Дакле, Косово је једноставно Бог бацио ту као неку гладијаторску арену и рекао силницима: ето, ту се макљајте.

Овај посљедњи Видов данак није видио макљање силника. Српски ходочасници, чак и кад носе мајице на којима пише ''Косово је Србија,'' нису никаква сила, поготово ако са собом воде своју дјецу да се поклоне Косову на Видовдан. А јесу ходочасници, мада нису доходили, него су се довезли аутобусима. Ходочасници су зато што походе мјесто њима свето да би испунили себи једну духовну жељу, чак и ако ће се неки други Срби у неким духовно упропаштеним и професионално саркастичним круговима неке друге Србије спрдати са значајем те жељом и са сврсисходношћу тог похода. Ипак, правде ради, ја нисам чуо толико подсмијеха од друге Србије колико сам чуо ћутњу са свих страна.

Тај народ, на који су Шиптари на Видовдан бацали Молотовљеве коктеле, скидали га голог, тукли и чак пуцали на њега, не одлучује шта ће бити с политичким Косовом. И мада њихово ходочашће јесте било и чин пркоса (а какви би то били Срби да не пркосе?), остаје истина да је њихов пркос био упућен окупаторима њихове земље и као такав, био је племенит, шта год о томе мислили шиптарски сепаратисти и њихове газде. Како год се заврши косовска крвава бајка, Косово и Метохија ће остати српске духовне земље, а за такав статус није потребан ни договор, ни признање, ни ичије одобравање, и Молотовљеви коктели тај осјећај могу само појачати.


Нису Срби једини народ којима је отето њихово свето мјесто. Ваљда тако мјеста и постану света. Јерусалим вијековима није имао Израелита, али га се они никад нису одрекли и дошло је вријеме да он опет буде јеврејски. А Косово и Метохија ће престати бити српски само ако их се одрекнемо. Ко је кога прогнао, ко је коме куће и цркве попалио, жене силовао, гробове ископавао, чије право на силу су признали бјелосвјетски моћници, а чије право на живот нису, све су то детаљи цикличности цивилизацијских сукоба. Побили су и Англосаксонци сјеверноамеричке домороце, али опет, послије само вијек и по, јужни рођаци тих Џеронима, Паухатана и Бикова Који Сједе, масовно газе плитку Велику Ријеку и огромном брзином освајају предјеле из којих су ''стазама суза'' протјерани Чероки. Да, историја је циклична, а задатак народа је да опстане, колико биолошки, још више идентитетски. Српски идентитет је већ шесто годинама неким нераскидивим нитима везан за Косово и можемо ми бити Срби и без Косова, али неки други и нечији туђи.


Има Срба који мисле да је кључ напретка у раскидању тешких и тијесних стега из прошлости. Њима је за све на један апсурдан начин крива прошлост и они би да је се одрекну, као да се садашњост може развезати од прошлости. Ваљда је то дио исте приче по којој им је увијек неко други крив, а прошлост је лака мета јер не може узвратити. Не веже Србе Косово нити је Косово створило Србе, него су Срби народ који тешко фунционише без везивања за узвишена и драматична знамења и значења. Нису Срби чудни, већина народа је таква. Срби су се само испријечили на путу, па се та њихова црта боље види и наглашава. Одрекли су се многи Срби Косова, па су престали бити Србима. Неким Србима није важно да ли ће остати Срби, а ја им могу рећи да знам хиљаду мјеста гдје могу да оду, а да их нико неће питати шта су нити да ли воле или мрзе сами себе, те не треба да замајавају и обезвређују тежње већине народа да сачува свој идентитет. Нажалост, та већина је из дана у дан све мања управо због те мањине која обезвређује све што не доноси профит и угодност.


И тако, Косово је земља крви и та натопљена ледина је била стуб Српства кроз све оно вријеме кад се налазила ''онамо, намо.'' Није она Србе изградила, него ми њу, као источник који чува српски идентитет, а циљ завојевача је управо убијање тог идентитета, јер све су друго покушали и није им успјело. А кад шиптарска полиција скида мајице са момака који су дошли на поклоњење том источнику, она подстиче пркос и понос који је и подигао Косово у небеса и који га једино може и одржати тако високо. Џабе, балканлук пробије и кроз најбоље хладно срачунате империјалне подухвате.


За ову расправу није уопште важно шта је за Србију у вези са Косовом политички експедитивно. Кад великаши подијеле домене и оно мало јавних предузећа што их је остало, можда се неко сјети и Косова. Уосталом, Косово и Метохија су одавно престали да буду српско-шиптарски проблем. Кад се неко у Београду и сјети Косова, то ће бити онда кад га неко из Брисела, Вашингтона или Приштине на Косово подсјети, тј. кад му затражи још. Србија је једна држава која, како се сама о себи брине, може и да нестане у неком долазећем глобалном вихору. С друге стране, Срби су опстајали и без државе, својом вољом за животом, својим пркосом и својим јединственим идентитетом којем је Косово један од најтврђих и најдубље укопаних стубова, макар и крваво. Ако се одрекнемо Косова, томови и томови књига нам неће бити довољни да себи објаснимо ко смо, а са Косовом посједујемо једну једину ријеч која све казује.

Ђе издајник бољи од витеза?

Кад је представник бечког двора кренуо кучком војводи Марку Миљанову на Медун с приједлогом да изда црногорског кнеза Николу и буде постављен за првог кнеза државе ''Арбаније'' коју би његов пристанак на овај приједлог основао, војвода је тај безобразлук не само глатко одбио него је заповједио својим људима да дотичног представника сусједне велесиле премлате моткама. Помало је так'ијех јунака, ка' што бјеше Марко Миљанов Поповић, јер је међу Србима издаја мотив око којег се обрће читава судбина народа, једнако важан као и животворна склоност ка отпору и бунама. 


Кад је Вук Бранковић, господар Косова, зет Лазарев и потомак лозе старије и важније од Лазареве, под неразјашњеним околностима умакао жив испод Бајазитовог јатагана на Видовдан љета господњег 1389. илити 6897. године по старом српском рачунању времена, тешко да га је ико у растуреној српској држави сматрао издајником каквим ће га сматрати потоњи нараштаји српских јунака који ће кроз вијекове јуришати у Турке, Бугаре и Швабе кунући се у Обилића и кунући Бранковића. Косово је било Вуково. Вук је руководио Лазаревим крилом као савезник, а не као вазал. Вук је и разбио, по свим изворима, супарничко турско крило принца Јакуба. Али Вук је и преживио, што му Срби никад неће опростити. Лазарева удовица се потчинила Бајазиту, дајући му двоје-троје дјеце у залог, док је Вук наставио какву-такву борбу против Турака, која га је отјерала у изгнанство и смрт. Вукови потомци ће бити посљедњи бранитељи Србије од Турака. Ипак, изградња мита о Косову који ће Србе несумњиво хранити вољом за животом кроз све потоње вијекове је захтијевала дихотомију, јер ни Лазарево мучеништво ни Милошево јунаштво не би попримило митске размјере без издајника, а бољег кандидата од Вука, који је преживио да постане такмац Лазаревој удовици и нејаким синовима за власт на коју је он полагао можда и више права од њих, није могло бити. Залуд Нешријева свједочења о наводној издаји неког Драгољуба Пробишића. Залуд и показатељи и сазнања о српској побједи на Косову Пољу, гдје можда и није било никаквог издајника. Издајник је морао бити Вук и готово, ради мита, ради поједностављења и ради равнотеже. Неким се јуначки српски род морао поносити, а некога стидјети. И каква би то клетва била кад ни на коме не би ''останула?''


Занимљива је та српска прича о издајницима, али и како Срби дефинишу издајнике, од Бранковића наовамо. Олако се Срби лаћаше Лазареве клетве и Вуковог проклетства, да раздвоје жито од кукоља, иако није увијек сасвим јасно било шта је жито, а шта кукољ. Јесте, косовски мит је отхранио покољења и одржао плам те српске животворне зубље. Ипак, лажна оптужба је неправда, а градити живот на неправди значи и продубљивање неразумијевања своје природе, своје прошлости, и суштине саме правде. Не покушавам ја да рехабилитујем Бранковића; они који  разликују историју од мита су га већ рехабилитивали.


Издајника је било и биће, али велико је питање ко међу Србима има права да их прстом показује, а ко нема. Да ли је издајник само онај који побјеже са бојног поља или и онај који никад не дође? Да ли је издајник онај који се не одазва позиву у крвав бој или и онај који га у сулуд поход и саможртвовање ради сумњивих циљева позва? Да ли је издајник онај који народно богатство распрода и расу, радећи против српских интереса, или иста клетва пада и на оног који се таквоме склања и о тој издаји ћути? Чија је издаја опаснија, оних који се удаљују од суштине народних невоља и потреба бусајући се у надута прса и кривотворећи слику о српској снази у очима и Срба и несрба, или оних који моле и куме доказане српске непријатеље да дођу, тлаче и носе оно што још нису стигли отети и да затрују што још нису затровали?


Ко је издајник: Бајо Соколовић који се својом вољом потурчи или потурчени Србин Мехмед, владар царевине, који обнови пропалу српску патријаршију и потакну плам зубље живота? Да ли је турчење само по себи било издаја, или се Бајица искупио ондје гдје Мићо Латас није? Да ли је издајник краљ ујединитељ чија осионост и кратковидост за ко зна чији рачун жртвова преко милион најбољег што је Српство одгајило и остави нам у аманет крв, чемер и црне мараме пресамићене над крстовима до дана данашњег? Или је издајник генерал солунски јунак који прими на себе клетву не би ли спасио којег српског невољника испод каме бивше браће и рафала Хитлерових маузера, те уистину спаси близу милион Срба служећи непријатељу? Да ли је издајник онај јадник који је пољубио мантију неком дебелом фратру ради вреће брашна, чији ће син почети да се крсти шаком, а чији ће унук да коље србосјеком? Да ли је већа издаја оног рајетина која продаде вјеру за беговску вечеру или оних који струнуше у америчким рудницима и ливницама челика да би њихови унуци данас својим пореским обавезама финансирали истресање осиромашеног уранијума на српске главе и у српске бунареве? Да ли је већа издаја гажење заклетве или неполагање заклетве? Ово јесу само питања, а одговоре ће свако сам за себе дати, у зависности од тога у којој од набројаних категорија себе пронађе. Неки ће можда одлучити да буду одговорнији и разборитији.


Дубљи историјски пресјек жилавости српског духа је потребан да се продре у срж несумњивог значаја националног мита и дихотомије коју он подразумијева. Сви народи, поготово они које много Срба сматра носиоцима цивилизацијског напретка, имају своју митологију, од слављења битака које су губили до геноцида који су забашурили ''суровошћу индивидуализма'' и ''манифестом судбине.'' Не треба ни Србе бити срамота њихових митова. Али је потребно искреније анализирати митологију која нас удаљава од рационалног погледа на своју прошлост, оног из којег ћемо научити да је цијенимо, да је славимо, и да њене крваве дијелове не понављамо, осим кад нам наша животворна природа не остави избора, али и да препознамо такве тренутке и да се разборитије према њима односимо.


За свако поштовање и хвалу је примјер чојства и родољубља Марка Миљанова, али ако се руководимо њиме као стандардом националног историјског искуства, занемарићемо друге важне лекције, и лоше и добре примјере, јер колико је важно прошлост славити још је важније из ње учити. Камо среће да нам је историја окићена само примјерима чојства и јунаштва.

Ситна књига, а Тројански коњ

Кад год су велики завојевачи насртали на Србе, ''дарове су носили.'' И као што Лаокон лармаше против данајског коња, док га змије не удавише, тако и сваки свјестан Србин данашњице мора да препознаје и упозорава на завојеваче и ''благодети'' које они носе, лармајући и ударајући на сва звона о опасности која се не само надвија над српским народом, него му се и под кожу увукла. Под плаштом напретка, интеграција, новоевропејства, и каквих све испразних флоскула не, сјеверно-атлантска осовина стројевим завојевачким кораком ступа и гази све пред собом у напору да обједини цјелокупно материјално богатство европског континента у рукама неколико моћних финансијских интереса, недоступних и мало познатих народима с чијих леђа се то богатство дере и накупља, у исто вријеме вакцинишући те народе у стање бесвијести и духовног мртвила које је предуслов потпуној анихилацији чак и најнижег потенцијала за отпор.

О Србе су се такве инвазије више пута спотакле, али од тог јунаштва су највише штете имали сами Срби. Негдје између Србима особеног неумитног отпора завојевачима и инфантилно срдачног срљања у смртоносни загрљај стоји Српство двадесет и првог вијека. Има га и тамо и овамо, али највећи дио збуњеног народа стоји у средини и њише се између урлајућег Лаокона и подлог Синона.

Савремени завојевачи, оличени у Геншеру, Блеру, Клинтону, Олбрајтовој, Холбруку, Вокеру, Аманпуровој, Ешдауну, Солани и овим свјежијим, Лајчаку, Филеу, Ештоновој и осталим катилима ''од зла оца и од горе мајке,'' ређаше се и тутњаше српским катодним цијевима, а и ходницима Немањине 11, углађени, накежени и такорећи дарове носећи, а оно катил-фермане, ултиматуме и услове под којима Срби треба да им се покоре, а све ону штапину скривајући иза леђа и с једним прстом увијек на неком црвеном дугмету у Авијану. Синони међу нама, наравно, грме да је коњ поклон и још кастигују Лаоконе и Касандре.

И ништа ту нема ново, само је српска памет нова. Само је српска памет недорасла историјском искуству и мора јој се изнова понављати градиво сваког крвавог разреда. И зато хорови Лаокона Србима не би били наодмет. Ни бојно поље ту није ново, и увијек сам се питао зашто Нијемци имају своју ријеч за Косово Поље: Амселфелд.

Да завојевачи одвајкада на Србе најприје ударају испразним флоскулама и условима, добро свједоче познати стихови који почињу овако:

"Цар Мурате на Косово паде, 

како паде, ситну књигу пише...''

Значи, и Мурат је дошао са ''књигом,'' тј. прво нудио услове, правила понашања, ултиматуме... И он је у својој војсци имао, поред јањичара и акинџија, и башибозук, а и домаће издајнике, што Дејановиће, што Пробишиће, а и за краља Марка знамо на чијој страни се мача није лаћао још од маричке изгибаније. Чак и за кнеза Лазара историја мисли да је једно вријеме признавао Мурату превласт, док није видио да је ''ђаво су седам бињиша'' однио шалу.


Османовићи су ударили темеље царству мало меком мало тврдом силом, тј. меком све док се не стекну услови за тврду. Подвалама и митом, преварама и браковима, а у повољним условима и ратом, подјармили су најприје селџучке супарнике, а онда и ромејске стратеге и генерале по Малој Азији. Од Јована Кантакузина до Константина Драгаша Палеолога, пут је био утрт ултиматумима, издајом и превјеравањем, а макијавелизам прије Макијавелија био је модус операнди.


Иако историчари као Лорд Кинрој обасипљу Мурата епитетима, Срби знају колико их је коштало Кантакузиново довођење Турака као најамника, који ће касније за свој рачун, постепено, стићи под Беч, газећи разједињене и обезглављене хришћанске народе старог Хелма (којег ће Турци касније назвати Балкан). Коштало их је растурања њихове средњевијековне цивилизације и културе, изграђиване вијековима, кроз неколико држава и под неколико династија, као и пет вијекова понижења и крволиптања под читлук-сахибијама. Коштало их је расељавања, од Јадрана до Дњепра, и расипања костију од Босфора до Рајне. Најтежа цијена је плаћена одсрбљавањем милиона Срба - неки данас наводе скоро невјероватну бројку од девет милиона Турака који потичу од потурчених Срба, поред босанско-херцеговачких муслимана и Арнауташа - кроз елитизам, опортунизам, борбу за опстанак и данак у крви. Коштало их је зла братоубилаштва, посебно кроз трагични двадесети вијек. Двије вјере једног народа раздробише том народу снагу у међусобној борби, а Мурат је том јаду кумовао обичном ''ситном књигом.''
Муратова ''ситна књига'' била је услов, а захтјев је био покоравање. А шта би друго завојевач захтијевао?


И Фрањо Јосиф и Хитлер су слали услове, ултиматуме, потковане пријетњом силе која не оклијева да сможди. И Клинтонов ''споразум'' у Рамбујеу је био ултиматум, који је, кад се није могао прихватити, увео насилно подјармљивање Србије сјеверно-атлантској империји у нову фазу.
Гумени меци на Брњаку и бојеви на Рудару исте су матере дјеца као и зајмови ММФ-а и шаргарепе из бриселских фондова накупљених дерањем коже с леђа неког јадног Румуна чије се радно мјесто преселило у Мароко или неког Србина којега набиједише ни кривог ни дужног да је продавао оружје Садаму Хусеину. Исти рат воде и Ерхард Древс и Кетрин Ештон и ученик Џефрија Сакса Божидар Ђелић. Исти рат водише и Агамемнон који Троју запали, и Уликс који подвали коња и Синон који издаде.


Колико је услова испуњено од оног првог, при којем је обећано да је тај један и једини, и да услова више неће бити? Можемо о Милошевићу и Холбруку, можемо о Караџићу и Холбруку, можемо о Борису Тадићу и свим бјелосвјетским битангама с којима је заједно обмањивао земљу и народ годинама, испуњавајући један по један, ''посљедњи, Тита ми'' услов.
Разлика између Мурата, Хитлера и Фрање Јосифа на једној страни и, сјеверно-атлантске осовине на другој, је у томе што су ова тројица били далеко непосреднији и што није била тајна да је неиспуњене услове пратила штапина преко леђа. Ови новоданајци упаковаше свог тројанског коња у Шенгене, Фиате, ССП-е, параде, забране слободе говора, вакцине, законе о дјетету, одсрбљење Црне Горе, Статут Војводине, косовске независности и фусноте и опет се многи Власи не досјећаху и не сјећаху да су их ти исти новоданајци немилице решетали касетним бомбама и осиромашеним уранијумом као глинене голубове, убијајући им дјецу, трујући им будућност, рушећи им радна мјеста...  И још има Срба који, премлаћени и осакаћени, још увијек машу репом на помен ''беневолентности'' силе која их ојади и још увијек су спремни на продају интереса свог народа у име гадљивости на оно што они виде као назадност и мрачњаштво родољубивог и самосвјесног дијела српског друштва.


Да, сјеверно-атлантска осовина, оличена у империјалном савезу Сједињених Америчких Држава, Сјеверно-атлантског војног савеза, Међународног Монетарног Фонда и других сличних глобалистичких лихвара, Европске Уније и свих њених огранака и приљепака, је за Србе нова надирућа империја намерачена да сатре и да влада, сурово, са све осмијехом на лицу и осиромашеним уранијумом на готовс. Она је само слиједећа у низу, ништа мање опасна по живот Српства од оне коју је Мурат посадио и својом крвљу залио на Газиместану и од оне с којом је Хитлер одвезао пошаст звану Павелић с ланца. Срби су посљедњи народ у Европи који се колико-толико успјешно опире најезди сјеверно-атлантске осовине, јуче на Палама, данас на Ибру, као што су били једини који су се одупрли најезди Сила Осовине и први који су стали на пут Тројном пакту прије тога. Битка српских Лаокона против српских Синона се увелико води и биће кључна.


Ми ту судбину нисмо бирали, некако изабере она нас. Немамо добра искуства ни с побједама, али свјесни смо да ћемо поразом изгубити себе, на бар још петсто година. 

Плам вјечне зубље

Само је један народ у Европи који још увијек стоји распет између Истока и Запада, неушорен, неутјеран ни у један суват, гоњен, а недогнан, клан, а недоклан. Само један народ у Европи има по државу на обје обале клете и криве Дрине која подијели царство. Само једном европском народу се суди у суду који зову ''судом међународне правде'' и само један европски народ још стоји на бранику онога што он сам сматра правдом и истином. Само још Срби пркосе и не пристају за било чим што се нуди и намеће.


Рашчеречен је ту гдје га прикова Савино пророчанство, а ријешен је да преживи не знајући ни шта ни како. И није сјеверно-атлантски империјални глобализам прва неман која се залети да угаси пламен те зубље слободе и постојања која не гори да би освијетлила пут нити да би уплашила немани, него да би горјела, те и освјетљава пут и плаши немани.


Зубља која данас пламти са лијеве обале Ибра није успламтјела ту, да би само ту горјела, па неће ту ни догорјети. Она је ту донесена у бићу и природи народа који не да и неће. Нема се ту шта објашњавати и рационализовати; паметнији од мене су посрнули правећи се одвећ паметни и мислећи да могу рационализовати исконску тежњу српског народа да се бори и да не да. Плам те зубље је пренесен на митровички мост из Борова и Книна, са Пала, гдје га нанесоше равногорски вјетрови дувајући од Цера, Колубаре и Мојковца... Обишао је тај пламен дуг пут, од искре до искре, од једног удара на српску слободу до другог. И гаснуо је пламен, али није догоријевала зубља, да би је свака нова искра потакнула у нови живот, у нову буну и нови отпор.


Од оног Аргона, који је можда био Радун, и његове жене Теуте, која је можда била краљица Цуца (гдје су Цуце, а гдје Рисан?); или од раније, од двојице ''илирских'' војвода Бата; или још раније, од Трибала (можда Србаља?) краља Сирма, (Срма, Срба?), народ који смо и ми преносио је ту зубљу искром буне и отпора. (Нисам ја сљедбеник Деретића, али нисам ни Порфирогенитових преписивача. А ако је једна империја према својим потребама искривила тумачење догађаја око Сребренице или Рачка којима смо савременици, како неће нека од прије два миленијума искривити догађаје и имена својих непријатеља према својим потребама или из нехата?)


Његош је у ''Посвети праху оца Србије'' Карађорђа назвао носиоцем плама вјечног и, још битније, ''животворног.'' Народи, као и људи, имају своје судбине, вјероватно. Судбина је хтјела да се неки Радован, од оних Вукових и Шујових дробњачких Караџића, преко Никшића и Сарајева испне на Романију и од осредњег пјесника постане оснивач прве православне државне творевине западно од Дрине бар у посљедњих хиљаду и кусур година, испред носа бастиону анти-српства, Ватикану. Прогнан, Радован се претворио у Драгана Дабића, бјелобрадог надриљекара који пружаше отпор савременој медицини коју је докторирао, а улијевајући наду народу да зубља није угасла. Осудише га, ухватише и обријаше, али се он, поново Радован, и даље упире да се одупре, грешан, а премлаћен на правди Бога. Отпор му, ваљда, даје живот. И његов сапатник и завјереник, Ратко Младић, сироче од херцеговачког крша израсло у комунистичког пуковника, па српског генерала, поново оживи потакнут искром отпора у казамату ''међународне правде.'' Око сакатог генерала, чије војске народ удари међу Ватикану на самој Уни, опет стријеља и жеже таквом жестином да често заборавимо да је сакат. Ваљда му је отпор судбина и као да му плам зубље отпора продужава живот.


Како вуци длаку мијењају, али не и ћуд, и како људи мијењају идентитет, снагу и израз, а задржавају природу, тако и народи. Можда је судбина германске расе да тлачи и влада, јер хоће, умије и не преза, од Карла Великог преко Фридриха Виљема, Викторије, Хитлера и два Џорџа Буша. Можда је иста та судбина намијенила српској раси да удари бедем и источним и западним стихијама, баш на Хелму (брду? Хуму?), одређујући јој да се бори, да се буни, да страда и да се осипа, а да врли и разборити мудраци њени не проникну у смисао такве судбине. Срби, или како смо се већ звали у вријеме тог рисанског Радуна, или брчког Бата, итекако мијењаше идентитет, али сурова природа која се опире остаде да живи у искри зубље. Постадоше од римских одметника и гусара цареви њини, те опет гусари и хајдуци, жупани, банови и краљеви, па опет цареви; те јањичари и велики везири, те грофови руски и бечки, опет хајдуци, ускоци, па свињари, војводе, сердари, па опет краљеви, па четници, усташе и пролетери... Неки издадоше, неки отпадоше, многи не успјеше да се одупру и да изнесу зубљу... Али они који ипак донијеше зубљу са Косова, преко Цетиња, на Косово, никад не промијенише природу, јер изгледа да је Његош био у праву и да нам је плам те зубље животворан.


Отпор који пружасмо тлачитељима, нажалост, скоро је једнако моћан био отпору који пружасмо и пружамо сами себи. Ваљда је и то судбина, јер да се окупимо и сложимо, не бисмо више могли испуњавати задату мисију опирања завојевачима, већ бисмо се осилили па тлачили. А и без нас има ко да тлачи и хара по овом дуњалуку. Нема нас пуно који могу и смију ''тирјанству стати ногом за врат.''


Нити ми је циљ да овом причом романтизујем цивилизацијску улогу Срба као бораца за свјетску правду који на крају филма изгину, нити да додајем на дефетизам који рађа опортунизам који је пак од Срба створио шуцкоре, усташе, Ханџар дивизије, разне Дрљевиће, Изетбеговиће, Ђукановиће, Дивјаке и Чанке. Тешко је било пренијети искру и плам српске зубље и тешко је замијерати онима који посусташе под навалом гаситеља тог пламена, физичком и идеолошком. Да, кад није морао мој ђед, није ни твој, али то је лако рећи из ове перспективе. Једна истина остаје упркос трошењу свих осталих: природа Срба је осликана у искричењу те зубље, у преношењу њеног пламена кроз борбу за опстанак покољења. Прихватали ми то или не, она је стандард и они који је носе ће распарати утробу царевима, а они који је испусте ће кад-тад окрвавити каме под српским вратовима, буквално или фигуративно.


А зубља гори, тиња, па успламти, као и живот Срба.

Ђе рече Србија...

Нека ми не замјери велики Матија на овом наслову. Гледао сам га и слушао неко вече, те се, задивљен, разочарах помисливши како једва да има ко наставити славну лозу српског пјесништва, које је он можда посљедњи изданак.


Нека ми не замјери ни дух великог Ђуре на наслову овог мог новог блога. Кад већ крадем, да крадем од највећих међу својим Србима. А има шта и да се украде, и да се искористи, кад би ова Србија знала гдје је њено и одакле она треба да црпи снагу, вољу за животом и надахнуће у борби за опстанак. Они су и стварали због нас, да би нас научили како да постанемо и опстанемо.


Кад ја кажем Србија, јa не мислим на земљу унутар граница данашње државе Републике Србије, са Косовом и Метохијом или без њих. Ја не помислим ни на државу у настајању, Републику Српску, нити на државу у нестајању, Црну Гору. Кад кажем Србија, ја помислим на оно што Србија јесте - сопство цијелог српског народа, у границама које је овај народ сам себи одредио, у географском, биолошком, културном и духовном смислу, а не у оним које нам намећу они који нас о јаду забавише, оцрнише Његоша, наругаше се Ђури и оставише Матију без потомства.
Кад кажем Србија, ја мислим и на Шумадију и на Бачку, и на Семберију, и на Херцеговину, и на оба Косова; на Марков Прилеп и на Руђеров Дубровник; на Петњицу и Вукову и Радованову, на Бојину Њиву и на Сентомаш, на Кулина бана и на Јована Ненада... Мислим и на мајоре Гавриловића и Тепића, али и на Омер-пашу Латаса и Мехмед-пашу Соколовића... Мислим и на Обилића и на Бранковића, и на оног Алијиног Јову Дивјака и на оног Брозовог Јову Капичића... Мислим и на генерале Недића и Михаиловића, али и Крцуна... И на војводе Ђујића и Шешеља... Мислим и на Мирослављево Јеванђеље, на Лучу, на Дервиша и на Травничку Хронику... И на Доли Бел и на Лепа Села... Србија је све више и у Чикагу и у Мелбурну - мислим и на њу. Мислим и на нерођене Србе, на њих понајвише, на оне које нерођене убијају, којима име затиру прије него што им га и надјену, којима отимају и Његоша и Ђуру и Матију прије него што су их и спознали, којима гријехе спочитавају прије него што им тијела грешна и постану...


Србија је сваки педаљ земље који Србин сматра својим, одбрањен или отет му, свако слово написано српским писмом, Србима или о Србима, свака пјесма испјевана српским гласом, и десетерац и севдалинка и панк-рок... Србија је дио и Српства и српства, и њен камен је оно што браним овим писанијем.


Камен из наслова овог блога може бити баш тај Ђурин камен који ''претећ' сунцу дере кроз облак'' и којим Јакшић пријети ''темену ћелавом.'' Може бити и онај Његошев ''кам'' у којем удар искру тражи, али и онај ''крвави'' из којег ниче ''олтар прави.'' Камен остане и кад ерозија спере све плодно тло, да стоји и подсјећа да је из њега некад расла шума, јака, храстова и букова, да су њоме некад ходили вукови и њеним пропланцима ловили орлови. Тај голи камен је ту и да се има нашта нахватати ново тло у које ће коријење пустити нова стабла. Камен је бедем, од камена се граде тврђаве. Камен је и тврда граница испод које нема даље, која се мора или разбити ударом челика или самљети налетима таласа. И тада, негдје, гдје таласи губе снагу, пијесак се згусне у нови камен, из новог камена никне нови живот, и нове мисли које ће га обликовати и усмјерити.
Једино што ја нећу овај Камен земље Србије да буде је хладни споменик уснулом и покланом народу. Зато и пишем.


Писање је легија мисли, и из сваке добре мисли мора се родити права ријеч, јер без ваљане ријечи и ''дјеиствије'' које ''свијет иште'' не може испасти ваљано. Писаћу о Српству и о српству, и о тијелу и о духу, увјерен да ће камен одољети ударцима челика и воденој стихији, јер увијек досад јесте.