Споменик Споменку

Како народ који заборавља своје хероје може да се нада рађању нових хероја? Да није било Милоша и Лазара на Косову, без обзира на комплетност истине о њима, да ли би се уздигла покољења јунака да слиједе њихов примјер? Чијим јунаштвом би се Карађорђево покољење ''опјанило'' да Милош не стаде тирјанству ''ногом за врат?'' Ко ће Србима бити сљедећи Ратко Младић кад онај прави труне и тресе се по робијашницама и судницама Сјеверно-атлантске империје, изручен јој од Срба које је бранио својим животом?

Ових дана, једна од најпотреснијих и најпоразнијих прича које круже Српством је она о младом јунаку Споменку Гостићу са падине Озрена, који погибе са непуних 15 година на бранику отаџбине, 20. марта, 1993. Српство и Република Српска су га посве заборавили, као и многе друге који су своје кости уградили у опстанак западних Срба, а да није било таквих као он, не би било ни Српске.
Не идеализујем, констатујем. 

О Споменку, сирочету којему је војска била једино уточиште, али и који је свјесно и намјерно преузео обавезу да брани своју заједницу, прича се само зато што је он био екстреман примјер пожртвовања и родољубља. Да је погинуо са 18 година, као многи други, не би се о њему ни ријечи рекло. Ћутала би она његова хумка у селу Јовићи и чекала кад ће се неки добронамјерник помолити шумском стазом, да запали свијећу једном од многих јунака које је Српство заборавило. Да је само умјесто године рођења 1978. у сиви гранит урезано 1974, још би га лакше било оставити у забораву. 

Напредак једног народа је поступак надоградње на славна дјела предака. Пропадање народа је обрнут поступак, тј. рушење свега што су преци изградили, те заборав њихових дјела. Срби Радована Караџића, махом здраво, сеоско, планинско становништво, нераспамећено деценијама затирања славе њихових предака, смогли су снаге да се уздигну и да зауставе национални суноврат. Млади, срчани, бистроумни Споменко је симбол тог покољења. То покољење је повукло црту између себе и оних за које јунак Споменко прорече да ће их стићи неки сљедећи рат. Упркос усмјереној, темељној, вишедеценијској разградњи српског бића и духа, остало је у босанскохерцеговачким планинама довољно снаге за још један јуриш, за још један примјер чојства и јунаштва, за још један хо-рук у подупирању урушеног темеља Српства. Споменко је био на првој линији тог јуриша. 

(Нека ми злонамјерни не замјере што ћу у овом тренутку занемарити редовне приговоре српској борби који нарушавају чистоту отпора и државотворности српског народа западно од Дрине. Дјеловања тајних служби, шверц нафтом и цигаретама, разноразни ''пауци,'' те стратешке и политичке грешке српске стране у босанскохерцеговачком рату не умањују подвиг народа који је створио Републику Српску, иако су, нажалост, ове појаве и њихови експоненти на кључан начин утицали на бацање оваквих као Споменко у запећак историје.)

Споменко би данас имао 34 године. Да је жив и да Срби поштују јунаке, био би старјешина у Војсци Републике Српске, као што је маштао да постане. Или, Дејтоном осујећен у тој намјери, био би посланик у Народној Скупштини Републике Српске, гдје би бранио њене интересе бритким језиком као што их је бранио храбрим срцем. Није жив и пошто Срби забораве да испоштују јунаке, онај сиви камен са његовим именом и сликом којем се тешко прилази је једини спомен Споменку. 

Посљедњих мјесеци се прича о подизању спомен-обиљежја Споменку у Добоју, и то је за похвалу, али не мијења суштину приче о њему. Јер прича о Споменку је прича о Љубиши Савићу Маузеру, о Срђану Кнежевићу, о Митру Максимовићу Манди... Може се рећи да ови јунаци нису заборављени у народу њиховог краја, упркос општем настојању да се њихова дјела занемаре. Али да је правде и да је жив, Маузер би данас био предсједник Српске, јер из његове генерације нико није више од њега то заслужио. Зато што је морао и могао да буде вођа, зато га више и нема. Зато што би војвода Мандо снагом своје личности и величином свог имена довео пола Мајевице у круг Термоелектране Угљевик да пита каквом се то Рашиду поклања српски угаљ, зато и није више међу живима. Био је добар док је ускакао у ''турске'' ровове по Мајевици, али у миру такви сметају онима који се ван рата боље ''сналазе'' него у рату. Зато што би Споменко био свијетао примјер младим Србима, зато је и заборављен. 

Зато што нема Маузера, Манде и Споменка, и што се не поштују жртве бранилаца отаџбине, ни преживјелих ни погинулих, Српску води ратни ''трговац'' цигаретама. Можда то стварно није био његов рат и можда је трговина цигаретама била од стратешког привредног значаја. Не знам, али знам да гдје државу не воде они који су за њу крварили, или гдје се њихова бар не слуша и не поштује, ондје су наде за напредак, и чак опстанак, мале. На крају, то и није био свачији рат и многи су одбили да га воде и отишли, али нису се ни вратили да сеире и да газе по туђим жртвама. Али није ово критика Милорада Додика. Он је личност из друге приче и неки елементи ове га се дотичу, а неки не. Ово је критика Српства које искрвари, па препусти плодове своје жртве онима који нису ни садили ни калемили. 

Кажу да у америчком Конгресу данас сједи најмањи број бивших ратника од његовог оснивања. Није потребно да кажу да данас америчка држава, за ко зна чији рачун, ефикасније него икад разара стубове на којима је почивала њена снага. Иако то Србима на удару империјалистичке политике која носи амерички предзнак можда не изгледа тако, америчко друштво је све слабије и сиромашније и никако се агресивност њихове војске не може довести у везу са снагом њиховом друштва. Јасно је да је један од разлога америчког пропадања и све мањи број људи у владајућим круговима који су уложили себе у јачање друштва, па макар то било и учешћем у империјалистичким подухватима, а све већи број оних који ''стручношћу'' паразитирају на туђим жртвама.
Не поредим стања у америчком и српском друштву, али поредим неке елементе путања којим се она крећу.

Споменко Гостић је заборављен јер је заборављена жртва која је положена за Српску. На његово мјесто су се угурали неки мање заслужни, а подижући своје ''заслуге,'' такви морају да умање и униште туђе. Њима није мила прича о борцима, јер њих у тој причи нема. А заслужни су се изгубили у мрежи ловаца у мутном, силних и бахатих паса рата, сјецикеса и паразита. Одбјегли су по Расијању трбухом за крухом. Убијеђени да и нису баш толико заслужни, потчинили су се онима који ни мањерку нису могли да им понесу...

Надасве је жалосно што се трагична прича о херојском момку са Озрена мора искористити за опомену друштву, што се у спомињање Споменка мора умијешати прича о ратним профитерима, што се уопште контрастима мора наглашавати родољубље тог момка и морални пад друштва које је било дужно да му ода почаст, а није. Али како причати о неморалу осим понижавајући га примјерима чојства? А причати се мора, и сјећати се мора, јер битка за Српску се води и у главама данашњих петнаестогодишњака који ће, кад дигну главу са видео игрице, питати: ''Шта је имам од Споменкове погибије?'' Да ли ћемо их моћи осоколити поменом Споменковог имена или ћемо их њиме плашити? Јер Споменко је дао живот да би њима било боље, и њихово потпитање: ''Да ли нам је боље?'' је сасвим легитимно. Мора им се знати дати одговор, а без препознавања и поштовања Споменкове жртве, осрамотићемо се и замуцкивати пред онима који од нас треба да науче.

А ако не научимо потомке како да надограђују темеље које су ударили преци, нећемо их смјети кривити што их урушавају. Споменко као симбол и као темељ означава разлику између Српске која је отјелотворење одлучности босанскохерцеговачких Срба да се одрже на земљи предака и Српске која скапава сведена на размирицу око надлежности унутар једног империјалног протектората. То се не смије заборавити.