11. јун 2013.

Обезимењавање Срба

Србе није довољно поморити, протјерати нити превести на католичанство, ислам или комунизам. Не, Србима се мора укинути име.

О изливању нација од откинутих дијелова Српства је речено све, иако из тога није научено скоро ништа. Али од честитке црногорског предсједника Србији на избору ''Србијанца'' за предсједника, преко изјаве тог ''србијанског'' предсједника бошњачкој новинарки да он сматра босанскохерцеговачке Србе ''Босанцима,'' продубљује се расправа која поставља Српство насупрот ''Србијанству'' и која пријети да удари темеље неоснованим подјелама унутар српског народа.
Расрбљавање долази у фазама, зар не?

Познати су историји обрасци засновани на Србима ''три вјере'' из којих су извајани Срби православци и њима крвни непријатељи, потомци Срба друге двије вјере. Прије неки дан  је српска јавност по ко зна који пут пренута ставом Војислава Шешеља који наглашава да је становништво Босне и њој сусједне Херцеговине 90 посто српског поријекла, а о чему је он хиљаде страница написао за двадесет и кусур година битисања у жижи политичких догађања.

Ето какви смо ми, Срби; нас сто пута поновљена истина сто и први пут прене и изненади.

Било како било, ''откидање'' превјерених Срба, као и оних који никад нису ни били православци, али су вијековима остали Срби, и њихово калупљење у нове тзв. нације, те пујдање тако регрутованих јањичара против каура и шизматика, своје браће, се показало недовољним: Срба који себе још тако зову је остало на Хумском полуострву (Балканском, Хемском) превише и послије два успјела геноцида и једног осујећеног, и послије идеолошке дезоријентације катастрофалних посљедица изазване спрегом југословенства и комунизма.

Дробљење Српства се морало интензивирати, а нагласак је остављен на затирању имена, јер, очигледно, није нас се могло побити. Срби се морају дубље подијелити, гласи начело, и ако је могуће, поново напујдати једни на друге, овог пута по линијама политичко-географског раздвајања. Дакле, мора се нагласити да су Србијанци различити од Томиних Босанаца (Херцеговаца нестаде из те приче као да их никад није ни било, као и Крајишника, али ајде-де), да су Црногорци листом Милогорци и да је небитно то што је Српство политички обновљено на Цетињу, а не у Београду или Крагујевцу, да су Косовци у ствари Косовари, тј. иста мрака као и Шиптари, да чак Пречани нису уопште ''Србијанци...'' (Пречани, тј. Војвођани, како неки воле себе да зову без основе се повезујући са Милетићевом Србском Војводином, сами од себе доприносе том чиниоцу раздвајања дејством одмицања.)

Елем, ефекат је тај да се Србија повлачи у Београдски пашалук не само притиском завојевача и њихових домаћих слугу, него и пристајањем на имена која је ограничавају на Пашалук. Срби Босне, Херцеговине, Славоније, Далмације, Лике, Црне Горе, Брда, Македоније, Косова и оно неколико села Метохије, се тако означавају као некако другачији од Срба оног подручја које је игром историјских околности потпало под данашњу Републику Србију, чије име сугерише да је она насљедница Краљевине Србије, укинуте 1918. године.

Игром историјских околности, Срби Београдског пашалука, махом Црногорци, Брђани и Херцеговци, досељени током 18. вијека, су обновили државу под називом Србија на границама Аустријског царства, док су њихови саплеменици ударили ''олтар прави на камен крвави'' на границама Млетачке републике. Више је разлога усљед којих је Први српски устанак подигнут баш у Шумадији, а не, рецимо, у сјеверној Босни, а један врло битан је и географска локација Карловачке митрополије као епицентра српског националистичког дејства изван, а надомак граница Османског царства и Пашалука. Исто се може рећи и за Црногорску митрополију и њен опстанак на самој граници Османског царства, а уза саму српску Боку и српски Дубровник. Нити би било Србије без Пречана, ни Црне Горе без Бокеља. О значају регионалног поријекла устаничких вођа у буни на дахије мислим да није потребно посебно говорити.

Шта желим да нагласим је да су и пашалучку Србију и тронахијску Црну Гору подигли из ничега Срби ''сви и свуда.'' Без новаца Бокеља Тома Милиновића, и сличних њему, брзо би Карађорђу џебане нестало. Без Боке да се у њу бјежи и од глади и од Турака, тешко би се ''олтар прави'' одржао. Без горштачке агресивности и срчаности динарске сиротиње која се слегла међ' Дрином и Моравама, тешко би се ратовим прегажена Шумадија икад дигла на Турке.

Границе које су настале простом динамиком односа између српске националистичке амбиције и утицаја и навале - а и повлачења - империјалистичких сила, су данас довеле до погрешног схватања Српства међу самим Србима.

Јер колико је битнија сличност између Врањанца и Мачванина у односу на сличност између Мачванина и Семберца, рецимо, ако заборавимо детаљ звани држављанство за тренутак? (Држављанство је ионако административна категорија, јер држави, као управној структури, је бесмислено поклонити осјећања, док се оданост гаји према отаџбини.) 
Колико су стварно различити Пријепољац и Пљевљак, те бачки колониста из Шипова и његов брат који је у Шипову остао? 
Да ли тренутно мјесто пребивалишта национално или етнички одређује контекст у којем је Србин из Републике Србије другачији од Србина из Републике Српске? 
Чиме треба да се сматрају Срби Грачанице сад кад више нису грађани Републике Србије? 
И на крају, шта то, сем држављанства које је пуки папир, веже Петра Петровића, српског родољуба из Параћина, са Мевлидом Јашаревићем, који маше турском заставом у Новом Пазару или Азизом Кељмендијем из Великог Трновца који млати црним орловима? Сва три су Србијанци, али да ли то Петру треба бити важније од чињенице да је Јово с Романије Србин који са њим дијели љубав и оданост према Српству и отаџбини, вјеру, традицију, и што је најважније, исти ров кад Јашаревић и Кељменди запуцају?

Намеће се догма да су данашњи Србијанци посебна национална категорија од осталих Срба, али само у оквирима српских подјела, а нипошто и у оквирима очувања цјеловитости Републике Србије. Ко је оданији тој Републици Србији, Србин из Херцеговине или Шиптар из Србије? Нико не потеже мотив ''србијанства'' кад је у питању везивање рашких муслимана или прешевских Шиптара за Србију. Али се тај мотив потеже кад се треба Дрином, Лимом или чак Дунавом распарчати Српство.

Бити Србијанац је одредница приписана Србима који су ослободили један дио Српства и у њему основали државу чије се тековине килаво настоје обновити од 1992. године. Логика стварања независне Србије из Београдског пашалука налаже да Србијанцем (Србином) постаје сваки становник тако створене Србије. Али та логика, у вријеме стварања и ширења такве државе је била утемељена на националистичкој, интеграционој амбицији која је стремила ка ослобађању и укључивању свих Срба и свих српских земаља. Другим ријечима, Срби који данас нису Србијанци то нису из простог разлога што их српска држава није никад стигла обухватити, а не зато што произведено србијанство њих по некој другој логици искључује. Нити су Пљевљаци били Црногорци, нити су Пријепољци били Србијанци прије 1912. Бокеље су тек комунисти стрпали међу Црногорце, а Охриђани и Битољци су, том логиком Србијанци више него Сомборци јер су дуже времена провели у Србији из које се израз Србијанац изводи.

А вриједност самог израза Србијанац је прича за себе. Ријеч Србија носи назив по имену српског народа који је насељава. Србија као отаџбина Срба се простире на све земље српског народа, иако се Република Србија ограничава тек на оно што јој империјалне силе дозвољавају да држи. Српски народ је дао име Србији, за разлику од рецимо тзв. бошњачког народа, који је добио име по средњевијековној српској жупи која је пак добила име по ријеци која кроз њу тече. Неким чудним и непотребним етимолошким обртом, из имена српске државе се гради посебна одредница за становника те државе, који је опет, и даље само Србин, тј. већ је имао име и ново му није требало. Замислимо да Енглези оснују државу Енглеза, наиме Енглеску, и да се онда почну називати Енглешчанима или Енгланђанима. Глупо, а? Глупо, дабоме.

Кориштењем израза Србијанац насупрот Босанаца, Црногораца, ускоро Војвођана, па и Косовара, настоји се подијелити Српство на дијелове ограничене не вољом српском народа него међама наметнутим историјским парчањима српске отаџбине од стране агресивних страних сила. Срби у Босни јесу Босанци, а они у Херцеговини јесу Херцеговци, али то их једначи са Србима Шумадије који су Шумадинци, Србима Бачке који су Бачвани, Србима Боке који су Бокељи... Те подјеле нису политичке него просто регионалне. Син Србина Сарајлије који се роди у Београду није Босанац него Београђанин, али остаје Србин, без обзира на то гдје се родио и чији пасош користи кад прелази неку границу. Рећи да је неко Србијанац повлачи собом и ризик од губитка тог идентитета пуком промјеном границе. Тако, јужно од Јариња и Брњака више нема Србијанаца јер косовски Срби више нису становници Србије. Али они остају Косовци и Срби све док им се не наметне други идентитет. Црногорци, који су свједочанство о томе куда води извођење народног имена из имена државе, треба да послуже као опомена. Иако нема ништа спорно у тврдњи да су сви Црногорци етнички Срби, српско име бива истиснуто и замијењено црногорским, које је настало само као географска одредница, преточило се у име државе, а онда и ''позајмило'' име читавом дијелу српског народа.

Инсистирање на србијанству, тј. на идентитету заснованом на државности, а не на националности, одбацује Србе ван Србије као припаднике народа-поданика државе у којој живе. Босанскохерцеговачки Срби неће пристати на подаништво држави Босни и Херцеговини, јер иако су и Босна и Херцеговина српске земље, Срби не сматрају државу коју је Сјеверно-атлантска империја у савезу са обнављачима Исламског калифата створила за своју државу. Али логиком извођења назива народа из имена држава, Срби би, хтјели-не хтјели, морали да прихвате да су национално, ваљда, Боснохерцеговци, или по башчаршијској конструкцији, само Босанци.

Опасно је заметати српско име и тако ићи на руку непријатељима који деценијама стреме ка истом циљу. Опасно га је замјењивати одредницама које цијепају. Србима не треба друго име сем српског. Државне границе су само боје на мапи и оне, поготово у данашње вријеме кад наддржавне структуре моћи доминирају, нису више незаобилазни носилац националног развоја и очувања. А народ који носи српско име није резултат подаништва ниједној држави него покретач незавршеног поступка стварања националне државе, те и своје име не може изводити из имена било какве и било чије означене државне територије.

Важно је подредити диобе по обласном поријеклу националном јединству и не заборавити да је свака српска подјела која води заметању и затирању српског имена метак у цијеви непријатеља.

Нема коментара: