Хоћу опет о српским властодршцима од којих су неки земаљско царство задобили ослањајући се на националистичко наслијеђе више него на евроконформистичку маску и реторику. Напредњаци су дојахали на капије европеидности и подобности на хатовима које је Војислав Шешељ потковао и истимарио, а Николић и Александар Вучић само оседлали и набили им амове. Привремено помахнитала популистичка реторика Ивице Дачића је и њега привидно опрала од метанисања Тадићевом самодржачком олтару, а помахниталост у било ком виду код Срба пролази одлично. Заједнички именитељ им је то што се, гледе наслијеђа и реторике, очекивао тврђи националистички став према лупању чвока Србији и спрдњи од стране ЕУропских ''партнера'' које је тако халапљиво мазохистички прихватао горепоменути бивши самодржац. А зар је било превише од Шешељевих сабораца и насљедника очекивати бар значак дрчности, самосвијести, да не кажем снаге? Без приступа обавјештајним каналима и замраченим кулоарима у које српски таблоидни ''новинари'' не завирују, ја морам да примијетим да Вучић и Николић нису напустили Шешеља 2008. него тек 2012., кад су дошли на власт и показали да са војводом имају само историјске везе, по кокарди, и то само један од њих двојице. Дачић није имао кога издати јер у рјечнику комунистичких опортуниста може се издати само Партија, а ње такве више нема. Од кога је учио, добар је.
Опет нећу превише да кудим бивше Радикале. (Намјерно не кажем Напредњаке у овом контексту, јер ја нисам ништа ни очекивао од те странке, него од Николића и Вучића лично.) Нећу да их превише кудим јер су ми пробудили наду, али о нади и хоћу да пишем. О Косову сам говорио прије неколико недјеља и у међувремену су се десили догађаји који само потврђују страхове родољуба. Нећу ни о финансијама јер ако је истина да је Млађан Динкић морао задржати контролу над њима, онда надања у опоравак није могло ни бити, те ништа није изневјерено. Али имао сам право да се надам да бивши Радикали могу да остваре барем дјелић онога за шта су годинама причали да живе. Имао сам право да се надам чак и знајући какву Србију у регионалном и глобалном контексту насљеђују. Знам ја да не може уцијењен, задужен и зависан владар да једанпут бритком сабљом ма'не и двадесет одсијече глава, али може да не пада на малим стварима. Знам ја да је мрежа коју су исплели Тадићеви послодавци по Србији прејака да се поцијепа ударцем златна шестоперца, а да се не може прећи на конкретније кораке у спољној политици док се домаћи ''Турци'' на буљуке не разгнају. А знам и да се без пара не може посао ни започети.
И, кад смо код наде, волио бих да могу да се надам да је килава реакција на хашка угњетавања само куповање времена; да не може да се трчи пред руду јер услови за хватање укоштац са Хагом и империјом нису створени; да можда српска власт посједује сазнања да су хашке пресуде покушај провокације Србије кад ова није физички спремна да уђе у сукоб са несагледивим посљедицама; да се не прима на блеф ради српског добра; да негдје неки прст на обарачу само чека исхитрену српску реакцију усљед које би се добио повод за ескалацију непријатељства на стратешки одабраним мјестима.... Све је ово могуће и ја бих волио да смијем да се надам да овакви и слични разлози за слинављење Београда стварно постоје.
Шта сам ја у ствари очекивао послије хашких ослобађања злочинаца? Најопштије изражено, најмање што је званична Србија морала да уради као независна држава је био привремени прекид односа са Хагом и хитно доношење скупштинске резолуције по којој се одлуке Жалбеног вијећа поништавају, тј. сматрају се нелегитимним. Другом резолуцијом би се редефинисао однос са Хагом, а из те промјене би произашао даљи ток потеза који би морао ићи ка захтјеву да се сви оптужени Срби пусте их Хага, иако се то не би постигло, и да се Србија осамостали не само у надлежности над ратним злочинима почињеним против њеног народа него и у историјским закључцима које та суђења и пресуде са собом носе. Али, сем необавезног коментарисања које је више звучало као порука Европи да Србију никаква понижавања не могу одвратити од жеље за још понижавања, од водећих српских властодржаца ништа нисмо чули. Николић је, наравно, дао своје мишљење које га не обавезује јер није извршна власт, док се извршна власт клела да са европског пута не скреће ни по коју цијену.
Рецимо да овакво понашање долази из нужде. Рецимо да немамо податке које би нам расвијетлиле мотивацију српских вођа јер нас нико адекватно о томе не обавјештава. Рецимо да оправдања постоје. Али како вјеровати да оправдања постоје кад су српске вође пале на стварима на којима су могли охрабрити и потакнути народна надања без обзира на тешкоће на великим испитима? Мале ствари, сасвим мале ствари, због којих нико у Бриселу не би налупао чвоке ни Вучићу ни Дачићу. Како им вјеровати да раде у корист Србије око великих питања кад Шиптари и Бошњаци некажњено граде споменике и музеје доказаним убицама Срба? Зар Србија мора да гради царинске објекте који успостављају границу са Косовом и зар Срби морају од Срба да штите ту градњу? Ако не можете заштитити народ који вас је изабрао, бар га немојте понижавати и вријеђати као Борис Тадић. Зар се није могло уклонити ругло од споменика цару Константину у Нишу који вријеђа српску културу без икаквог повода? Не само да није уклоњен него ће бити и експонат у низу догађаја којима ће држава Србија обиљежити 1700 година Миланског едикта. Зар су и овако мале ствари диктиране из Брисела? Или је српској власти небитно било шта осим лова на кадрове Демократске странке и њихове помагаче и послодавце који опустошише државну касу?
Честитам ја Вучићу на хапшењима, али не честитам на таблоидизацији ионако упропаштеног српског правосуђа. Зар се ни то није могло обавити државнички и професионално и зар се и од кажњавања пљачкаша Србије морала направити спрдња и политичка фарса? А направила се. Хапшење није успјех, пресуда јесте, а српски таблоиди су одавно осудили људе које држава још није правосудно ни дотакла. Таблоидизација питања служи само једној јасној сврси: јавном притиску током гурања за позиције моћи и превирања која остају прекривена велом тајне. Схватам је да правосудним системом владају људи из бившег режима којима је једина правда она која њих и њихове послодавце и муштерије штити. Схватам ја и да постоји више струја у полицијским и безбједоносним структурама које су у сталном сукобу интереса и које се морају ставити под контролу. Али зар Вучићева неспретна борба против корупције - ниједан стандард није успостављен, оперише се у формату афера, што је паушалан приступ - чије спровођење не смије да омете нека негативна реакција из Брисела спречава министра културе да заустави извођење анти-српске представе хрватског редитеља у сред Београда? То су наизглед небитне ствари али по њима се види до чега је стало властодршцима. Привођење па пуштање, те анатемисање Оливера Дулића, уз медијску грају којом је све то пропраћено, правди не доприноси ама баш нимало, као ни држање руководилаца Агробанке у притвору мјесецима без оптужнице, и мада је освета за године пљачкања Србије од Дулића и безброј сличних злотвора пожељна, да би се осветник разликовао од злотвора, он мора успоставити стандарде и ојачати установе које ће праведност његове освете учинити легитимном. У супротном, доћи ће опет ДС на власт кад се то свиди Бриселу, Вашингтону или Москви, па ће онда они по истим аршинима правде да се свете онима које су смијенили и неће више бити битно ко је крив, а ко прав, него искључиво ко ће кога.
И да постоји нужда да се до звучања имбецилно понављају мазохистичке мантре о љубави према ЕУ, зар се у пољима која немају везе са том нуждом није могао остварити напредак на какав смо имали право да се надамо ми који смо још увијек препознавали Шешељево седло на Томином дорату? Кажу, ето, осрамоћен је и привремено уклоњен из јавног живота Ненад Чанак. И ЛДП је, мање-више, неутралисана као политички чинилац чим је неко њеном вођи поставио озбиљна питања. И Чанак и Чеда Јовановић годинама служе као екстремни примјери из којих нормалан народ види какав Србин не треба да буде, о чему говори и подршка грађана коју њихове двије странке добијају. А њихови гласачи неће прећи СНС-у, него Ђиласовом, а поготово Пајтићевом, ДС-у.
Националистичка надања која су Николић и Вучић подгријавали двије деценије и која су их носила и на крају довела на власт су у првих шест мјесеци њихове власти умногоме изневјерена. Једно је сигурно, а то је слиједећа недоумица: Србија или је покорена до те мјере да нико ко сарађује са окупатором на било који начин не може извући никакву корист за друштво и народ, или међу њеном политичком елитом нема родољуба, само жбири, несој и ситне шићарџије.
Али нека буде по Његошевом још мало. Они стоје на том пословичном брду и више виде, али видимо и ми њих прилично добро, тако истакнуте и зорли, и како видимо у ком правцу гледају, слабе нам надања.
Нема коментара:
Постави коментар