25. октобар 2013.

Раскршће на ријеци Ибар

Трећег новембра су избори за посланике у Скупштини Косова, послије чега би била основана тзв. Заједница српских општина, а потпуно укинути остаци структура Републике Србије на окупираној територији. У Српству се води полемика о томе да ли би требало да Срби изађу на ове изборе и тако признају државност Косова и потчине се њој, амнестирајући у исто вријеме српско колонијално намјесништво.

Водити расправу о томе да ли сви Срби Косова и Метохије треба да се потчине шиптарској држави, а води је читаво заинтересовано Српство, је мало неукусно без сагледавања раскршћа на којим се налазе српске заједнице у окупираној покрајини, као различити политичко-економски ентитети и као скупови појединаца, са више становишта. 

Са макро-становишта, одустајање Београда од борбе за окупирану територију и сарадња са окупатором у циљу цијепања сопствене државе је без даље расправе чин издаје. Примораност на такав чин донекле ублажава квалификацију о издаји, али само под условом да је та примораност била приказана, описана, објашњена и њен степен оцијењен кроз јавну расправу, као што би требало да  буде случај у сваком демократском друштву чак и кад се ради и о мање важним питањима него што је распад земље. Кад се чин предаје Косова спроведе уз дрску обману народа и јавности, и уз најбезобзирније рушење Устава земље, онда је и поред најбоље намјере немогуће ублажавати и правдати српске вође чиниоцем примораности. 

Дакле, Београд је несумњиво препустио косовско-метохијске Србе на милост и немилост непријатељу. Не постоји ниједан показатељ да се иза овакве политике Београда ипак крије промишљеност, стратегија, па макар и нека очајничка. Овај закључак је појачан утиском да српска власт нема развијене ни обрисе националне стратегије по било којем кључном питању. Владајућа клика не показује ни спремност ни способност да на било којем пољу чини кораке ка националном опоравку, док на све стране испољавају управо супротно: неозбиљност, неспремност, неспособност, и што је најопасније, недостатак родољубља. 

Ове закључке је важно истаћи због надања немалог броја Срба да неки тајни план постоји, да не може владајућа елита бити баш издајничка, да не могу Радикали, Слобини пионири и четничке војводе да се пресвуку баш тако нагло и потпуно. (Можда се нису ни пресвукли, него само свукли.)

Тај поглед са макро-становишта поготово не може да ублажи морални пад српске власти кад у видокруг упадне и најважнији наоко споредни елемент приче о издаји: оданост тзв. европском путу (као да је Србија на Хиндукушу) и потчињавање сваког национално битног питања том исказаном циљу. Природно је, ако тражиш да те неко прими у своју кућу, да се изујеш ако домаћин тако захтијева. Питање је зашто тражиш да уђеш ако је услов дерање коже с леђа. 

Елем, таква српска власт не може имати довољно родољубља, добре намјере и памети да брани државну територију и државни интерес. Амнестија такве власти изласком на изборе Републике Косово би одузела право Србима Сјевера да сутра, кад на тракторима крену низ Ибар, не дао Бог, оспу дрвље и камење на њу.
 
Такав је поглед из Београда, оног родољубивог и државотворног, који укључује и духовно-историјску димензију, а која не треба претјерано да се наглашава јер је обавеза српске владе да брани сваки дио земље без обзира на значај једног дијела у односу на други. 
Поглед са Авале би био неко макро-становиште, док би поглед са моста на Ибру преко којег Србе нападају освајачко-пљачкашке хорде био једно од микро-становишта.

А опстанак Срба на Косову и Метохији је од почетка окупације зависио искључиво од два чиниоца: спремности београдских власти да их подржава и њихове жилавости у настојању да се одрже.

И док су српски џепови илити енклаве јужно од Ибра избор да признају шиптарску власт направили, вољно и невољно, током ранијих година, под наизмјеничним притиском Приштине и Београда, ратоборни Сјевер се држао изван канџи шиптарске новостворене државе.* Држао се све до сад. 

По Бриселском споразуму, парафираном, непотписаном, нератификованом, подваљеном, Србија се обавезала да ће све косовско-метохијске Србе избацити ван свог правног оквира и подвести их под правни оквир Косова. Дакле, пошто су сви Срби јужно од Ибра већ били признали шиптарску државу, Бриселски споразум се односио најдиректније на Сјевер Косова којег ни послије бројних покушаја нису могли сломити без сарадње Београда. Само Србија је могла да уцијени Сјевер ка попуштању. Држава Србија плаћа највећи број запослених Срба и на Сјеверу и у енклавама, те посједује најмоћније средство уцјене. 
То средство је кориштено и прије бриселског договора о предаји и признању Косова, али никад овако радикално и одлучно као што су га употријебили Ивица Дачић, Александар Вучић и Томислав Николић.

Србија је, дакле, једина могла да изгладни Србе Сјевера, док НАТО може само да их напрска бибер-спрејом. Шиптари би их најрадије побили и протјерали, али то би подигло тензије до усијаности која би се тешко контролисала. Осим тога, и освајачу често треба и легитимитет, а Сјеверно-атлантска империја по питању могућности употребе бруталне силе није више оно што је била 1999. године. 

Зависност од Србије као питање живота и смрти српских заједница и посебно појединаца није ограничено само на примање плата и пензија. 
Све главне српске политичке странке имају чланове и филијале и на Сјеверу и у енклавама и преко њих контролишу политичку динамику. Све српске политичке вође у Београду имају сљедбенике и јужно и сјеверно од Ибра, а ти сљедбеници су они ријетки међу ондашњим Србима који посједују средства за политичко дејство, тј. моћ да запосле, отпусте, организују, повежу, превезу, купе, продају, те упутства из Београда којих се држе. Већина таквих се не боји ни протјеривања ни глади, јер им је одступница обезбијеђена, те одлуке београдских власти и страначких централа могу опуштено спроводити. Још су спокојнији када знају колики је број њихових претходника и браће по "занату" нашао не само уточиште у средишњој Србији, него наставио да се бави политиком и предузетништвом упркос томе што су међу обичним народом у окупираној покрајини сматрани за лопуже, битанге и издајнике. 
И то је једно микро-становиште са којег се види шта још утиче на одлуку обичног Србина да подлегне притиску Београда или да га одбије.

А притисак Београда не помаже Србима да трезвено размисле о овако кључној одлуци по живот заједнице. До јуче бар наоко сложни и несаломиви Сјевер је исцијепан на фракције. На улицама Митровице и других мјеста се води битка која дијели таборе на оне који слиједе Дачића и Вучића и оне који одбијају да се повинују политици која их, убијеђени су, води у пропаст. 

Поглед са још једног, кључног, микро-становишта показује да се Срби на Сјеверу и, логиком домино ефекта, јужних енклава, опредјељују за опстанак на кратак и на краћи рок, јер ће многи већ у првим мјесецима послије интеграције у шиптарску државу кренути пут Србије. Неки ће то учинити усљед невољности да живе под шиптарском канџом и страха од насиља и притисака, а други из простог разлога што неће више имати запослење и плату. Кућу и земљу вјероватно још увијек могу добро продати Шиптарима.

Ко не оде први, отићи ће касније. Ко још мисли да ће Шиптари трпјети присуство великог броја Срба који им заузимају радна мјеста и животни простор који они сматрају својим, тај је, морам тако рећи, или глуп или ћорав или зао. Шиптари, за разлику од Срба, имају и јасан и јасно прокламован национални план. Он укључује и велику и етнички чисту Албанију. Иза њега стоје, како сами кажу, водећи политичари Албаније, Косова и Македоније, да не говорим о Турској, регионалној сили идеолошки најближој том пројекту. 
И ако неким чудом српска мањина у значајном броју преживи на Косову, то се не може са ове тачке очекивати, нити се може на то рачунати, иако се може прижељкивати. Шиптарско понашање и иступи таквом размишљању једноставно не дају за право.

Српска власт у Београду, гласине круже, је лажним гласачким листићима већ осигурала успјех своје политике. Чак и без обзира на то какав одзив буде међу Србима, Приштина и Београд ће прогласити изборе успјешним и представници свих Срба у Републици Косово ће сјести у приштинске посланичке клупе, а кога ће они у ствари представљати биће важно исто онолико колико је важно кога представља, рецимо, Србин потпредсједник Тачијеве владе. 

Једна ствар ме копка; политика српске власти иде на то да задовољи шиптарске вође и империјалне изасланике, те је за очекивати да појединци који буду заузели посланичка мјеста са листе Грађанске Иницијативе ''Српска,'' коју спонзорише држава Србија, не буду ни спремни ни способни да раде на ползу српског народа који представљају. И Шиптари ће учинити све да бирачке спискове и механизме изманипулишу и повећају добит ''својим'' Србима. Да ово нису могућности, Србима би се могло и савјетовати да прихвате реалност, признају Косово кад га је већ признала Србија, и да покушају да се изборе за права и опстанак унутар тог оквира избором родољубивих кандидата који ће искрено радити у интересу српског народа.

Сјетим се често Вука Драшковића, књижевника, и његовог Руског конзула. Биће увијек Гапа Минића на Косову, а трећег новембра се Срби опредјељују о количини легитимности Тачијевих Гапа у Приштини, али и о броју родољуба који ће зарад народног опстанка трпјети притиске и понижавања док пружају отпор из клупа косовске скупштине.

Нећу ја ништа препоручивати косовско-метохијским Србима, јер нећу бити у могућности да на било који значајан начин помогнем у њиховом истрајавању нити ћу дијелити њихову судбину. Не би било праведно. Жалим што међу њима више не постоји јединствен фронт, чак и ако је ослабљен и чак и ако мора да функционише у оквирима шиптарске доминације. И кривим званични Београд за то.

Ако се вратимо на макро-становиште, Косово је за Србију тежак пораз, пуштање бране које пријети да поплави и скрши и тамо гдје лелек са Косова Срби не чују, поготово тамо. Микро-становишта су показала да можда избора и нема и да је свеједно да ли ће Срби изаћи или неће. Али као и одлуке с којима су се ови Срби, и Срби другдје, суочавали у прошлости, и ова се мора донијети, са њом се мора живјети и иза ње се мора стајати. 

*Многи родољуби и они који се тако гласно представљају ће ми замјерити што шиптарску Републику Косово зовем државom. Подвлачим разлику између ''државе'' као политичко-економског посједа и међународно признате ''државе'' као ентитета којем ''државност'' признаје тренутно постојећи међународни правни систем, тј. систем Уједињених нација. Писао сам на ову тему овдје.)

Нема коментара: