Хероји и тутумраци мартовских митова

Слободан Милошевић и Зоран Ђинђић су међу најважнијим Србима посткомунистичке епохе, а источно од Дрине можда и два најважнија. Живјели су један против другог, један агент распада Југославије унутар оквира глобалних геополитичких престројавања, други агент транзиције у нове глобалне токове који су се наметали. Нису били пуки противници; Ђинђић је одиграо главну улогу у рушењу Милошевићеве власти и његовом испоручивању Хашком трибуналу. Може се рећи да су се ту негдје њихове историјске улоге драматично обрнуле.

Још историчари нису, а задуго и неће, имати довољно података и воље да објективно анализирају Слобу и Зорана, њихов утицај на живот Срба данас, њихов одговор на историјске прилике и одговорност за њих. 

Слобо је надживио Зорана, али позитивни мит о Зорану засад доминира над негативним ставовима о њему, бар у сфери јавних односа у Србији, док је у Слобином случају обратно. Милошевић је једном дијелу Срба неоправдано херој, другом неоправдано ''балкански касапин,'' а и једни и други острашћено одбијају да при анализи Слобиног лика и дјела узму у обзир све његове политичке манифестације. Слобо је бранио интересе прекодринских Срба, али на лош, кратковид и ускогруд начин. Умјесто границе ближе Купи, ударио је границу на Дрини, иако је остављао утисак да се у једном периоду залаже за уједињено Српство. Није сматрао за сходно да побољша српске изгледе у очувању Косова и Метохије, и, што је још теже опростиво, Црне Горе. Није ријешио ниједно отворено питање српског опстанка и напретка, а дозволио је распламсавање свих. Дозволио је и страним и домаћим тајним службама да изрове и минирају сваки напредан и независан покрет међу Србима, да диктирају динамику политичких односа и да у име одржавања њихове контроле над друштвом жртвују националне интересе. Дозволио је српским банкарима да опљачкају српски народ. Дозволио је уском кругу привредно-политичких паразита да отуђе српска национална добра на економски неоправдан и дугорочно погубан начин. Довео је Србију у позицију да јој привреда буде разорена од стране империјалне силе, јер није имао стратегију одбране националних интереса усклађену глобалној геополитичкој транзицији. Чак се није потрудио ни да одреди јасне националне интересе. Није јасно да ли је наступао као Србин или као Југословен. Све је подредио опстанку на власти, везујући националну политику за тај јединствени мотив. Кад је пао с власти, и поготово кад је испоручен Хагу, постао је херој српске борбе против сјеверно-атлантског империјализма. 

Неоправдано је оптужен за распиривање националне мржње и подстицање сукоба. Комунистички опортуниста као он очигледно да није могао имати довољно националне свијести да дефинише националистички програм. Поред живих Алије Изетбеговића и Фрање Туђмана, злонамјерно је качити Слоби епитет распиривача националне мржње. Колико се борио против империјализма, а колико му је том борбом ишао на руку, то мора бити остављено суду историје да одлучи. 

Са Зораном се дешава нешто слично; о покојнику све најбоље с једне стране трибина, све најгоре с друге. Она критична, мање острашћена маса не може својим судом ни продријети кроз халабуку са симболичних ''сјевера'' и ''југа.'' А тај суд није толико различит од оног донесеног Милошевићу.

Ђинђић је био енергичан и харизматичан, и као и Слобо, спреман да забоде нож у леђа сваком ко му стоји на путу и свакога да изманипулише у свом интересу. У домаћој страначкој политици, то јест. Реторика му је била прогресивна, иако најчешће неосјетљива на потребе и схватања већине народа, али је, као и Слобо, окружио себе скупинама паразита и ништарија које су иначе краткорочно корисне ради учвршћивања власти, а дугорочне користи од њих нико сем њих самих не може имати. Оно што економски нису уништиле ни Слобине хорде стечајних управника, ни банкари, ни санкције, раскомадале су реформистичке снаге којима је то омогућио углавном Ђинђићев долазак на власт Петог октобра. Данас Србија нема своје привредне капацитете, а приватизација започета под Слобом, а распламсана послије Петог октобра је главни узрок томе. Да ли је Ђинђић показао намјере да по краћем поступку рјешава питање окупације Косова или не, тешко је закључити на основу неколико новинских интервјуа. Црна Гора је у периоду његове владавине Србијом начинила најкрупније кораке ка независности. Ако је током Слобине владавине утрт пут потчињавању Србије трошењем народне и државне снаге, те слабљењем механизама и воље за одбраном, Зоранова ера је уклонила све препреке колонизацији и пустила вуке међу јагањце.

Пошто се политичка култура на чијем су врху били Милошевић и Ђинђић, сваки у своје вријеме, показала тако погубном, питање је колико су они као појединци били изнад моралног блата у којем су се ваљали њихови сарадници. У најмању руку, вођа сноси потпуну одговорност за преступе и злодјела својих подређених и сарадника. С ким си, такав си, каже српски народ. А народ никад није вјеровао Ђинђићу, што показују и изборни резултати. Његова Демократска странка је далеко више добити имала од мртвог него од живог Зорана. Што се тиче Милошевића, о његовој подршци у народу који генерално воли да стаје уз самодршце тешко је говорити на основу изборних резултата кад се зна како је Слобо бројао гласачке листиће. 

Ако је истина да су Ђинђића убили криминогени остаци елитних оружаних снага режима који је свргнуо, он им је и дао простора да постану то што су постали. Ако су га убиле западне тајне службе у име унутрашњих подјела интересних сфера, оне су га и довеле на власт, њиховим је парама градио отпор Милошевићу, њиховим је заставама махао и њиховим касетним бомбама се радовао. На крају, Ђинђић је учинио катастрофалну грешку испоручујући Милошевића и то послије неуспјеха домаћих тужилаштава у налажењу доказа против њега. Дао је Милошевићу прилику да се искупи, а покопао своје шансе да буде фаворит читаве Србије, а не само Друге.

Судбина је удесила да су обојица ''пали'' почетком марта, тачније 11. и 12. марта, са размаком од три године, те да се њихов историјски двобој, пренесен на њихове сљедбенике, обнавља сваке године, ових дана. Слобу је најважнији дио његових ватрених присталица напустио ради власти и европског пута, другим ријечима, ради личне користи. Обожавати Слобу ''балканског касапина,'' како га назваше српски непријатељи, а што објеручке прихвати тзв. Друга Србија, није у тренду, чак је и противно тренду и није препоручљиво, те највећи дио оних који му некад исказиваше дивљење га се данас грози. На другој страни, Зорановом ''визијом'' се ките многи који су имали прилику да је изнесу, такву у какву наводно вјерују, али свјесно и одлучно нису, као и многи из дежурних клубова обожавалаца сваке власти помоћу које би музли друштво, почевши од Слобине, дакле банде тутумрака и прелетача.

Слобо и Зоран јесу били супротстављени, и табори на које се њихови симпатизери дијеле су једино успјели да разлике између њих нагласе и изоштре, без и најмање намјере да објективно сагледају прилике, препреке, успјехе и промашаје једног и другог. А Србија, 13 година послије Слобиног пада и 10 година послије Зорановог, је производ континуитета политичке културе коју је Милошевић успоставио, а Ђинђић подстакао и дао јој крила, укључујући у ту културу баш овако заслијепљене таборе симпатизера. Политичка култура разуздане, скоројевићке, ситношићарџијске посткомунистичке елите којој су обојица дали довољно простора да се размаше до тачке на којој јој они и такви као они нису више ни битни ни потребни данас довршава изједање посљедњих иоле здравих ткива српског друштва и државе. Дјеца југословенских комуниста, васпитана у паразитском духу, ненавикла да воле отаџбину, заједницу, да је граде и подупиру, никад нису напустили врхове српске политичке заједнице, прелијећући из једне владајуће гарнитуре у другу, не будући везани идеологијама, крстарећи мутном водом политичке моћи, манифестоване кроз службе, странке, политичке клике, отворено и прикривено злочиначке удруге...

Милошевић је имао историјску прилику да прочисти српско друштво од вашки, полтрона, паразита и тутумрака, али како се од њега, ожењеног у комунистичку елиту и то једном баш симболичном представницом свег зла које су југословенство и комунизам нанијели српству, могло очекивати да себи испод ногу тепих чупа? Иако бивши комуниста, декларисани социјалиста, а касније приморан да пркоси са хашке инквизицијске клупе као анти-глобалиста, Милошевић је током боравка на власти све вријеме имао једну идеолошку црту којој су биле подређене све друге особености његове владавине: властољубље. Ђинђић је узвраћао Милошевићевом властољубљу личном амбицијом која се, узимајући у обзир све аспекте његових дугогодишњих насртаја на полуге власти, може опет свести на једно: такође властољубље. 

И Зоран је имао историјску прилику да покрене српско друштво у позитивном правцу, али је само успио у дјелимичној прерасподјели и претумбавању политичке и привредне моћи и, отварајући земљу за пљачку ширих размјера, омогућио да Мурта смјењује Курту на пословичном коњу званом Србија, који је наставио да скапава под обојицом. Чак се већина најперфиднијих пљачкаша српског националног богатства које је Слобина школа изњедрила одлично снашла у Зорановој ''демократизованој'' поставци. Има и показатеља да су се Петим октобром једним дијелом на власт вратили они или дјеца оних које је Слобо разагнао на Осмој сједници. А можда Зоран није ни могао извршити значајне промјене јер Србија није имала некомунистичког кадра способног и спремног за прекид са традицијом паразитирања. Све у свему, пљачка Србије изнутра и споља, а најчешће спрегом унутрашњих и спољашњих грабљиваца, је Петим октобром интензивирана јер су спољашњи грабљивци дугогодишњим финансирањем анти-Милошевићевских снага купили улазницу за утакмицу са новоунапријеђеним домаћим шићарџијама. Утакмица још траје, а резултат је све мање Србије.
 
О било каквој Зорановој ''визији'' не може бити озбиљног говора, јер се политичар у опозицији може цијенити по ''визији,'' а онај на власти мора искључиво по дјелима. А ако конац - или у овом случају посљедица - дјело краси, ни Зораново ни Слобино дјело није донијело радост српском народу као политичкој заједници и разлике међу њима нису толико драстичне у погледу погубности њиховог дјеловања на власти. Нека је Зоран провео на власти четири пута мање времена него Слобо; упоређивање ефеката владавине може да се усклади у размјери са временом проведеним на власти. Нека је и Ђинђић затекао државу какву је затекао; преузео је одговорност да је поправи и његов учинак се мора мјерити унутар тог контекста.

На крају, мора се признати да су и Милошевић и Ђинђић имали наспрам себе једну империјалистичку политику и агресивну колонизаторску идеју којој се ни бољи од њих не би лако одупрли. (Наравно, претпостављамо да су и један и други бар мислили да дјелују у интересу Србије чак и кад су примали новац из империјалних извора.) Та политика сатире и народе који јој се препусте и оне који јој пруже отпор. Она воли да осваја и милом и силом. Њој су драги и такви као Слобо, који јој дају изговор да разара, и такви као Ђинђић, који окрену плочу па је пусте да помете оно што је разорила, да опљачка неразорено и да намеће услове опоравка. 

Зато се о тековинама владавине Милошевића и Ђинђића мора расправљати искључиво сагледавајући њихов учинак кроз призму дугорочних потреба и интереса Србије и српског народа, те посљедица појединих њихових ставова и одлука. 

Вођа мора имати визију, и имали су је, бар реторички, и Зоран и Слободан, али њена каквоћа се мјери практичним ефектима, а не одјеком изговореног. Практични ефекти дјеловања ове двојице се виде данас боље него јуче, и чак и ако се за неке негативне ефекте могу окривити они који су дошли послије њих, мора се подвући да претходни омогућава уздизање потоњег, успјесима или грешкама. Политичка култура коју је изградио Милошевић, подстакао Ђинђић, а коју нико послије њих није покушао промијенити разара српски национални дух и срозава српско друштво далеко више него бомбе сјеверно-атлантске империје и шиптарско отимање Косова и Метохије.

И ове године, као и сваког марта од Слобине смрти 2006., српски народ се ставља пред лажну двојбу, журећи да заузме страну у свеопштој пљувачини. Издајнички Зоран и херојски Слобо, или злочиначки Слобо и Зоран визионар, бирајте вашу колону. Као и већина других српских двојби, и ова је лажна, дизајнирана да оштро подијели народ и скрене му пажњу са суштине. А кад се Срби почну бавити суштином, онда ће им се сами указати одговори и рјешења, а то је за колонизаторе Србије и њихове домаће слуге крајње опасно, не смије се дозволити, те се лажне двојбе типа ''Слобо или Зоран'' морају непрестано наметати и бучна расправа о њима изнова подстрекивати.