11. јун 2013.

Обезимењавање Срба

Србе није довољно поморити, протјерати нити превести на католичанство, ислам или комунизам. Не, Србима се мора укинути име.

О изливању нација од откинутих дијелова Српства је речено све, иако из тога није научено скоро ништа. Али од честитке црногорског предсједника Србији на избору ''Србијанца'' за предсједника, преко изјаве тог ''србијанског'' предсједника бошњачкој новинарки да он сматра босанскохерцеговачке Србе ''Босанцима,'' продубљује се расправа која поставља Српство насупрот ''Србијанству'' и која пријети да удари темеље неоснованим подјелама унутар српског народа.
Расрбљавање долази у фазама, зар не?

Познати су историји обрасци засновани на Србима ''три вјере'' из којих су извајани Срби православци и њима крвни непријатељи, потомци Срба друге двије вјере. Прије неки дан  је српска јавност по ко зна који пут пренута ставом Војислава Шешеља који наглашава да је становништво Босне и њој сусједне Херцеговине 90 посто српског поријекла, а о чему је он хиљаде страница написао за двадесет и кусур година битисања у жижи политичких догађања.

Ето какви смо ми, Срби; нас сто пута поновљена истина сто и први пут прене и изненади.

Било како било, ''откидање'' превјерених Срба, као и оних који никад нису ни били православци, али су вијековима остали Срби, и њихово калупљење у нове тзв. нације, те пујдање тако регрутованих јањичара против каура и шизматика, своје браће, се показало недовољним: Срба који себе још тако зову је остало на Хумском полуострву (Балканском, Хемском) превише и послије два успјела геноцида и једног осујећеног, и послије идеолошке дезоријентације катастрофалних посљедица изазване спрегом југословенства и комунизма.

Дробљење Српства се морало интензивирати, а нагласак је остављен на затирању имена, јер, очигледно, није нас се могло побити. Срби се морају дубље подијелити, гласи начело, и ако је могуће, поново напујдати једни на друге, овог пута по линијама политичко-географског раздвајања. Дакле, мора се нагласити да су Србијанци различити од Томиних Босанаца (Херцеговаца нестаде из те приче као да их никад није ни било, као и Крајишника, али ајде-де), да су Црногорци листом Милогорци и да је небитно то што је Српство политички обновљено на Цетињу, а не у Београду или Крагујевцу, да су Косовци у ствари Косовари, тј. иста мрака као и Шиптари, да чак Пречани нису уопште ''Србијанци...'' (Пречани, тј. Војвођани, како неки воле себе да зову без основе се повезујући са Милетићевом Србском Војводином, сами од себе доприносе том чиниоцу раздвајања дејством одмицања.)

Елем, ефекат је тај да се Србија повлачи у Београдски пашалук не само притиском завојевача и њихових домаћих слугу, него и пристајањем на имена која је ограничавају на Пашалук. Срби Босне, Херцеговине, Славоније, Далмације, Лике, Црне Горе, Брда, Македоније, Косова и оно неколико села Метохије, се тако означавају као некако другачији од Срба оног подручја које је игром историјских околности потпало под данашњу Републику Србију, чије име сугерише да је она насљедница Краљевине Србије, укинуте 1918. године.

Игром историјских околности, Срби Београдског пашалука, махом Црногорци, Брђани и Херцеговци, досељени током 18. вијека, су обновили државу под називом Србија на границама Аустријског царства, док су њихови саплеменици ударили ''олтар прави на камен крвави'' на границама Млетачке републике. Више је разлога усљед којих је Први српски устанак подигнут баш у Шумадији, а не, рецимо, у сјеверној Босни, а један врло битан је и географска локација Карловачке митрополије као епицентра српског националистичког дејства изван, а надомак граница Османског царства и Пашалука. Исто се може рећи и за Црногорску митрополију и њен опстанак на самој граници Османског царства, а уза саму српску Боку и српски Дубровник. Нити би било Србије без Пречана, ни Црне Горе без Бокеља. О значају регионалног поријекла устаничких вођа у буни на дахије мислим да није потребно посебно говорити.

Шта желим да нагласим је да су и пашалучку Србију и тронахијску Црну Гору подигли из ничега Срби ''сви и свуда.'' Без новаца Бокеља Тома Милиновића, и сличних њему, брзо би Карађорђу џебане нестало. Без Боке да се у њу бјежи и од глади и од Турака, тешко би се ''олтар прави'' одржао. Без горштачке агресивности и срчаности динарске сиротиње која се слегла међ' Дрином и Моравама, тешко би се ратовим прегажена Шумадија икад дигла на Турке.

Границе које су настале простом динамиком односа између српске националистичке амбиције и утицаја и навале - а и повлачења - империјалистичких сила, су данас довеле до погрешног схватања Српства међу самим Србима.

Јер колико је битнија сличност између Врањанца и Мачванина у односу на сличност између Мачванина и Семберца, рецимо, ако заборавимо детаљ звани држављанство за тренутак? (Држављанство је ионако административна категорија, јер држави, као управној структури, је бесмислено поклонити осјећања, док се оданост гаји према отаџбини.) 
Колико су стварно различити Пријепољац и Пљевљак, те бачки колониста из Шипова и његов брат који је у Шипову остао? 
Да ли тренутно мјесто пребивалишта национално или етнички одређује контекст у којем је Србин из Републике Србије другачији од Србина из Републике Српске? 
Чиме треба да се сматрају Срби Грачанице сад кад више нису грађани Републике Србије? 
И на крају, шта то, сем држављанства које је пуки папир, веже Петра Петровића, српског родољуба из Параћина, са Мевлидом Јашаревићем, који маше турском заставом у Новом Пазару или Азизом Кељмендијем из Великог Трновца који млати црним орловима? Сва три су Србијанци, али да ли то Петру треба бити важније од чињенице да је Јово с Романије Србин који са њим дијели љубав и оданост према Српству и отаџбини, вјеру, традицију, и што је најважније, исти ров кад Јашаревић и Кељменди запуцају?

Намеће се догма да су данашњи Србијанци посебна национална категорија од осталих Срба, али само у оквирима српских подјела, а нипошто и у оквирима очувања цјеловитости Републике Србије. Ко је оданији тој Републици Србији, Србин из Херцеговине или Шиптар из Србије? Нико не потеже мотив ''србијанства'' кад је у питању везивање рашких муслимана или прешевских Шиптара за Србију. Али се тај мотив потеже кад се треба Дрином, Лимом или чак Дунавом распарчати Српство.

Бити Србијанац је одредница приписана Србима који су ослободили један дио Српства и у њему основали државу чије се тековине килаво настоје обновити од 1992. године. Логика стварања независне Србије из Београдског пашалука налаже да Србијанцем (Србином) постаје сваки становник тако створене Србије. Али та логика, у вријеме стварања и ширења такве државе је била утемељена на националистичкој, интеграционој амбицији која је стремила ка ослобађању и укључивању свих Срба и свих српских земаља. Другим ријечима, Срби који данас нису Србијанци то нису из простог разлога што их српска држава није никад стигла обухватити, а не зато што произведено србијанство њих по некој другој логици искључује. Нити су Пљевљаци били Црногорци, нити су Пријепољци били Србијанци прије 1912. Бокеље су тек комунисти стрпали међу Црногорце, а Охриђани и Битољци су, том логиком Србијанци више него Сомборци јер су дуже времена провели у Србији из које се израз Србијанац изводи.

А вриједност самог израза Србијанац је прича за себе. Ријеч Србија носи назив по имену српског народа који је насељава. Србија као отаџбина Срба се простире на све земље српског народа, иако се Република Србија ограничава тек на оно што јој империјалне силе дозвољавају да држи. Српски народ је дао име Србији, за разлику од рецимо тзв. бошњачког народа, који је добио име по средњевијековној српској жупи која је пак добила име по ријеци која кроз њу тече. Неким чудним и непотребним етимолошким обртом, из имена српске државе се гради посебна одредница за становника те државе, који је опет, и даље само Србин, тј. већ је имао име и ново му није требало. Замислимо да Енглези оснују државу Енглеза, наиме Енглеску, и да се онда почну називати Енглешчанима или Енгланђанима. Глупо, а? Глупо, дабоме.

Кориштењем израза Србијанац насупрот Босанаца, Црногораца, ускоро Војвођана, па и Косовара, настоји се подијелити Српство на дијелове ограничене не вољом српском народа него међама наметнутим историјским парчањима српске отаџбине од стране агресивних страних сила. Срби у Босни јесу Босанци, а они у Херцеговини јесу Херцеговци, али то их једначи са Србима Шумадије који су Шумадинци, Србима Бачке који су Бачвани, Србима Боке који су Бокељи... Те подјеле нису политичке него просто регионалне. Син Србина Сарајлије који се роди у Београду није Босанац него Београђанин, али остаје Србин, без обзира на то гдје се родио и чији пасош користи кад прелази неку границу. Рећи да је неко Србијанац повлачи собом и ризик од губитка тог идентитета пуком промјеном границе. Тако, јужно од Јариња и Брњака више нема Србијанаца јер косовски Срби више нису становници Србије. Али они остају Косовци и Срби све док им се не наметне други идентитет. Црногорци, који су свједочанство о томе куда води извођење народног имена из имена државе, треба да послуже као опомена. Иако нема ништа спорно у тврдњи да су сви Црногорци етнички Срби, српско име бива истиснуто и замијењено црногорским, које је настало само као географска одредница, преточило се у име државе, а онда и ''позајмило'' име читавом дијелу српског народа.

Инсистирање на србијанству, тј. на идентитету заснованом на државности, а не на националности, одбацује Србе ван Србије као припаднике народа-поданика државе у којој живе. Босанскохерцеговачки Срби неће пристати на подаништво држави Босни и Херцеговини, јер иако су и Босна и Херцеговина српске земље, Срби не сматрају државу коју је Сјеверно-атлантска империја у савезу са обнављачима Исламског калифата створила за своју државу. Али логиком извођења назива народа из имена држава, Срби би, хтјели-не хтјели, морали да прихвате да су национално, ваљда, Боснохерцеговци, или по башчаршијској конструкцији, само Босанци.

Опасно је заметати српско име и тако ићи на руку непријатељима који деценијама стреме ка истом циљу. Опасно га је замјењивати одредницама које цијепају. Србима не треба друго име сем српског. Државне границе су само боје на мапи и оне, поготово у данашње вријеме кад наддржавне структуре моћи доминирају, нису више незаобилазни носилац националног развоја и очувања. А народ који носи српско име није резултат подаништва ниједној држави него покретач незавршеног поступка стварања националне државе, те и своје име не може изводити из имена било какве и било чије означене државне територије.

Важно је подредити диобе по обласном поријеклу националном јединству и не заборавити да је свака српска подјела која води заметању и затирању српског имена метак у цијеви непријатеља.

25. април 2013.

У здрав мозак, параф!

Чекао сам да ми се охлади глава, али не лези враже. Србија се стропоштава превише вртоглаво да би било времена да се утисци о било којој тек додирнутој тачки потонућа слегну.

Бриселски споразум је потписан 19. априла. У ствари, није потписан, него парафиран. Тако рекоше у првом покушају извртања стварности.

У ствари, српски први министар Ивица Дачић је шврљнуо своје иницијале и пар реченица на папир на којему је неко из тима Кетрин Ештон откуцао 15 тачака ''споразума'' којим Србија и њена отцијепљена покрајина Косово и Метохија треба да нормализују односе. 

Сада неколико ''у ствари'' који проистичу из овог горе реченог...
У ствари, парафирани комад папира се не може ни назвати ''споразумом'' јер је послије првог чина мелодраме коју је за камере извео први потпредсједник Владе Србије Александар Вучић непуне двије недјеље раније тешко било шта што има тако створени призвук ултиматума звати ''споразумом.'' 
Вучић, као и Александар Вулин, сада већ бивши директор Владине Канцеларије за Косово и Метохију, су причали о ''ужасу'' и ''понижавању'' у Бриселу, а из тако режираног ужаса не може изаћи никакав споразум, него само предаја. 
Осим тога, споразум подразумијева превазилажење разлика у ставовима путем компромиса, а овдје је очигледно ријеч искључиво о попуштању српске стране, јер Шиптари нису испустили из руку ништа што тренутно посједују. Сјевер Косова нису посједовали, а овим уговором га добијају.

Сљедеће ''у ствари'' се тиче чињенице да ни у заглављу ни у тексту који је парафиран не стоје имена страна потписница. Иако је папир само парафиран, јасно је да је то учињено као исход разговора двију страна и с циљем да се тај исход озваничи потписом и ратификује. 
Можемо претпоставити да је једна потписница Република Србија, али ко је друга? Република Косово? Привремене институције самоуправе? 
Текст који је Хашим Тачи потписао српска јавност није ни видјела, тако да смо ускраћени за сазнање о томе кога је он представљао у Бриселу.
Да, ускраћени смо ако се правимо луди. Тачи је представљао Републику Косово јер су се ''преговори'' и водили ради нормализације односа Србије с једне стране и онога што Тачи представља с друге, а он не крије да је предсједник Владе Републике Косово. 
Е, сад, могуће је да га Дачић и Вучић нису у том својству признали с друге стране стола, али Ештон јесте, и док српски врховници не кажу јасно с ким су преговарали, остаје нам да се поводимо за оним што Тачи званично тврди, Ештон прихвата, а што ова двојица не негирају.
Иако је могуће водити разговоре о нормализовању односa између државе и њеног дијела који тежи да отцјепљењу, неозбиљно је занемарити чињеницу да се Косово у Бриселу уопште не третира као нечија покрајина која тежи ка отцјепљењу него као независна држава која има проблема да успостави контролу над дијеловима територије коју јој признају као њену. 
Ако је српска Влада пристала на такав образац, онда је јасно да ни она не третира Тачија као представника шиптарских сецесиониста него као косовског премијера.
Ипак, да српска власт има вољу да објелодани имена потписница овог уговора, не би се народ бавио нагађањима о томе да ли је она признала Косово или није. 
Имена потписница ће стајати на уговору кад он буде завршен, јер морају, и можемо претпоставити да ће то бити Република Србија и Република Косово. За то вријеме, српској родољубивој јавности која поставља превише легитимних питања треба да се прода цигла.
На основу чега ће онда српски врховници тврдити да не признају косовску независност? Као да Шиптарима било шта значи званична скупштинска декларација о признању... Важно је да су већ трећи дан по парафирању потписали Споразум о сарадњи и придруживању са Европском унијом, који Србија неће блокирати и оспоравати јер се тако зарекла Дачићевим парафом на текст који, наводно, тек треба да се прихвати.

Још нешто, врло важно, не треба заборавити. Република Србија се у тексту предлога који је Дачић парафирао не спомиње ниједном ријечју.


Технички, а и по првим тврдњама врховника и њихових страначких милева, параф није потпис, те Дачић, у ствари, није прихватио ''споразум.'' 
Текст који је уз Дачићев параф неко на енглеском руком и истом хемијском оловком дописао говори да је парафиран само текст предлога уговора о којем обје стране тек треба да се изјасне. 
Иако реторика српских врховника којом је пропраћен параф не указује на то да ће се о потписивању тек одлучивати, из додате ноте слиједи да се Србија самим парафом није званично изјаснила о прихватању предлога. 
Зашто онда Вулин подноси оставку, а Дачић и Вучић састављају тим за примјену договореног и разговарају о укидању Канцеларије за Косово и Метохију? Зар не треба да воде јавне расправе унутар процеса ратификације? Рок за састављање плана примјене је 26. април, а ''споразум'' још наводно није ни потписан. Како је могуће примијенити нешто што званично не постоји?
Зашто се по Западној Европи размјењују честитке ако Србија ништа није прихватила? 
Има ли Народна Скупштина икакав утицај на то шта поједини представници Владе потписују и парафирају? Осим што расправља о парафу седам дана касније и на дан кад план за примјену треба да буде достављен бароници Ештон.
Вучић је током првог чина мелодраме изјавио како он нема потребе да ишта подноси Скупштини кад он зна шта посланици мисле. У другом чину мелодраме пројектује углавном дефетизам и кори критичаре. То борац против корупције? То државник?

Послије оваквог третмана српске јавности, у исто вријеме и бахатог и љигавог приступа српских врховника, у самом тексту уговора - који је најправилније назвати ''Пристанком на предају и признање Косова'' - не може се очекивати никаква заштита интереса било Србије било српског народа на Косову и Метохији. 
Из самог наступа српских врховника и њихових сљедбеника се види да се они при пласману договореног на тржиште родољубивог мишљења и осјећања не могу ослонити на његов садржај него морају на своје тумачење истог и, у највећој мјери, на патетичну реторику која се не ослања чак ни на тумачење садржаја него на правдање самог чина. 
 Што општије и површније, то боље, зар не? Процијенили су да се обраћају само својим члановима и бирачима, те сходно томе и кроје своју поруку.

Значи, да сумирамо...
Дачић и Вучић, као представници Владе Србије, су у Бриселу пристали на уговор између Републике Србије и Републике Косова који одређује на који ће се начин Сјевер Косова подредити Републици Косову, њеној извршној власти и њеном правном устројству. Сам начин навођења поступка кроз вирове јавног мњења и темпирање развоја догађаја, потпомогнуто свесрдним напором српских и шиптарских јавних гласила, учинио је да српски врховници пласирају ово рјешење као спаситељско и судбоносно.

С једне стране, ово је била помоћ Приштини и Тачију у сламању отпора Срба Сјевера, а с друге рјешавање питања права српске мањине у независном Косову.  

Да овај уговор гарантује заштиту српских интереса, могло би се причати и о изненађујућој и никад раније испољеној далековидости српских врховника. Међутим, пошто нема ама баш никаквих гаранција да за пет година агресивним насељавањем Шиптара, терором и одузимањем надлежности, Приштина неће успоставити потпуну контролу над Сјевером, не може се говорити о далековидости. 
Сумњате? Тачка 2. уговора предвиђа и начин разједињења и укидања Заједнице српских општина, и мада она звучи као заштита, она је у ствари агентури силе баш правни инструмент за разбијање ЗСО у будућности.
Ваљда не мислимо да Шиптари желе иједног Србина на Косову и да неће да преселе пола Дренице у Ибарски Колашин, разбијајући тиме српску већину и откидајући једну по једну општину од Заједнице.
Ваљда не мислимо да се у ту сврху неће наставити са искориштавањем међународних развојних донација за изградњу шиптарских насеља сјеверно од Ибра.
Како ће их у тој намјери спријечити командир Полиције Косова српске националности плаћен од Приштине или судија у Сјеверној Митровици који остаје без посла ако се не повинује диктату из Приштине?

Чињеница је да је стварна преостала моћ Срба на Косову, она заснована у одлучности и креативношћу људства у физичком супротстављању налетима силе, тешко подривена овим уговором, био он потписан, парафиран, ратификован или само наметнут.

Такође је чињеница да је сам начин на који је уговор наметнут српском народу довољан показатељ да је Београд оставио Србе Косова и Метохије, и сјеверно и јужно од Ибра, на милост и немилост Шиптарима. Да је оно што се обећава повољније за Србе од тренутне ситуације, не би српски државни врх толико извртао значења, драматизовао и паламудио, и не би Срби Косова и Метохије тако одлучно одбили да гурну главу у ту омчу.

17. април 2013.

Реторика црте и дипломатија глувог крмета

Србија је за непуних четрнаест година прешла пут од ратног губитка Косова и Метохије, закљученог документом који је стварао предуслов за ограничени повратак српске чизме на Проклетије, до потпуног негирања и одустајања од својих преговарачких и политичких позиција и пристајања на гранични камен подно Копаоника. Петнаест посто државне територије, стотине милијарди долара минералног богатства, стотине стубова српске духовности и споменика српског историјског присуства и, најважније, преко сто хиљада српских живота ће, по свему судећи, бити остављено на милост и немилост освајачу. 

Постоје два основна преговарачка приступа: један заснован на интересу и други заснован на одбрани позиција. Србија је од самог почетка јавно заузела позициони, тј. повукла је црту испод које неће ићи, постављајући је далеко изван поља своје реалне снаге, док у бити ништа ван праволинијске комуникације са противницима није учинила да ту црту утврди снагом на терену, тј. да јој се приближи јачањем својих позиција. 

Преговарачка снага се заснива на динамици односа на терену и позициони приступ се може одабрати само ако имаш задовољавајуће резервне опције за случај пропасти таквих преговора, укључујући ратну опцију, или ако си знатно јача страна, те не мораш попустити ни за длаку. Земља која је већ изгубила много и којој мноштво прилика не иду на руку, те је пријетња да ће изгубити све врло озбиљна, не може себи приуштити позиционе преговоре. А преговори се не воде посљедњих мјесеца дана у Бриселу, него се воде од тренутка руковања генерала Марјановића и генерала Џексона у Куманову, 9. јуна, 1999.

Поготово је било незрело и неозбиљно ослањати се и позивати се искључиво на међународно право, које је више него било која друга правна сфера произведено да користи моћнима кад им затреба или да га они погазе кад им смета. Али чак и ако је искључиво позивање на међународно право, првенствено на Резолуцију 1244 (јер све прије ње је Сјеверно-атлантска Империја већ погазила долазећи у посјед Косова), одабрано као државна стратегија одбране, логично је било да се у томе иде до краја. Природно је било да су се употријебила сва средства притиска, све тачке утицаја, да су се тужили сви који су се могли тужити, да су се агресивно покренула питања имовине српске државе и грађана на Косову и Метохији пред међународним установама, да се једнако агресивно тражила заштита људских права Срба у покрајини, те заштита културних споменика. 

Који би ефекат то све имало против такве силе као што је воља Империје, питате. Имало би ефекат додавања неизвјесности борби Србије за очување државности, јер од 1999. та борба је, према ономе што Србија показује, извјесно изгубљена. Имало би ефекат ''тврдог ораха'' не ината ради, него опстанка ради, јер Косово је само једна у низу битака у потчињавању и разарању Српства. Оставило би утисак Србије као интересног преговарача, Србије са којом би се морало и трговати уступцима, а не само наметати јој услове и готова рјешења. Имало би дејство распознавања националне опредјељености за себе, а не за пут у медвјеђи загрљај непријатељима. Остаје жал што су Србијом владали они који нису били опредијељени за њу.

Кумановски споразум није представљао војну капитулацију, него присилни пристанак на повлачење војске и полиције, дакле, агената силе, са спорног дијела територије, и њихову замјену страним, побједничким агентима силе. Упркос ратном губитку покрајине, Србији је Резолуција 1244 оставила полуге за њену даљу одбрану у ограниченом капацитету. Србији Косово политички није узето усљед повлачења њене војске, него касније, усљед низа погрешних политичких потеза који је услиједио, или још тачније, усљед политичког недјеловања.

У 2013., Србија на Косову, гледано са глобалног, а не са уско српског становишта, стоји овако:
  • Република Косово, која је 1999. била само српска окупирана покрајина, без управних структура, војске, полиције, дипломатских односа, привреде, је данас ентитет који има многе одлике државе, укључујући и признање кључних свјетских политичких и економских сила. Припадност систему Уједињених нација није више кључни критеријум за легитимизацију државе. Наравно, неке друге кључне свјетске силе га не признају, али и са овима што га признају, империјални протекторат Косово себе може у свијету представљати као држава. Држава си ономе ко те за државу призна. 
  • Срби у окупираној покрајини, сем донекле Сјевера Косова, немају територију коју могу чак ни у теорији физички бранити. Енклаве јужно од Ибра нису одољеле шиптарском притиску и морале су признати Републику Косово. Они чине више од половине укупног преосталог српског становништва у покрајини и Шиптари и сјеверно-атлантски окупатори их користе као примјер мултиетничности косовског друштва. Ниједној од ових скупина држава Србија није успјела да осигура физичку безбједност за четрнаест година послије Кумановског споразума. Повратак енклава јужно од Ибра под окриље Србије је, како ствари стоје, немогућ. Од повратка Сјевера под њено окриље Србија је одустала и тренутно пристаје да разговара са Шиптарима и њиховим империјалним наредбодавцима о начинима интеграције четири српске општине у Републику Косово.
  • Српско вјерско-културно насљеђе, од шиптарске руље физички брањено од стране ненаоружаних монаха и понекад војника Сјеверно-атлантске Империје, је већ виђено у рукама шиптарских кројача историје као дио шиптарског насљеђа Дарданије и Дукађина. То је једини разлог због којег није потпуно разорено, као што је слика о мултиетничности једини разлог због којег Срба јужно од Ибра уопште још има. Нема показатеља да Србија уопште има званичан став о статусу српских светиња унутар Републике Косово.
  • Српско материјално богатство је одавно прешло у руке не Шиптара, који нити имају довољно свијести о привредном развоју, нити имају довољно контроле над земљом у којој живе, него империјалних заступника и паса рата који су, као наплату за услуге и на препознатљиво неоколонијалистички начин, запосјели све ресурсе из којих се у глобалној трговинској размјени може извлачити зарада. Шта зна дијете шта је сто кила и шта знају фисови шта је прерада цинка... Тек то богатство Србија нити је бранила, нити ће га у овом стадијуму своје историје више видјети, с обзиром на то куда тече глобална прерасподјела богатства, масама позната као ''свјетска економска криза.'' О одбрани  власничких права српских грађана протјераних из покрајине или интерно расељених не треба траћити дах.

Шта је Србија за четрнаест година урадила у вези са очувањем окупиране покрајине или бар онога што се сачувати могло, осим што је финансирала опстанак неколико хиљада Срба на Сјеверу и у великим енклавама кроз оно што би се само могло назвати социјалним давањима? Србија је, као што рекох, повукла реторичку црту и ништа није чинила да ту црту утврди јачањем на терену гдје би ту црту могла и да брани. Косово се не брани ускликом ''Косово је Србија.'' Што смо се више и гласније држали те црте, она нам је у стварности постајала све удаљенија. Данас је она само та просто-проширена реченица, сведена на емотивни усклик. А не можемо рећи да нисмо знали шта непријатељ спрема, јер непријатељ то није ни крио.

Послије Бечких преговора је постало јасно да Србијино нико не зарезује, да ни минимум изградње насушних дипломатских веза за шест послепетооктобарских година није постигнут и да су шиптарски спонзори спремни да уђу у претпосљедњу фазу откидања Косова од ње. Србија није учинила ни минимум минимума - није никад Косово и Метохију ни прогласила окупираном територијом. Али их је зато уметнула у Увод у Устав као свој неотуђиви дио, додатно цементирајући своје преговарачке позиције и блокирајући флексибилност самој себи.

Србија никад није покушала искористити ни минимум оруђа која су јој остављена Резолуцијом 1244, никад није озбиљно ни покушала утицати на одлуке у кључним центрима моћи, никад чак није озбиљно покушала искористити неколико стотина хиљада Срба Расијања који су учествовали у демократским процесима западних земаља и имали потенцијал интересне групе... Кад кажем озбиљно, не мислим стидљивим куцањем на врата нижих службеника моћних структура, дупелизањем или ''радним ручковима'' са секретарчићима и ''стаферима,'' него стратегијом изградње политичког утицаја у центрима моћи кроз лобирање, тј. потплаћивање, како је то на Западу пракса коју су сами Шиптари одавно савладали, те кроз медијску стратегију. 

Центри моћи имају и своје интересе у југоисточној Европи независне од Срба и Шиптара, и могућности да се допре до критичне подршке српским интересима у односу на шиптарске су постојале. Никад нису претворене у конкретан и остварљив план. 

Осим неспретне и бесциљне иницијативе пред Међународним судом правде, српска дипломатија се понашала попут пословичног глувог крмета и није урадила скоро ништа да обезвриједи проглашење независности Косова. Једну тако створену државу је признало чак деведесет свјетских земаља. Поређења ради, Јужну Осетију, која је настала на сличан начин, признаје свега пет држава, a Турску Републику Сјеверни Кипар само једна. Овако, може се само констатовати да је дјеловање које је произвело одлуку тог суда, која каже да косовско проглашење независности не представља кршење међународног права, било једно велико пресипање из шупљег у празно и да је фама која је око тог процеса стварана паралисала сваку другу смислену иницијативу. Мада, 2008. је било касно да се било шта озбиљно учини на спречавању проглашења независности јер девет година прије тога терен није припреман ни за спутавање процеса отцјепљења ни за адекватан одговор на њега.

''Србија ће се борити за Косово дипломатским путем'' је била флоскула тадашњих носиоца власти, од Бориса Тадића и Вука Јеремића до небитних ликова које је неко о томе упитао. Ратом се 2008. није ни могло, али оно што су они тада називали дипломатијом је била фарса јер дипломатија није министар спољних послова који шпарта глобусом, или неки прије њега који не говори енглески, него јасна и изводљива стратегија јавних односа, лобирања, подмићивања, трговине, наоружана људским капацитетом и савезничким потенцијалом. Дипломатија је прије свега жесток дугогодишњи рад на спровођењу реалне стратегије, а Србија у дипломатским представништвима прегалаца и стратега има понајмање. 

Данас имамо ситуацију гдје Влада Србије преговара не о статусу покрајине, не о безбједности преосталог српског живља, не чак ни о признању, него о нормализацији односа између државе Србије и државе Косово, чији представници сједе с друге стране стола од српских и које ови признају у оном капацитету у којем они сами себе виде. У склопу преговора о нормализацији, наравно, мора се углавити и прича о непокореном Сјеверу, не зато што је то српски интерес, него зато што Шиптари једино Сјевер још нису заузели. Не само што Србија признаје Косово, цјеловито, и са оним дијеловима на којима Шиптари и не живе и нису никад живјели, него и одустаје од борбе коју су умјесто ње водили Срби Сјевера, укида им механизме самоуправе и баца их вуковима, јер вукови сами нису могли да им науде. Буквално, што Шиптари нису могли да освоје, Србија им то сама даје ради нормализације односа. Тако се ови бриселски тзв. преговори своде на пристајање Србије да помогне Шиптарима да се домогну онога чега се иначе сами нису успјели домоћи. Како другачије објаснити то што Србија даје једино што она држи, а што Шиптари траже, а Шиптари се не одричу ничега заузврат?

Није само садржај преговора показатељ чињенице да процес нема изгледа да сачува иједан дио Косова и Метохије нити иједну надлежност у рукама српске државе. И начин на који се српска страна односи према својој јавности говори о њеном ставу и према народу, и према Косову, и према преговорима. Не обавјештавајући је о току преговора, о конкретним понудама, предлозима, тачкама спотицања, уступцима, посљедицама, одбијајући да конкретизује представку онога о чему се у Бриселу разговара, одбијајући скупштинску расправу о току преговора, агресивно стављајући народ пред непостојеће и неодређене двојбе, српска влада чини се има само један циљ: пипање пулса бирачког тијела и мјерење његове реакције на низ вјештачких осцилирајућих стимуланса пренесених кроз јавна гласила. Мјерење Павловљевог рефлекса.
Тако је радио и Тадић, залуђујући народ оксиморонима типа ''И Европа и Косово.'' 

Непринципијелност, љеност, бахатост, траљавост, непрофесионалност, непосвећеност проблему - све ове особине српске власти од Петог октобра, а и прије њега, данас стављају српске родољубе пред избор: или ''Косово је Србија,'' тј. занемаривање стварности, и то не оне шиптарске и империјалне, него ове српске коју званични Београд намеће и инсистирање на парализи и једначини која то није, или ''Догодине у Призрену,'' тј. окретање ка националном јачању и одбрани онога што је остало, и на Косову и другдје, али на начин супротан од онога на који је садашња српска политичка елита бранила Косово. Исход таквог снажења може бити и спремност да се Срби поново боре за Косово и Метохију.

Срби имају да изгубе још много тога поред Косова и ако се косовске лекције не науче, Косово ће настављати да се понавља. Косово остаје ту, с оне стране Копаоника. Оно за Србе може бити изгубљено заувијек само ако српства као националног идентитета нестане заувијек, што је могуће ако не станемо у своју одбрану тамо гдје је она још увијек могућа. 

Иако је отежавајуће то што овог пута, за разлику од ранијих историјских искустава, Косово губе и Срби, а не само Србија, на нама стоји да поруку краља Николе из пјесме ''Онамо, намо'' преведемо у мотивацију која нас обавезује да градимо Српство које се може вратити ''за брда она'' и да неко будуће покољење нађе снагу ''да виђу Призрен.''

9. април 2013.

Шок, парализа, безнађе, самоубиство

Док Срби упиру погледе у небо, па једни у друге, па опет у небо, запрепаштени извјештајима о крвопролићу у селу Велика Иванча код Младеновца, и док се појединости злочина још испитују, а с обзиром на његов исход, тешко да ће се икад у потпуности сазнати, ја се питам како ојађени човјек одлучи да побије своје најближе, а не оне који су га ојадили? Нисам жестоки заговорник начела ''око за око, зуб за зуб,'' али нисам ни против њега, али кад злочин једног народа против самог себе достигне ту разину на којој отац у наступу ко зна чега прислони пиштољ на чело свога дјетета, морамо се вратити на то начело и поставити га у нормалу друштвених односа, да би остали здрави ''у главу.''

О великоиванчанском убици Љубиши Богдановићу се зна да је био у свему узоран човјек, српски домаћин. Још јуче. Шта је био окидач за злочин који кажу да је починио, рано је да се утврди. Али није он једини. Прошле године је пензионисани подофицир бивше Војске Југославије скочио у смрт са женом и дјететом, које је, Богу хвала, преживјело. Случајеви подизања руке не само на себе, него на своје најближе, су међу Србима драматично учесталији него икада раније. Ја се питам: колико једном народу душевно стање мора бити упропаштено да све више растројених и распамећених појединаца у њему окреће цијев на своју породицу, а не на кривце за своје стање? 

Муж убије жену која га је изневјерила, комшија комшију који га је оштетио, па и брата брата. Али Богдановић је, кажу, побио тринаесторо, а нису му могли баш сви они зло нанијети. Побио је  невине, ближње, вољене, а није криве и зле. То је противприродно. Не заговарам ја освету директору који је опљачкао фирму и довео отпуштене раднике до ивице опстанка, али ако је неко као Богдановић дошао до тачке кључања, зар не би било природније да убије некога кога мрзи, тј. некога ко га је унесрећио, него своје вољене, сина, жену, рођаке, комшијску бебу у кревецу?

Кажу да без теорије, људско је искуство само низ неповезаних догађаја. Ако овај случај остане посматран изоловано, као највећи злочин, медијски хит, предмет јаука, згражавања и осуде, повод за хајку, и не допринесе тријежњењу народа из лудила које га је захватило, низ злочина ове врсте ће само да се настави. Богдановић је Србија која је убијеђена да је најбоље да убије саму себе.

Српско друштво, као и читав свијет, се драматично мијења. Американци као друштвена заједница, рецимо, душевно атрофирају на овај начин деценијама, и иако се и они још увијек забезекну на неки сличан злочин, њих то брзо прође, јер се ускоро деси нови, те медији и политичари нађу нови политички тренутак за мужу, публицитет, политикантство и популизам. Кроз разноразне Фарме, Велику браћу и гузице старлета, и Србима се скреће пажња са важних ствари, да би они који се баве тим важним стварима могли да их скроје и позавршавају како то њиховим циљевима одговара, а без непотребног уплитања народа о чијој глави раде. Тако је свуда по свијету, што није разлог да и Срби на то пристану. 

Срби су транзицијом у ''модерно'' више пута физички и психички шокирани, за разлику од Американаца, који су напредовали постепено јер су они вукли и наметали ''осавремењивање'' планете. Шок изазван губитком трећине мушких глава у Краљевини Србији, праћен шоком братоубилачког рата, геноцида и насилног прекида са патријархалном традицијом, шок наглом индустријализацијом и замјеном ширине села за набијање по градским собичцима, подрумима и поткровљима, те шок укидањем система који је педесет година уљуљкивао народ неопорављен од шокова - толико шокова, морамо признати, би и много јаче народе уздрмало, ако не и сасвим бацило на кољена. Сви ови шокови су ем нагло мијењали нормале и оријентире народног постојања, ем нагло сиромашили друштво и појединца, и материјално и духовно.

Шок ''сјече мушких глава'' из Првог свјетског рата је ублажен проглашеном побједом, Пировом, али ајде-де. Србима је јасно било ко их је унесрећио и кад им је речено да су крвника побиједили, шок од ненадокнадивих губитака у тој Пировој побједи је замазан величањем јунаштва солунских ратника  и тзв. уједињењем, што није залијечило тешке ране, само их је превило и оставило да крваре други пут. Погибија толиких младића је оставила рупу у националном бићу која је прокрварила двадесетак година касније, кад народом затеченим између империјалних намјера Хитлера, Черчила и Стаљина, није имао ко да заповиједа.

Ипак, они које су та тројица довела на власт, имали су план како да новим шоком каналишу стару шокираност. Опет је упрто прстом у непријатеља, страног и домаћег. Проглашена је побједа, легализована одмазда и отимачине, те народ, осокољен, а у стању шока и од побједе и од губитака и престрашен да не лане нешто што не треба, често толико шокиран да ни не знаде препознати шта се смије, а шта се не смије, остаде паралисан. Неподобне позатвараше, побише, протјераше, подобним подијелише виле неподобних и земљу ''кулака,'' сабише горштаке по градовима и затворише их у страну им природу тако нагло да се шоком неутралисао шок. 

Педесет година касније, кад се тај народ, измрцварен њему страним идеологијама, страховима и шоковима, донекле стабилизовао у таквој парализи, и кад је чак себи утувио у главу да је та парализа његова лично и да је као такву треба животом бранити, разби га нови шок. Серија отимачина под плаштом ратова, демократизације, приватизације и транзиције, што све једним именом морамо назвати неоколонизација, довела је до тога да српски сељак, вриједни Шумадинац, Бачванин, Топличанин, не може ни да оре, ни да копа, ни да ради у фабрици, него мора да убија. Хајде што убија, али што убија своје? Да ли је ова серија шокова довела то такве дезорјентисаности и безнадежности да јадни сељак више не зна ни шта је он, ни шта је његово? 

Сељак Радан из приповјетке Глава шећера Милована Глишића, кога кум-зеленаш одра до голе коже и понизи, исто бијаше ''скренуо,'' али и такав, он имаде довољно здравог разума да убије злотвора, а не своју дјецу, и да га одробија. ''Око за око, зуб за зуб'' је библијски мотив и за човјека је. Е, и Глишић и тај његов Радан су Срби 19. вијека, здравији, па и у лудилу чистијег ума него многи шоковима избезумљени Срби данас. Радан је Србин прије шокова, и тако се друштвена неправда тада исправљала у недостатку другачије правде. Наравно да ћеш се сам заштитити од зла од којег држава неће да те штити, него га и подстиче.

Људска је тековина и да човјек човјека понизи и згази, и да згажени и понижени устане и крви се напије злотвору. ''Вук на овцу своје право има, ка' тирјанин на слаба човјека,'' рече премудри владика. Срби, изгледа, памте само овај први дио славног стиха. ''Ал' тирјанству стати ногом за врат,'' то не само да је људска дужност најсветија, него и најприроднији одговор на тлачење кога појединац себи може да приушти. Мање би и тирјанства било да се тирјани по Србији боје Радана.

И држава је људска творевина, многи ће рећи. Држава треба да заштити своје Радане. Да, држава је договор чланова политичке заједнице о томе како да управљају оним што мисле да посједују и како ће се према њима односити они које изаберу у власт. У теорији. Има свакаквих држава и не односи се свака према поданицима исто. Али кад држава не штити поданика од злочина, било то убиство, пљачка насилна или ненасилна, ограничавање слобода које човјеку омогућавају развој, онда је оправдано да појединац узме одбрану свог добра, части, породице у своје руке. Али зашто би, опет питам, побио ближње, а не злотворе? Луд је једно, али усмјеравање лудила према тотално погрешним циљевима је лудило над лудилима. 

Богдановић, и многи слични њему посљедњих година, луд или не, је жртва усађивања утиска о немоћи у српске главе. Држава треба о мени да се брине, она да ме храни и брани, она да рјешава моје проблеме, она има да одговара на моје жалбе и молбе. А кад све своје одговорности пребацимо на другога, па била то и држава, остаје нам осјећај да не само ништа не треба да урадимо сами за себе, него и да не можемо. А не можемо јер смо се убиједили да неко други мора. Шокирани смо до парализе и убјеђења да су силе које су нам ту парализу наметнуле обавезне да нас држе на сиси и да наши животи и наша воља без те сисе нема изгледа и значаја. 

Пошто у стварности та обавеза не само да не постоји, него се парализом дозвољава злоупотреба тако усађеног, а погрешног, поимања односа између појединца, друштва и државе, имамо такве као Љубиша Богдановић који, у утиску немоћи да се супротставе безличном злу које им уништава разум, упиру цијев свог одговора у оне за које једино мисле да су у њиховој моћи и милости.

Да, у Оптимистима Горана Паскаљевића, отац силоване дјевојке је требало да убије локалног тајкуна који му је силовао ћерку. Можда би се неки други кабадахија замислио над тим. Богдановић, да је био више као Радан, а мање Србин 21. вијека, би убио некога ко му је зло нанио, и можда би био херој шокиране Србије, а не би убио рођеног сина и дијете у колијевци и постао лудак и злочинац.

21. март 2013.

Споменик Споменку



Како народ који заборавља своје хероје може да се нада рађању нових хероја? Да није било Милоша и Лазара на Косову, без обзира на комплетност истине о њима, да ли би се уздигла покољења јунака да слиједе њихов примјер? Чијим јунаштвом би се Карађорђево покољење ''опјанило'' да Милош не стаде тирјанству ''ногом за врат?'' Ко ће Србима бити сљедећи Ратко Младић кад онај прави труне и тресе се по робијашницама и судницама Сјеверно-атлантске империје, изручен јој од Срба које је бранио својим животом?

Ових дана, једна од најпотреснијих и најпоразнијих прича које круже Српством је она о младом јунаку Споменку Гостићу са падине Озрена, који погибе са непуних 15 година на бранику отаџбине, 20. марта, 1993. Српство и Република Српска су га посве заборавили, као и многе друге који су своје кости уградили у опстанак западних Срба, а да није било таквих као он, не би било ни Српске.
Не идеализујем, констатујем. 

О Споменку, сирочету којему је војска била једино уточиште, али и који је свјесно и намјерно преузео обавезу да брани своју заједницу, прича се само зато што је он био екстреман примјер пожртвовања и родољубља. Да је погинуо са 18 година, као многи други, не би се о њему ни ријечи рекло. Ћутала би она његова хумка у селу Јовићи и чекала кад ће се неки добронамјерник помолити шумском стазом, да запали свијећу једном од многих јунака које је Српство заборавило. Да је само умјесто године рођења 1978. у сиви гранит урезано 1974, још би га лакше било оставити у забораву. 

Напредак једног народа је поступак надоградње на славна дјела предака. Пропадање народа је обрнут поступак, тј. рушење свега што су преци изградили, те заборав њихових дјела. Срби Радована Караџића, махом здраво, сеоско, планинско становништво, нераспамећено деценијама затирања славе њихових предака, смогли су снаге да се уздигну и да зауставе национални суноврат. Млади, срчани, бистроумни Споменко је симбол тог покољења. То покољење је повукло црту између себе и оних за које јунак Споменко прорече да ће их стићи неки сљедећи рат. Упркос усмјереној, темељној, вишедеценијској разградњи српског бића и духа, остало је у босанскохерцеговачким планинама довољно снаге за још један јуриш, за још један примјер чојства и јунаштва, за још један хо-рук у подупирању урушеног темеља Српства. Споменко је био на првој линији тог јуриша. 

(Нека ми злонамјерни не замјере што ћу у овом тренутку занемарити редовне приговоре српској борби који нарушавају чистоту отпора и државотворности српског народа западно од Дрине. Дјеловања тајних служби, шверц нафтом и цигаретама, разноразни ''пауци,'' те стратешке и политичке грешке српске стране у босанскохерцеговачком рату не умањују подвиг народа који је створио Републику Српску, иако су, нажалост, ове појаве и њихови експоненти на кључан начин утицали на бацање оваквих као Споменко у запећак историје.)

Споменко би данас имао 34 године. Да је жив и да Срби поштују јунаке, био би старјешина у Војсци Републике Српске, као што је маштао да постане. Или, Дејтоном осујећен у тој намјери, био би посланик у Народној Скупштини Републике Српске, гдје би бранио њене интересе бритким језиком као што их је бранио храбрим срцем. Није жив и пошто Срби забораве да испоштују јунаке, онај сиви камен са његовим именом и сликом којем се тешко прилази је једини спомен Споменку. 

Посљедњих мјесеци се прича о подизању спомен-обиљежја Споменку у Добоју, и то је за похвалу, али не мијења суштину приче о њему. Јер прича о Споменку је прича о Љубиши Савићу Маузеру, о Срђану Кнежевићу, о Митру Максимовићу Манди... Може се рећи да ови јунаци нису заборављени у народу њиховог краја, упркос општем настојању да се њихова дјела занемаре. Али да је правде и да је жив, Маузер би данас био предсједник Српске, јер из његове генерације нико није више од њега то заслужио. Зато што је морао и могао да буде вођа, зато га више и нема. Зато што би војвода Мандо снагом своје личности и величином свог имена довео пола Мајевице у круг Термоелектране Угљевик да пита каквом се то Рашиду поклања српски угаљ, зато и није више међу живима. Био је добар док је ускакао у ''турске'' ровове по Мајевици, али у миру такви сметају онима који се ван рата боље ''сналазе'' него у рату. Зато што би Споменко био свијетао примјер младим Србима, зато је и заборављен. 

Зато што нема Маузера, Манде и Споменка, и што се не поштују жртве бранилаца отаџбине, ни преживјелих ни погинулих, Српску води ратни ''трговац'' цигаретама. Можда то стварно није био његов рат и можда је трговина цигаретама била од стратешког привредног значаја. Не знам, али знам да гдје државу не воде они који су за њу крварили, или гдје се њихова бар не слуша и не поштује, ондје су наде за напредак, и чак опстанак, мале. На крају, то и није био свачији рат и многи су одбили да га воде и отишли, али нису се ни вратили да сеире и да газе по туђим жртвама. Али није ово критика Милорада Додика. Он је личност из друге приче и неки елементи ове га се дотичу, а неки не. Ово је критика Српства које искрвари, па препусти плодове своје жртве онима који нису ни садили ни калемили. 

Кажу да у америчком Конгресу данас сједи најмањи број бивших ратника од његовог оснивања. Није потребно да кажу да данас америчка држава, за ко зна чији рачун, ефикасније него икад разара стубове на којима је почивала њена снага. Иако то Србима на удару империјалистичке политике која носи амерички предзнак можда не изгледа тако, америчко друштво је све слабије и сиромашније и никако се агресивност њихове војске не може довести у везу са снагом њиховом друштва. Јасно је да је један од разлога америчког пропадања и све мањи број људи у владајућим круговима који су уложили себе у јачање друштва, па макар то било и учешћем у империјалистичким подухватима, а све већи број оних који ''стручношћу'' паразитирају на туђим жртвама.
Не поредим стања у америчком и српском друштву, али поредим неке елементе путања којим се она крећу.

Споменко Гостић је заборављен јер је заборављена жртва која је положена за Српску. На његово мјесто су се угурали неки мање заслужни, а подижући своје ''заслуге,'' такви морају да умање и униште туђе. Њима није мила прича о борцима, јер њих у тој причи нема. А заслужни су се изгубили у мрежи ловаца у мутном, силних и бахатих паса рата, сјецикеса и паразита. Одбјегли су по Расијању трбухом за крухом. Убијеђени да и нису баш толико заслужни, потчинили су се онима који ни мањерку нису могли да им понесу...

Надасве је жалосно што се трагична прича о херојском момку са Озрена мора искористити за опомену друштву, што се у спомињање Споменка мора умијешати прича о ратним профитерима, што се уопште контрастима мора наглашавати родољубље тог момка и морални пад друштва које је било дужно да му ода почаст, а није. Али како причати о неморалу осим понижавајући га примјерима чојства? А причати се мора, и сјећати се мора, јер битка за Српску се води и у главама данашњих петнаестогодишњака који ће, кад дигну главу са видео игрице, питати: ''Шта је имам од Споменкове погибије?'' Да ли ћемо их моћи осоколити поменом Споменковог имена или ћемо их њиме плашити? Јер Споменко је дао живот да би њима било боље, и њихово потпитање: ''Да ли нам је боље?'' је сасвим легитимно. Мора им се знати дати одговор, а без препознавања и поштовања Споменкове жртве, осрамотићемо се и замуцкивати пред онима који од нас треба да науче.

А ако не научимо потомке како да надограђују темеље које су ударили преци, нећемо их смјети кривити што их урушавају. Споменко као симбол и као темељ означава разлику између Српске која је отјелотворење одлучности босанскохерцеговачких Срба да се одрже на земљи предака и Српске која скапава сведена на размирицу око надлежности унутар једног империјалног протектората. То се не смије заборавити.

 

13. март 2013.

Хероји и тутумраци мартовских митова

Слободан Милошевић и Зоран Ђинђић су међу најважнијим Србима посткомунистичке епохе, а источно од Дрине можда и два најважнија. Живјели су један против другог, један агент распада Југославије унутар оквира глобалних геополитичких престројавања, други агент транзиције у нове глобалне токове који су се наметали. Нису били пуки противници; Ђинђић је одиграо главну улогу у рушењу Милошевићеве власти и његовом испоручивању Хашком трибуналу. Може се рећи да су се ту негдје њихове историјске улоге драматично обрнуле.

Још историчари нису, а задуго и неће, имати довољно података и воље да објективно анализирају Слобу и Зорана, њихов утицај на живот Срба данас, њихов одговор на историјске прилике и одговорност за њих. 

Слобо је надживио Зорана, али позитивни мит о Зорану засад доминира над негативним ставовима о њему, бар у сфери јавних односа у Србији, док је у Слобином случају обратно. Милошевић је једном дијелу Срба неоправдано херој, другом неоправдано ''балкански касапин,'' а и једни и други острашћено одбијају да при анализи Слобиног лика и дјела узму у обзир све његове политичке манифестације. Слобо је бранио интересе прекодринских Срба, али на лош, кратковид и ускогруд начин. Умјесто границе ближе Купи, ударио је границу на Дрини, иако је остављао утисак да се у једном периоду залаже за уједињено Српство. Није сматрао за сходно да побољша српске изгледе у очувању Косова и Метохије, и, што је још теже опростиво, Црне Горе. Није ријешио ниједно отворено питање српског опстанка и напретка, а дозволио је распламсавање свих. Дозволио је и страним и домаћим тајним службама да изрове и минирају сваки напредан и независан покрет међу Србима, да диктирају динамику политичких односа и да у име одржавања њихове контроле над друштвом жртвују националне интересе. Дозволио је српским банкарима да опљачкају српски народ. Дозволио је уском кругу привредно-политичких паразита да отуђе српска национална добра на економски неоправдан и дугорочно погубан начин. Довео је Србију у позицију да јој привреда буде разорена од стране империјалне силе, јер није имао стратегију одбране националних интереса усклађену глобалној геополитичкој транзицији. Чак се није потрудио ни да одреди јасне националне интересе. Није јасно да ли је наступао као Србин или као Југословен. Све је подредио опстанку на власти, везујући националну политику за тај јединствени мотив. Кад је пао с власти, и поготово кад је испоручен Хагу, постао је херој српске борбе против сјеверно-атлантског империјализма. 

Неоправдано је оптужен за распиривање националне мржње и подстицање сукоба. Комунистички опортуниста као он очигледно да није могао имати довољно националне свијести да дефинише националистички програм. Поред живих Алије Изетбеговића и Фрање Туђмана, злонамјерно је качити Слоби епитет распиривача националне мржње. Колико се борио против империјализма, а колико му је том борбом ишао на руку, то мора бити остављено суду историје да одлучи. 

Са Зораном се дешава нешто слично; о покојнику све најбоље с једне стране трибина, све најгоре с друге. Она критична, мање острашћена маса не може својим судом ни продријети кроз халабуку са симболичних ''сјевера'' и ''југа.'' А тај суд није толико различит од оног донесеног Милошевићу.

Ђинђић је био енергичан и харизматичан, и као и Слобо, спреман да забоде нож у леђа сваком ко му стоји на путу и свакога да изманипулише у свом интересу. У домаћој страначкој политици, то јест. Реторика му је била прогресивна, иако најчешће неосјетљива на потребе и схватања већине народа, али је, као и Слобо, окружио себе скупинама паразита и ништарија које су иначе краткорочно корисне ради учвршћивања власти, а дугорочне користи од њих нико сем њих самих не може имати. Оно што економски нису уништиле ни Слобине хорде стечајних управника, ни банкари, ни санкције, раскомадале су реформистичке снаге којима је то омогућио углавном Ђинђићев долазак на власт Петог октобра. Данас Србија нема своје привредне капацитете, а приватизација започета под Слобом, а распламсана послије Петог октобра је главни узрок томе. Да ли је Ђинђић показао намјере да по краћем поступку рјешава питање окупације Косова или не, тешко је закључити на основу неколико новинских интервјуа. Црна Гора је у периоду његове владавине Србијом начинила најкрупније кораке ка независности. Ако је током Слобине владавине утрт пут потчињавању Србије трошењем народне и државне снаге, те слабљењем механизама и воље за одбраном, Зоранова ера је уклонила све препреке колонизацији и пустила вуке међу јагањце.

Пошто се политичка култура на чијем су врху били Милошевић и Ђинђић, сваки у своје вријеме, показала тако погубном, питање је колико су они као појединци били изнад моралног блата у којем су се ваљали њихови сарадници. У најмању руку, вођа сноси потпуну одговорност за преступе и злодјела својих подређених и сарадника. С ким си, такав си, каже српски народ. А народ никад није вјеровао Ђинђићу, што показују и изборни резултати. Његова Демократска странка је далеко више добити имала од мртвог него од живог Зорана. Што се тиче Милошевића, о његовој подршци у народу који генерално воли да стаје уз самодршце тешко је говорити на основу изборних резултата кад се зна како је Слобо бројао гласачке листиће. 

Ако је истина да су Ђинђића убили криминогени остаци елитних оружаних снага режима који је свргнуо, он им је и дао простора да постану то што су постали. Ако су га убиле западне тајне службе у име унутрашњих подјела интересних сфера, оне су га и довеле на власт, њиховим је парама градио отпор Милошевићу, њиховим је заставама махао и њиховим касетним бомбама се радовао. На крају, Ђинђић је учинио катастрофалну грешку испоручујући Милошевића и то послије неуспјеха домаћих тужилаштава у налажењу доказа против њега. Дао је Милошевићу прилику да се искупи, а покопао своје шансе да буде фаворит читаве Србије, а не само Друге.

Судбина је удесила да су обојица ''пали'' почетком марта, тачније 11. и 12. марта, са размаком од три године, те да се њихов историјски двобој, пренесен на њихове сљедбенике, обнавља сваке године, ових дана. Слобу је најважнији дио његових ватрених присталица напустио ради власти и европског пута, другим ријечима, ради личне користи. Обожавати Слобу ''балканског касапина,'' како га назваше српски непријатељи, а што објеручке прихвати тзв. Друга Србија, није у тренду, чак је и противно тренду и није препоручљиво, те највећи дио оних који му некад исказиваше дивљење га се данас грози. На другој страни, Зорановом ''визијом'' се ките многи који су имали прилику да је изнесу, такву у какву наводно вјерују, али свјесно и одлучно нису, као и многи из дежурних клубова обожавалаца сваке власти помоћу које би музли друштво, почевши од Слобине, дакле банде тутумрака и прелетача.

Слобо и Зоран јесу били супротстављени, и табори на које се њихови симпатизери дијеле су једино успјели да разлике између њих нагласе и изоштре, без и најмање намјере да објективно сагледају прилике, препреке, успјехе и промашаје једног и другог. А Србија, 13 година послије Слобиног пада и 10 година послије Зорановог, је производ континуитета политичке културе коју је Милошевић успоставио, а Ђинђић подстакао и дао јој крила, укључујући у ту културу баш овако заслијепљене таборе симпатизера. Политичка култура разуздане, скоројевићке, ситношићарџијске посткомунистичке елите којој су обојица дали довољно простора да се размаше до тачке на којој јој они и такви као они нису више ни битни ни потребни данас довршава изједање посљедњих иоле здравих ткива српског друштва и државе. Дјеца југословенских комуниста, васпитана у паразитском духу, ненавикла да воле отаџбину, заједницу, да је граде и подупиру, никад нису напустили врхове српске политичке заједнице, прелијећући из једне владајуће гарнитуре у другу, не будући везани идеологијама, крстарећи мутном водом политичке моћи, манифестоване кроз службе, странке, политичке клике, отворено и прикривено злочиначке удруге...

Милошевић је имао историјску прилику да прочисти српско друштво од вашки, полтрона, паразита и тутумрака, али како се од њега, ожењеног у комунистичку елиту и то једном баш симболичном представницом свег зла које су југословенство и комунизам нанијели српству, могло очекивати да себи испод ногу тепих чупа? Иако бивши комуниста, декларисани социјалиста, а касније приморан да пркоси са хашке инквизицијске клупе као анти-глобалиста, Милошевић је током боравка на власти све вријеме имао једну идеолошку црту којој су биле подређене све друге особености његове владавине: властољубље. Ђинђић је узвраћао Милошевићевом властољубљу личном амбицијом која се, узимајући у обзир све аспекте његових дугогодишњих насртаја на полуге власти, може опет свести на једно: такође властољубље. 

И Зоран је имао историјску прилику да покрене српско друштво у позитивном правцу, али је само успио у дјелимичној прерасподјели и претумбавању политичке и привредне моћи и, отварајући земљу за пљачку ширих размјера, омогућио да Мурта смјењује Курту на пословичном коњу званом Србија, који је наставио да скапава под обојицом. Чак се већина најперфиднијих пљачкаша српског националног богатства које је Слобина школа изњедрила одлично снашла у Зорановој ''демократизованој'' поставци. Има и показатеља да су се Петим октобром једним дијелом на власт вратили они или дјеца оних које је Слобо разагнао на Осмој сједници. А можда Зоран није ни могао извршити значајне промјене јер Србија није имала некомунистичког кадра способног и спремног за прекид са традицијом паразитирања. Све у свему, пљачка Србије изнутра и споља, а најчешће спрегом унутрашњих и спољашњих грабљиваца, је Петим октобром интензивирана јер су спољашњи грабљивци дугогодишњим финансирањем анти-Милошевићевских снага купили улазницу за утакмицу са новоунапријеђеним домаћим шићарџијама. Утакмица још траје, а резултат је све мање Србије.
 
О било каквој Зорановој ''визији'' не може бити озбиљног говора, јер се политичар у опозицији може цијенити по ''визији,'' а онај на власти мора искључиво по дјелима. А ако конац - или у овом случају посљедица - дјело краси, ни Зораново ни Слобино дјело није донијело радост српском народу као политичкој заједници и разлике међу њима нису толико драстичне у погледу погубности њиховог дјеловања на власти. Нека је Зоран провео на власти четири пута мање времена него Слобо; упоређивање ефеката владавине може да се усклади у размјери са временом проведеним на власти. Нека је и Ђинђић затекао државу какву је затекао; преузео је одговорност да је поправи и његов учинак се мора мјерити унутар тог контекста.

На крају, мора се признати да су и Милошевић и Ђинђић имали наспрам себе једну империјалистичку политику и агресивну колонизаторску идеју којој се ни бољи од њих не би лако одупрли. (Наравно, претпостављамо да су и један и други бар мислили да дјелују у интересу Србије чак и кад су примали новац из империјалних извора.) Та политика сатире и народе који јој се препусте и оне који јој пруже отпор. Она воли да осваја и милом и силом. Њој су драги и такви као Слобо, који јој дају изговор да разара, и такви као Ђинђић, који окрену плочу па је пусте да помете оно што је разорила, да опљачка неразорено и да намеће услове опоравка. 

Зато се о тековинама владавине Милошевића и Ђинђића мора расправљати искључиво сагледавајући њихов учинак кроз призму дугорочних потреба и интереса Србије и српског народа, те посљедица појединих њихових ставова и одлука. 

Вођа мора имати визију, и имали су је, бар реторички, и Зоран и Слободан, али њена каквоћа се мјери практичним ефектима, а не одјеком изговореног. Практични ефекти дјеловања ове двојице се виде данас боље него јуче, и чак и ако се за неке негативне ефекте могу окривити они који су дошли послије њих, мора се подвући да претходни омогућава уздизање потоњег, успјесима или грешкама. Политичка култура коју је изградио Милошевић, подстакао Ђинђић, а коју нико послије њих није покушао промијенити разара српски национални дух и срозава српско друштво далеко више него бомбе сјеверно-атлантске империје и шиптарско отимање Косова и Метохије.

И ове године, као и сваког марта од Слобине смрти 2006., српски народ се ставља пред лажну двојбу, журећи да заузме страну у свеопштој пљувачини. Издајнички Зоран и херојски Слобо, или злочиначки Слобо и Зоран визионар, бирајте вашу колону. Као и већина других српских двојби, и ова је лажна, дизајнирана да оштро подијели народ и скрене му пажњу са суштине. А кад се Срби почну бавити суштином, онда ће им се сами указати одговори и рјешења, а то је за колонизаторе Србије и њихове домаће слуге крајње опасно, не смије се дозволити, те се лажне двојбе типа ''Слобо или Зоран'' морају непрестано наметати и бучна расправа о њима изнова подстрекивати.