Обезимењавање и Српска православна црква: Одговор Павкову

На порталу Преврат, уредници су са Камена земље Србије пренијели текст ''Обезимењавање Срба,'' (под насловом ''Србијанство, тема непресушна''), који се, укратко, тицао правилности дефинисања регионалне подјеле међу Србима, неминовности исте и штетности модела по којем се Срби дијеле и именују по држављанству, а не по обласном поријеклу. Тврдио сам да подјела по држављанству није примјерена јер је усмјерена ка даљем расрбљавању и усмјеравању Срба на продубљивање унутрашњих разлика које је у прошлости довело до отуђивања дијелова Српства и стварања нових нација из њих. Услиједио је први дио одговора уредника Драгослава Павкова, а тицао се односа Српске православне цркве према одсрбљавању неправославних дијелова Српства у прошлости у контексту утврђивања кривице православних Срба за одсрбљавање неправославних. Мој одговор, који слиједи, је везан конкретно за ставове изнесене од стране уредника Павкова у тексту под називом ''Одговор на текст 'Србијанство, тема непресушна.'''

Павков тврди да је Српска православна црква у ствари покушала наметнути ко може бити Србин, а ко не, као да је она имала морално право или моћ да некоме наметне национални или етнички идентитет. Као да се католичком Бокељу који никад није био православан може наредити да не буде више Србин. Начини одбацивања постоје, али је главно питање колико је Црква била у могућности да утиче на католике и муслимане у промјени њиховог националног идентитета. Јер ако сам ја Србин ма које вјере, нема те Цркве која ће ме против моје воље убиједити да нисам. 

Српска православна црква, као организација која у различитим облицима постоји од светосавских вјерских и правосудних реформи унутар ране Немањићке државе, дакле од 1219. године, током највећег дијела свог постојања није имала власт којом би било коме наредила да не буде Србин. У осам вијекова она ће проћи пут од доминантне вјерске установе са државним привилегијама, преко неколико вијекова борбе за опстанак у државама којима су доминирале ислам и католичанство са својим моћним установама, до тешког моралног и организационог пада у комунизму. Од 1459. до 1557. и од 1766. до 1920. Црква није имала обједињену политичку структуру која би било коме сем парохијанима могла много тога наметати. Обновљена Патријаршија није имала скоро никакав политички утицај на већ превјерене Србе, осим настојања да их врати под своје окриље, за шта она углавном није имала политичку моћ. Како је могао патријарх или владика да преобраћа исламизоване Србе у православље усред Османског царства? Срби су махом и прелазили на ислам управо да би избјегли биједу или да би очували привилегију. 

Исто се дешавало и на аустријској страни гдје је један значајан дио Срба превјерио ради напредовања у аустријској војсци, други да би се удомио у претежно католичким градским срединама ван Војне крајине, трећи под националистичким притиском Хрвата и Мађара, четврти усљед глади, а пети силом. У таквим околностима је сваки напор Цркве у угроженим срединама да спријечи превјеравања ишао директно против државне вјерске политике и није имао великих изгледа за успјех.

Црква можда јесте могла да учини више да мисионарским радом задржи угрожене православце у свом окриљу. Колико више и којим стратешким капацитетима је тема за дубље проучавање. Што се мене тиче, Црква јесте сачувала неколико милиона Срба у православљу упркос животу под вишевијековном доминацијом ислама и католичанства.

Чак и да Црква јесте покушала да расрби неправославне Србе, који је то конкретан друштвени оквир из којег је Црква имала моћ да истјера превјерене Србе, осим из самих црквених објеката које су они сами напустили? Католици нису православни вјерници те тако ни не могу бити паства нити одговорност православне цркве, осим као мета мисионарских дјелатности усмјерених ка контра превјеравању, за шта Црква у Аустријском царству није имала политичке моћи. Додуше, у оних двјестотињак година Мехмед-пашине обновљене Патријаршије, превођења католика на православље унутар Османског царства је било у одређеној мјери. 

Осим тога, да ли су се рецимо босански муслимани у вријеме Османског царства звали Србима, па им Црква рекла да више нису Срби, или су се сами били одрекли Српства? Ко је тјерао данашње Бошњаке, ако им је Црква забранила да буду дио српског националног бића, што је било немогуће да се деси, да се не само одрекну српског имена, него и српског језика под тим именом? Не, данашњи Бошњаци су потомци Срба (и не само Срба) који су напустили православље и католичанство из класних разлога, да не би били раја. На то и Павков скреће пажњу, али му то није довољно да Цркву као установу изузме из оптужнице.

Мислим да је спољашњи чинилац отуђивања све вријеме био много јачи него унутрашњи чинилац одбацивања.

Сила отуђивања, тј. асимилације у доминантан сталеж или културну скупину, за неколико стотина година сломи и тврђе орахе од оне Павковљеве метафоричке херцеговачке бабе, и то је оно што се десило и православним и неправославним Србима. Центри којима су, вођени вјерским и културним обрасцима, гравитирали и још гравитирају вијековима су били јачи од центрипеталних утицаја Српске православне цркве. Андрић и Селимовић су то објаснили на начин којем се нема шта додати. А Црква је управо и очувала у православљу те херцеговачке бабе и чобане и хајдуке које су оне подизале.

Павков прави грешку позиционирајући кривицу Српске православне цркве каква је данас, са све икс-петицама и тарифама, за одсрбљавање које се дешавало вијековима уназад. Нису Качавенда и Григорије криви за бегове Љубовиће и генерале Боројевиће, него за данашњу духовну кризу. Љубовићи и Боројевићи једини - али једини - сносе одговорност за своје превјеравање, ако одговорности уопште има. Да, њихове одговорности вјероватно нема, јер и на православље су Срби прешли превјеравањем, али нема ни обавезе остатка Срба да их сматрају браћом и послије ефеката превјеравања. Није херцеговачка баба наметнула модел превјеравања него српска властела, разни Црнојевићи, Херцеговићи и Анђеловићи. Шта ће јадна баба у тој причи? Она ни Турцима није била интересантна, док Станиша Црнојевић итекако јесте.

А питање да ли одговорности уопште има нас доводи до још једног Павковљевог изнесеног става. Наиме, Павков оптужује православне Србе, дакле оне чији ђедови колективно нису превјерили, да су својим снисходљивим држањем увриједили превјерене Србе од којих ће се, додајем ја, накотити јасеновачки џелати, сребренички кољачи, разне Цаце, Ћеле, Јуке, Томсони и какав све несој не. Рецимо да је тај оптужујући наступ одиграо улогу и изазвао увријеђеност Алије Изетбеговића кад је овај одлучио да више није Србин, него Муслиман. А како другачије треба да се осјећа рајетин који је кулучио чувајући вјеру док његов дојучерашњи комшија или рођак ужива благодети ''праве вјере'' и зори се читлуком, тј. продаје вјеру зарад вертикалне проходности коју нуди османска меритократија? Против кога су владика Данило и Карађорђе дизали буну? Не против султана, него против предака Изетбеговића и Орића. Ко је имао обавезу да опрости коме, тј. ко је кога први ''увриједио?'' На чијој је страни био Сулејман-паша Скопљак (не из Скопља, него из Горњег Вакуфа, Босанског Ускопља), Карађорђевој или Махмудовој? Да ли је Црква чије су монахе и попове набијали на колац диљем Пашалука требало да пригрли потомке истих тих дахија и кабадахија као своје ближње, као сународнике који су својом вољом и зарад вертикалне проходности одлучили да то више не буду?

Наравно, не треба занемарити ни ону сиротињу која је прешла на ислам да би сачувала главу остатку породице која је остала у православљу, а ни дјецу однесену у сепетима. Али њихови мотиви, због доминације других мотива, времена које је прохујало и крви која је проливена, утопили су се у свеопште схватање ''турчења'' као нечег искључиво мотивисаног материјалним разлозима. И поред њихових мотива, питање је да ли се њихови потомци могу издвојити из маса класичних ''потурчењака.'' Неправедно или не, али тако је.

Срба има све мање, али нашег народа је толико колико га је остало кад су отишли сви они којима је преча била вечера. Ја немам шта замјерити православним Србима који нису пригрлили разбраћену браћу. Нису ни разбраћени пригрили њих кад је то било нужно. Кудити онога који је остао зато што није успио задржати оне који су га напустили, а не утврдити кривицу тих који су из својих интереса отишли, је извртање логике. Да ли су Срби, не као народ, него као систем националних установа, могли учинити више да се послије 1918. ''Турци'' и ''католици'' уграде у Српство? Могли су више покушати. Србија прије 1914. је била држава која је успјешно интегрисала неправославце и несрбе, а њене установе су тај капацитет изгубиле кад је она сама 1918. укинута. 

И поред тога што ја не сматрам да је одсрбљене Србе, одане центрима моћи непријатељски настројеним према православним Србима,* било лако или уопште могуће дугорочно реинтегрисати у Српство без снажног државног интеграционог механизма, лекција о начинима расрбљавања је морала бити научена, а није, и то је основни проблем.

У једном је Павков у праву, мада се прејако изразио: Србима, овима који су преостали, не требају ти који су ''отпали,'' а ја бих изузео оне који још ''висе,'' а који се могу и морају спасити. Не да нам не требају зато што су ''издали,'' и ''продали вјеру за вечеру,'' него зато што би нам наметање новог братског односа са њима штетило, и дугорочно и краткорочно. Двострука пропаст југословенства и страшно крвопролиће које је услиједило су довољан разлог да се у авантуре тог типа са српске стране више не треба улазити, јер су погубне. И кад очи православних Срба нису уперене према Москви, зјенице покатоличених и исламизованих Срба се шире и каме се трзају на миг из Ватикана, Берлина, Истанбула, Техерана, Ријада... Лакше се одбранити од њиховог метка него од акмалука и фитнилука. 

Осим тога, Срби би послије 100 година примања ''петарди'' требало да схвате да је опасно играти за рају, са два шпица, кад однос снага налаже бункер и катанаћо, а линијски противнику никад не свира офсајд. Да не би било још више оних који ''висе,'' па отпадну.

О феномену ''мастермајнда,'' који Павков помиње у контексту српског традиционалног сваљивања кривице за своје невоље на неке невидљиве силе, ћу другом приликом. У оквиру овог одговора, могу рећи само да ја и сваљујем кривицу за расрбљавање на Србе, али оне који су се одсрбили, а не на ове који још нису. Јер свако је одговоран за своје поступке. А ''мастермајнд'' само ради свој посао...

*Кад се говори о оданости страним центрима моћи, важно је, у случају муслимана, повући паралелу између бљесака наде у њихов повратак у Српство током двадесетог вијека управо са распадом система унутар исламског свијета и слабљења његових традиционалних центара моћи пред западноевропским колонијализмом. Од Мухамеда до Ататурка, ислам је био или политички релативно јединствен под Арапима и Турцима или у најгорем случају подијељен између сунитским и шиитских центара моћи. Ибн Сауд, а касније и Рухолах Хомеини, ударају темеље обнови релативне политичке хомогености, или бар биполарности, исламског свијета, и отада се и ''наши'' муслимани постепено враћају политичкој оданости центрима моћи са исламским предзнаком.