Шок, парализа, безнађе, самоубиство

Док Срби упиру погледе у небо, па једни у друге, па опет у небо, запрепаштени извјештајима о крвопролићу у селу Велика Иванча код Младеновца, и док се појединости злочина још испитују, а с обзиром на његов исход, тешко да ће се икад у потпуности сазнати, ја се питам како ојађени човјек одлучи да побије своје најближе, а не оне који су га ојадили? Нисам жестоки заговорник начела ''око за око, зуб за зуб,'' али нисам ни против њега, али кад злочин једног народа против самог себе достигне ту разину на којој отац у наступу ко зна чега прислони пиштољ на чело свога дјетета, морамо се вратити на то начело и поставити га у нормалу друштвених односа, да би остали здрави ''у главу.''

О великоиванчанском убици Љубиши Богдановићу се зна да је био у свему узоран човјек, српски домаћин. Још јуче. Шта је био окидач за злочин који кажу да је починио, рано је да се утврди. Али није он једини. Прошле године је пензионисани подофицир бивше Војске Југославије скочио у смрт са женом и дјететом, које је, Богу хвала, преживјело. Случајеви подизања руке не само на себе, него на своје најближе, су међу Србима драматично учесталији него икада раније. Ја се питам: колико једном народу душевно стање мора бити упропаштено да све више растројених и распамећених појединаца у њему окреће цијев на своју породицу, а не на кривце за своје стање? 

Муж убије жену која га је изневјерила, комшија комшију који га је оштетио, па и брата брата. Али Богдановић је, кажу, побио тринаесторо, а нису му могли баш сви они зло нанијети. Побио је  невине, ближње, вољене, а није криве и зле. То је противприродно. Не заговарам ја освету директору који је опљачкао фирму и довео отпуштене раднике до ивице опстанка, али ако је неко као Богдановић дошао до тачке кључања, зар не би било природније да убије некога кога мрзи, тј. некога ко га је унесрећио, него своје вољене, сина, жену, рођаке, комшијску бебу у кревецу?

Кажу да без теорије, људско је искуство само низ неповезаних догађаја. Ако овај случај остане посматран изоловано, као највећи злочин, медијски хит, предмет јаука, згражавања и осуде, повод за хајку, и не допринесе тријежњењу народа из лудила које га је захватило, низ злочина ове врсте ће само да се настави. Богдановић је Србија која је убијеђена да је најбоље да убије саму себе.

Српско друштво, као и читав свијет, се драматично мијења. Американци као друштвена заједница, рецимо, душевно атрофирају на овај начин деценијама, и иако се и они још увијек забезекну на неки сличан злочин, њих то брзо прође, јер се ускоро деси нови, те медији и политичари нађу нови политички тренутак за мужу, публицитет, политикантство и популизам. Кроз разноразне Фарме, Велику браћу и гузице старлета, и Србима се скреће пажња са важних ствари, да би они који се баве тим важним стварима могли да их скроје и позавршавају како то њиховим циљевима одговара, а без непотребног уплитања народа о чијој глави раде. Тако је свуда по свијету, што није разлог да и Срби на то пристану. 

Срби су транзицијом у ''модерно'' више пута физички и психички шокирани, за разлику од Американаца, који су напредовали постепено јер су они вукли и наметали ''осавремењивање'' планете. Шок изазван губитком трећине мушких глава у Краљевини Србији, праћен шоком братоубилачког рата, геноцида и насилног прекида са патријархалном традицијом, шок наглом индустријализацијом и замјеном ширине села за набијање по градским собичцима, подрумима и поткровљима, те шок укидањем система који је педесет година уљуљкивао народ неопорављен од шокова - толико шокова, морамо признати, би и много јаче народе уздрмало, ако не и сасвим бацило на кољена. Сви ови шокови су ем нагло мијењали нормале и оријентире народног постојања, ем нагло сиромашили друштво и појединца, и материјално и духовно.

Шок ''сјече мушких глава'' из Првог свјетског рата је ублажен проглашеном побједом, Пировом, али ајде-де. Србима је јасно било ко их је унесрећио и кад им је речено да су крвника побиједили, шок од ненадокнадивих губитака у тој Пировој побједи је замазан величањем јунаштва солунских ратника  и тзв. уједињењем, што није залијечило тешке ране, само их је превило и оставило да крваре други пут. Погибија толиких младића је оставила рупу у националном бићу која је прокрварила двадесетак година касније, кад народом затеченим између империјалних намјера Хитлера, Черчила и Стаљина, није имао ко да заповиједа.

Ипак, они које су та тројица довела на власт, имали су план како да новим шоком каналишу стару шокираност. Опет је упрто прстом у непријатеља, страног и домаћег. Проглашена је побједа, легализована одмазда и отимачине, те народ, осокољен, а у стању шока и од побједе и од губитака и престрашен да не лане нешто што не треба, често толико шокиран да ни не знаде препознати шта се смије, а шта се не смије, остаде паралисан. Неподобне позатвараше, побише, протјераше, подобним подијелише виле неподобних и земљу ''кулака,'' сабише горштаке по градовима и затворише их у страну им природу тако нагло да се шоком неутралисао шок. 

Педесет година касније, кад се тај народ, измрцварен њему страним идеологијама, страховима и шоковима, донекле стабилизовао у таквој парализи, и кад је чак себи утувио у главу да је та парализа његова лично и да је као такву треба животом бранити, разби га нови шок. Серија отимачина под плаштом ратова, демократизације, приватизације и транзиције, што све једним именом морамо назвати неоколонизација, довела је до тога да српски сељак, вриједни Шумадинац, Бачванин, Топличанин, не може ни да оре, ни да копа, ни да ради у фабрици, него мора да убија. Хајде што убија, али што убија своје? Да ли је ова серија шокова довела то такве дезорјентисаности и безнадежности да јадни сељак више не зна ни шта је он, ни шта је његово? 

Сељак Радан из приповјетке Глава шећера Милована Глишића, кога кум-зеленаш одра до голе коже и понизи, исто бијаше ''скренуо,'' али и такав, он имаде довољно здравог разума да убије злотвора, а не своју дјецу, и да га одробија. ''Око за око, зуб за зуб'' је библијски мотив и за човјека је. Е, и Глишић и тај његов Радан су Срби 19. вијека, здравији, па и у лудилу чистијег ума него многи шоковима избезумљени Срби данас. Радан је Србин прије шокова, и тако се друштвена неправда тада исправљала у недостатку другачије правде. Наравно да ћеш се сам заштитити од зла од којег држава неће да те штити, него га и подстиче.

Људска је тековина и да човјек човјека понизи и згази, и да згажени и понижени устане и крви се напије злотвору. ''Вук на овцу своје право има, ка' тирјанин на слаба човјека,'' рече премудри владика. Срби, изгледа, памте само овај први дио славног стиха. ''Ал' тирјанству стати ногом за врат,'' то не само да је људска дужност најсветија, него и најприроднији одговор на тлачење кога појединац себи може да приушти. Мање би и тирјанства било да се тирјани по Србији боје Радана.

И држава је људска творевина, многи ће рећи. Држава треба да заштити своје Радане. Да, држава је договор чланова политичке заједнице о томе како да управљају оним што мисле да посједују и како ће се према њима односити они које изаберу у власт. У теорији. Има свакаквих држава и не односи се свака према поданицима исто. Али кад држава не штити поданика од злочина, било то убиство, пљачка насилна или ненасилна, ограничавање слобода које човјеку омогућавају развој, онда је оправдано да појединац узме одбрану свог добра, части, породице у своје руке. Али зашто би, опет питам, побио ближње, а не злотворе? Луд је једно, али усмјеравање лудила према тотално погрешним циљевима је лудило над лудилима. 

Богдановић, и многи слични њему посљедњих година, луд или не, је жртва усађивања утиска о немоћи у српске главе. Држава треба о мени да се брине, она да ме храни и брани, она да рјешава моје проблеме, она има да одговара на моје жалбе и молбе. А кад све своје одговорности пребацимо на другога, па била то и држава, остаје нам осјећај да не само ништа не треба да урадимо сами за себе, него и да не можемо. А не можемо јер смо се убиједили да неко други мора. Шокирани смо до парализе и убјеђења да су силе које су нам ту парализу наметнуле обавезне да нас држе на сиси и да наши животи и наша воља без те сисе нема изгледа и значаја. 

Пошто у стварности та обавеза не само да не постоји, него се парализом дозвољава злоупотреба тако усађеног, а погрешног, поимања односа између појединца, друштва и државе, имамо такве као Љубиша Богдановић који, у утиску немоћи да се супротставе безличном злу које им уништава разум, упиру цијев свог одговора у оне за које једино мисле да су у њиховој моћи и милости.

Да, у Оптимистима Горана Паскаљевића, отац силоване дјевојке је требало да убије локалног тајкуна који му је силовао ћерку. Можда би се неки други кабадахија замислио над тим. Богдановић, да је био више као Радан, а мање Србин 21. вијека, би убио некога ко му је зло нанио, и можда би био херој шокиране Србије, а не би убио рођеног сина и дијете у колијевци и постао лудак и злочинац.