17. април 2013.

Реторика црте и дипломатија глувог крмета

Србија је за непуних четрнаест година прешла пут од ратног губитка Косова и Метохије, закљученог документом који је стварао предуслов за ограничени повратак српске чизме на Проклетије, до потпуног негирања и одустајања од својих преговарачких и политичких позиција и пристајања на гранични камен подно Копаоника. Петнаест посто државне територије, стотине милијарди долара минералног богатства, стотине стубова српске духовности и споменика српског историјског присуства и, најважније, преко сто хиљада српских живота ће, по свему судећи, бити остављено на милост и немилост освајачу. 

Постоје два основна преговарачка приступа: један заснован на интересу и други заснован на одбрани позиција. Србија је од самог почетка јавно заузела позициони, тј. повукла је црту испод које неће ићи, постављајући је далеко изван поља своје реалне снаге, док у бити ништа ван праволинијске комуникације са противницима није учинила да ту црту утврди снагом на терену, тј. да јој се приближи јачањем својих позиција. 

Преговарачка снага се заснива на динамици односа на терену и позициони приступ се може одабрати само ако имаш задовољавајуће резервне опције за случај пропасти таквих преговора, укључујући ратну опцију, или ако си знатно јача страна, те не мораш попустити ни за длаку. Земља која је већ изгубила много и којој мноштво прилика не иду на руку, те је пријетња да ће изгубити све врло озбиљна, не може себи приуштити позиционе преговоре. А преговори се не воде посљедњих мјесеца дана у Бриселу, него се воде од тренутка руковања генерала Марјановића и генерала Џексона у Куманову, 9. јуна, 1999.

Поготово је било незрело и неозбиљно ослањати се и позивати се искључиво на међународно право, које је више него било која друга правна сфера произведено да користи моћнима кад им затреба или да га они погазе кад им смета. Али чак и ако је искључиво позивање на међународно право, првенствено на Резолуцију 1244 (јер све прије ње је Сјеверно-атлантска Империја већ погазила долазећи у посјед Косова), одабрано као државна стратегија одбране, логично је било да се у томе иде до краја. Природно је било да су се употријебила сва средства притиска, све тачке утицаја, да су се тужили сви који су се могли тужити, да су се агресивно покренула питања имовине српске државе и грађана на Косову и Метохији пред међународним установама, да се једнако агресивно тражила заштита људских права Срба у покрајини, те заштита културних споменика. 

Који би ефекат то све имало против такве силе као што је воља Империје, питате. Имало би ефекат додавања неизвјесности борби Србије за очување државности, јер од 1999. та борба је, према ономе што Србија показује, извјесно изгубљена. Имало би ефекат ''тврдог ораха'' не ината ради, него опстанка ради, јер Косово је само једна у низу битака у потчињавању и разарању Српства. Оставило би утисак Србије као интересног преговарача, Србије са којом би се морало и трговати уступцима, а не само наметати јој услове и готова рјешења. Имало би дејство распознавања националне опредјељености за себе, а не за пут у медвјеђи загрљај непријатељима. Остаје жал што су Србијом владали они који нису били опредијељени за њу.

Кумановски споразум није представљао војну капитулацију, него присилни пристанак на повлачење војске и полиције, дакле, агената силе, са спорног дијела територије, и њихову замјену страним, побједничким агентима силе. Упркос ратном губитку покрајине, Србији је Резолуција 1244 оставила полуге за њену даљу одбрану у ограниченом капацитету. Србији Косово политички није узето усљед повлачења њене војске, него касније, усљед низа погрешних политичких потеза који је услиједио, или још тачније, усљед политичког недјеловања.

У 2013., Србија на Косову, гледано са глобалног, а не са уско српског становишта, стоји овако:
  • Република Косово, која је 1999. била само српска окупирана покрајина, без управних структура, војске, полиције, дипломатских односа, привреде, је данас ентитет који има многе одлике државе, укључујући и признање кључних свјетских политичких и економских сила. Припадност систему Уједињених нација није више кључни критеријум за легитимизацију државе. Наравно, неке друге кључне свјетске силе га не признају, али и са овима што га признају, империјални протекторат Косово себе може у свијету представљати као држава. Држава си ономе ко те за државу призна. 
  • Срби у окупираној покрајини, сем донекле Сјевера Косова, немају територију коју могу чак ни у теорији физички бранити. Енклаве јужно од Ибра нису одољеле шиптарском притиску и морале су признати Републику Косово. Они чине више од половине укупног преосталог српског становништва у покрајини и Шиптари и сјеверно-атлантски окупатори их користе као примјер мултиетничности косовског друштва. Ниједној од ових скупина држава Србија није успјела да осигура физичку безбједност за четрнаест година послије Кумановског споразума. Повратак енклава јужно од Ибра под окриље Србије је, како ствари стоје, немогућ. Од повратка Сјевера под њено окриље Србија је одустала и тренутно пристаје да разговара са Шиптарима и њиховим империјалним наредбодавцима о начинима интеграције четири српске општине у Републику Косово.
  • Српско вјерско-културно насљеђе, од шиптарске руље физички брањено од стране ненаоружаних монаха и понекад војника Сјеверно-атлантске Империје, је већ виђено у рукама шиптарских кројача историје као дио шиптарског насљеђа Дарданије и Дукађина. То је једини разлог због којег није потпуно разорено, као што је слика о мултиетничности једини разлог због којег Срба јужно од Ибра уопште још има. Нема показатеља да Србија уопште има званичан став о статусу српских светиња унутар Републике Косово.
  • Српско материјално богатство је одавно прешло у руке не Шиптара, који нити имају довољно свијести о привредном развоју, нити имају довољно контроле над земљом у којој живе, него империјалних заступника и паса рата који су, као наплату за услуге и на препознатљиво неоколонијалистички начин, запосјели све ресурсе из којих се у глобалној трговинској размјени може извлачити зарада. Шта зна дијете шта је сто кила и шта знају фисови шта је прерада цинка... Тек то богатство Србија нити је бранила, нити ће га у овом стадијуму своје историје више видјети, с обзиром на то куда тече глобална прерасподјела богатства, масама позната као ''свјетска економска криза.'' О одбрани  власничких права српских грађана протјераних из покрајине или интерно расељених не треба траћити дах.

Шта је Србија за четрнаест година урадила у вези са очувањем окупиране покрајине или бар онога што се сачувати могло, осим што је финансирала опстанак неколико хиљада Срба на Сјеверу и у великим енклавама кроз оно што би се само могло назвати социјалним давањима? Србија је, као што рекох, повукла реторичку црту и ништа није чинила да ту црту утврди јачањем на терену гдје би ту црту могла и да брани. Косово се не брани ускликом ''Косово је Србија.'' Што смо се више и гласније држали те црте, она нам је у стварности постајала све удаљенија. Данас је она само та просто-проширена реченица, сведена на емотивни усклик. А не можемо рећи да нисмо знали шта непријатељ спрема, јер непријатељ то није ни крио.

Послије Бечких преговора је постало јасно да Србијино нико не зарезује, да ни минимум изградње насушних дипломатских веза за шест послепетооктобарских година није постигнут и да су шиптарски спонзори спремни да уђу у претпосљедњу фазу откидања Косова од ње. Србија није учинила ни минимум минимума - није никад Косово и Метохију ни прогласила окупираном територијом. Али их је зато уметнула у Увод у Устав као свој неотуђиви дио, додатно цементирајући своје преговарачке позиције и блокирајући флексибилност самој себи.

Србија никад није покушала искористити ни минимум оруђа која су јој остављена Резолуцијом 1244, никад није озбиљно ни покушала утицати на одлуке у кључним центрима моћи, никад чак није озбиљно покушала искористити неколико стотина хиљада Срба Расијања који су учествовали у демократским процесима западних земаља и имали потенцијал интересне групе... Кад кажем озбиљно, не мислим стидљивим куцањем на врата нижих службеника моћних структура, дупелизањем или ''радним ручковима'' са секретарчићима и ''стаферима,'' него стратегијом изградње политичког утицаја у центрима моћи кроз лобирање, тј. потплаћивање, како је то на Западу пракса коју су сами Шиптари одавно савладали, те кроз медијску стратегију. 

Центри моћи имају и своје интересе у југоисточној Европи независне од Срба и Шиптара, и могућности да се допре до критичне подршке српским интересима у односу на шиптарске су постојале. Никад нису претворене у конкретан и остварљив план. 

Осим неспретне и бесциљне иницијативе пред Међународним судом правде, српска дипломатија се понашала попут пословичног глувог крмета и није урадила скоро ништа да обезвриједи проглашење независности Косова. Једну тако створену државу је признало чак деведесет свјетских земаља. Поређења ради, Јужну Осетију, која је настала на сличан начин, признаје свега пет држава, a Турску Републику Сјеверни Кипар само једна. Овако, може се само констатовати да је дјеловање које је произвело одлуку тог суда, која каже да косовско проглашење независности не представља кршење међународног права, било једно велико пресипање из шупљег у празно и да је фама која је око тог процеса стварана паралисала сваку другу смислену иницијативу. Мада, 2008. је било касно да се било шта озбиљно учини на спречавању проглашења независности јер девет година прије тога терен није припреман ни за спутавање процеса отцјепљења ни за адекватан одговор на њега.

''Србија ће се борити за Косово дипломатским путем'' је била флоскула тадашњих носиоца власти, од Бориса Тадића и Вука Јеремића до небитних ликова које је неко о томе упитао. Ратом се 2008. није ни могло, али оно што су они тада називали дипломатијом је била фарса јер дипломатија није министар спољних послова који шпарта глобусом, или неки прије њега који не говори енглески, него јасна и изводљива стратегија јавних односа, лобирања, подмићивања, трговине, наоружана људским капацитетом и савезничким потенцијалом. Дипломатија је прије свега жесток дугогодишњи рад на спровођењу реалне стратегије, а Србија у дипломатским представништвима прегалаца и стратега има понајмање. 

Данас имамо ситуацију гдје Влада Србије преговара не о статусу покрајине, не о безбједности преосталог српског живља, не чак ни о признању, него о нормализацији односа између државе Србије и државе Косово, чији представници сједе с друге стране стола од српских и које ови признају у оном капацитету у којем они сами себе виде. У склопу преговора о нормализацији, наравно, мора се углавити и прича о непокореном Сјеверу, не зато што је то српски интерес, него зато што Шиптари једино Сјевер још нису заузели. Не само што Србија признаје Косово, цјеловито, и са оним дијеловима на којима Шиптари и не живе и нису никад живјели, него и одустаје од борбе коју су умјесто ње водили Срби Сјевера, укида им механизме самоуправе и баца их вуковима, јер вукови сами нису могли да им науде. Буквално, што Шиптари нису могли да освоје, Србија им то сама даје ради нормализације односа. Тако се ови бриселски тзв. преговори своде на пристајање Србије да помогне Шиптарима да се домогну онога чега се иначе сами нису успјели домоћи. Како другачије објаснити то што Србија даје једино што она држи, а што Шиптари траже, а Шиптари се не одричу ничега заузврат?

Није само садржај преговора показатељ чињенице да процес нема изгледа да сачува иједан дио Косова и Метохије нити иједну надлежност у рукама српске државе. И начин на који се српска страна односи према својој јавности говори о њеном ставу и према народу, и према Косову, и према преговорима. Не обавјештавајући је о току преговора, о конкретним понудама, предлозима, тачкама спотицања, уступцима, посљедицама, одбијајући да конкретизује представку онога о чему се у Бриселу разговара, одбијајући скупштинску расправу о току преговора, агресивно стављајући народ пред непостојеће и неодређене двојбе, српска влада чини се има само један циљ: пипање пулса бирачког тијела и мјерење његове реакције на низ вјештачких осцилирајућих стимуланса пренесених кроз јавна гласила. Мјерење Павловљевог рефлекса.
Тако је радио и Тадић, залуђујући народ оксиморонима типа ''И Европа и Косово.'' 

Непринципијелност, љеност, бахатост, траљавост, непрофесионалност, непосвећеност проблему - све ове особине српске власти од Петог октобра, а и прије њега, данас стављају српске родољубе пред избор: или ''Косово је Србија,'' тј. занемаривање стварности, и то не оне шиптарске и империјалне, него ове српске коју званични Београд намеће и инсистирање на парализи и једначини која то није, или ''Догодине у Призрену,'' тј. окретање ка националном јачању и одбрани онога што је остало, и на Косову и другдје, али на начин супротан од онога на који је садашња српска политичка елита бранила Косово. Исход таквог снажења може бити и спремност да се Срби поново боре за Косово и Метохију.

Срби имају да изгубе још много тога поред Косова и ако се косовске лекције не науче, Косово ће настављати да се понавља. Косово остаје ту, с оне стране Копаоника. Оно за Србе може бити изгубљено заувијек само ако српства као националног идентитета нестане заувијек, што је могуће ако не станемо у своју одбрану тамо гдје је она још увијек могућа. 

Иако је отежавајуће то што овог пута, за разлику од ранијих историјских искустава, Косово губе и Срби, а не само Србија, на нама стоји да поруку краља Николе из пјесме ''Онамо, намо'' преведемо у мотивацију која нас обавезује да градимо Српство које се може вратити ''за брда она'' и да неко будуће покољење нађе снагу ''да виђу Призрен.''

Нема коментара: